Lutanja između poluistina i zabluda: Teško da je Srbija A liga

"Mi pripadamo A ligi nacija. Da se merimo sa najboljima" , bile su reči Predraga Rajkovića nakon španske fudbalske lekcije Srbiji. Onog Rajkovića čije su intervencije sprečile rezultatski fijasko Srbije u Kordobi.

Malo je, malo više, kontradiktorno, jer Srbija je primila tri, a mogla bar šest puta da vadi loptu iz mreže. Možda je Rajkoviću glava bila vruća, možda nije pričao racionalno, a možda zaista veruje u svoje u reči. To je njegov stav i biće validan dok se ne dokaže suprotno. "Pa dokazalo se sinoć", saglasni će biti mnogi posle duela u kojem Orlovi nisu stigli da podignu glavu, posle kojeg im bubnji u mozgu, zuji u ušima, posle kojeg im glomazne sportske torbe nisu bile dovoljne da spakuju nemoć koju su ostavili na terenu.

"Španija je druga fudbalska dimenzija", reče selektor. Nepobitna činjenica. Apsolutna istina. Ko god je sinoć gledao onu brzinu, one ideje, pravljenje viška kao "buenos dias" toga je svestan. I Španiji je kao takvoj mesto, ne u A ligi, nego u podskupu "creme de la creme" evropskog i svetskog fudbala. A tvrdnja da je Srbiji (kako trenutno izgleda) mesto međ elitom, prilično je upitna... Čija god da je. U ovom slučaju Rajković je istaknut samo jer je tu poluistinu izgovorio javno.

Za poluistine mnogi vole da kažu da to nije delimična istina, već cela laž. Tvrdnje u kojima su neistine pomešane sa istinama kako bi se uverljivije predstavile ili su to iskazi u kojima je istinit deo tendenciozno serviran, a onaj što ne odgovara postojećem stanju stvari s namerom prećutan. I kada tako nešto čuju, ljudi često padnu u zabludu. A zabluda je da možemo protiv najboljih. U njoj Srbija već dugo luta, izgubi poverenje naroda, pa nam, ni sama ne zna kako, ponudi udicu nade koju poslovično zagrizemo.

Švajcarsku smo u Leskovcu prevarili. Dozvolili joj posed (a biće, ipak da nam ga je ona nametnula), preživeli opasnu šansu Emboloa, imali sreće da povedemo autogolom, kao i da dočekamo Mitrovićev trenutak inspiracije, a povrh svega, da ne primimo gol iz penala kako leskovački lonac ne bi počeo da ključa, kako bi se pobeda do poslednjeg zvižduka krčkala na tihoj vatri.

Možda smo A ligi više pristajali onda kada zvanično nismo bili njeni članovi. U prvoj godini Piksijevog mandata, u lisabonskoj noći kada smo imali "herca" da napadnemo giganta kakav je Portugalija. Tada je Srbija bila smela, željna brzog, direktnog, dopadljivog fudbala. Stojkovićeva fudbalska ideologija se vremenom promenila, reprezentacija je postala defanzivno orijentisana i početkom Lige nacija takav pristup doneo je kratkoročne radosti. Srbija je, dva kola pre kraja, i dalje u igri za četvrtfinale Lige nacija, samim tim i mesto u prvom šeširu na žrebu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo koji nam stiže već 13. decembra. Ali opšti utisak koji ni do sada nije bio sjajan, posle jučerašnje nemoći ozbiljno je narušen.

Naravno da Španija nije rival na kojem se bilduje samopouzdanje, dueli sa takvom reprezentacijom više se svode na preživljavanje nego na igranje fudbala, ali Piksijeva ekipa nije proizvela apsolutno nikakav napadački impuls. Nula ideje, nula realizacije i gotovo nikakve hrabrosti da se stvori smislena akcija. Tri dana ranije Španija jeste dominirala protiv Danske, ali ju je za razliku od Srbije slomila tek u završnih desetak minuta utakmice. A, ta Danska je Srbiju rutinski isprašila u Kopenhagenu. Pa se ponovo pitamo da li smo za A ligu?

Četiri boda na računu, a u gotovo svakom meču nadigrani. U četiri utakmice Srbija je sebe u segmentu poseda lopte, pokušaja i kompletiranih dodavanja pozicionirala pri najnižim statističkim granama Lige nacija. U četiri utakmice, Srbija je protivnicima dozvolila 73 šuta na Rajkovićev gol, dok je ona uputila 26. Ako izbacimo Španiju iz jednačine, 21 udarac išao je ka golu Orlova, dok su oni šutirali u 14 navrata. Ponovo brojke koje nagoveštavaju inferiornost.

"Niti dozvoljavam euforiju, niti padam u paniku", reče Piksi dan pred Španiju.

Neće biti panike. Poraz od ovako moćne Španije ne treba da bude okidač za strahove. Kao što ni prethodni remi sa Furijom i skalp Švajcarske nakon sumornog Eura nisu pokazatelj da možemo u kontinuitetu da se merimo sa najboljima... Samo da ih, tu i tamo - prevarimo.

Pa onda, do sledećeg viđenja. Do Ciriha i Leskovca. Tada će lutanje između poluistina i zabluda, konačno prestati. Još jasnije iskristalisaće se pozicija Srbije u evropskoj fudbalskoj galaksiji. Španija je univerzum za sebe. A Švajcarska i Danska posle mračne andaluzijske noći vrebaju kao crne rupe.