Malo ih je, priznaju, ali svoj grad ne izdaju: Mačvo, svaka čast! Partizane, srami se!

Sjajna Mačva, užasan Partizan. U te četiri reči je sve stalo. Kao kad je krajem avgusta maleni Grimzbi eliminisao veliki Mančester junajted iz Liga kupa Engleske, tako su Šapčani spremili zamku favoritu iz Beograda, ulovili ga i priredili senzaciju u početnom kolu takmičenja Mozzart Kupa Srbije – 2:0 (1:0).

Domaćin je bio sve što je favorit želeo, a nije znao kako da postane. Motivisan, rastrčan, energičan, ratoboran, spreman da trči i kad je umoran, da šutira i kad se činilo da nema prolaza i za taj pristup je nagrađen plasmanom u osminu finala takmičenja koje su u Humskoj videli kao prečicu do trofeja. Kakva zabluda...

Tim trenera Nemanje Glušice nije slučajno među glavnim kandidatima da se vrati u Mozzart Bet Superligu. Kod kuće emituje posebne vibracije, pa je golovima Mitra Ergelaša i Marka Nikolića prvi put od postanka kluba savladao ove večeri neprepoznatljiv Parni valjak u ambijentu kakav je potreban fudbalskoj Srbiji, pred oko 4.500 navijača u Šapcu. Da nikome ne bude svejedno kad dođe u goste klubu kao što je Mačva. I da to ne bude samo ako je poseti neko od večitih, nego što je češće moguće. Da se zna šta je domaći teren i uz kompletan folklor kakav nosi, u smislu pritiska na protivnika i sudije.

Daleko od toga da su Šapčani neprijateljski raspoloženi prema crno-belima. Iz ovih krajeva je Miroslav Đukić (selo Štitar koji je nekadašnji trener „proslavio“ onomad na konferenciji je svega desetak minuta vožnje pd centra grada), Ivica Kralj je kraj Save bio rukovodilac, varoš gaji simpatije prema klubu iz Humske, međutim, kad igra Mačva lokalpatriotizam je izražen. Bez pardona. Navija se za Mačvu iz sve glasa.

„Lokalizam, MFK“, glasio je transparenat na južnoj strani stadiona na kome su smeštene Mačvine pristalice, spremne da kasnije razviju još jedan: „Malo nas je, priznajemo, al’ svoj grad ne izdajemo“.

To je samo jedan u nizu detalja kojima je nekoliko desetina grlatih navijača animiralo ostatak publike naklonjene domaćim fudbalerima. Prednjačili su ovdašnji matorci, svedoci Mačvinog proboja iz nižih rangova do elitnog, redovni na tribinama i na mečevima Mozzart Bet Prve lige Srbije, njihovom oku ne mogu tek tako da promaknu detalji poput arbitraže Marka Delibašića iz Vrbasa.
„Uaaa, sudija, j... te Italijan koji te poslao da sudiš ovde“.

Repertoar od : „Što prekidaš akciju, mamu ti j...“ sve do: „Da li je moguće da je čovek njima dao aut?!“.

Nikom nije prijatno. Niti bi trebalo da bude prijatno. Oni koji nas uče da fudbal posmatramo u skupocenim odelima, kao da smo u teatru, neka idu dođavola. Ovo je pravi ambijent u unutrašnjosti. Potreba. Neophodnost, ako želimo da napredujemo. Filter kakav mora da se prođe u procesu stasavanja.

Čak je i predsednik Mačve, Filip Pejović (koji je celu karijeru posvetio ovom klubu) bio najglasniji u loži i bilo je primetno da mu je posebno stalo da njegov tim skine skalp favoritu. Od prve šanse Milana Gvozdenovića, preko pretnje Marka Nikolića, sve dok Mitar Ergelaš nije pogodio cilj i naterao domaće pristalice da poskoče sa stolica i proslave gol posebnih emocija, jer Mačva nikad nije dobila Partizan i posle hica nekadašnjeg člana Čukaričkog i Novog Pazara ta šansa se ukazala.

Između ostalog, zato što je gost bio – užasan. Ne postoji druga reč, niti ima opravdanja za pristup i ponašanje, sa izuzetkom dvojice najstarijih u ekipi, Aranđela Stojkovića i Bibarsa Natha. Ostali su bili toliko loši da će trener Srđan Blagojević morati narednih dana da se bavi psihologijom više nego fudbalskim detaljima.

(©Starsport)

Jer, ovo što su Beograđani probali da igraju je sve samo fudbal nije. U rangu onoga što sa premijere sezone u Larnaki. Nedostojno grba. Nema veze sa godinama ili talentom, ali ima sa shvatanjem obaveza i razumevanjem za koga igraju, bilo da su deca kluba, pridošlice ili starosedeoci. I kad ih neko „čvakne“ po nozi, to ne mora uvek da bude faul, jer smo videli u Evropi da nije.

Šanse Kostića, Andreja i Bogdana, jesu bile kvalitetne i dobro spremljene, ali je Mačva imala golmana Miloša Savića da ih osujeti. Imala je i veštog Miodraga Gemovića da bodri i(li) pomera tim u delikatnim trenucima, Darka Terzića i Vladimira Ilića da odbiju napade koji su bili karikatura onoga što bi Partizan trebalo da predstavlja. Ne zna se da li je Grobare „jeo“ veći sram od igre njihovih miljenika ili odsustva zalaganja.

Domaćin je leteo terenom, praćen ohrabrujućim usklicima sa tribina i u toj simbiozi je stigao do drugog pogotka, preko Marka Nikolića, koji je maltene u padu, skoro iz okreta, nadmudrio Nikolu Simića i Vukašina Đurđevića, na kraju i Miloša Krunića.

I tu je, otprilike, bio kraj Partizanu. Videlo se po reakcijama igrača, govoru tela jednih i drugih. Jedna šansa za Vanju Dragojevića i jedno „kašnjenje“ Andreja Kostića su premalo da se gosti izvade pred očima nekoliko stotina Grobara.

Nisu zaslužili, jer nisu bili mentalno spremni za utakmicu na „neprijateljskoj teritoriji“. Za tako nešto morala bi da postoji odgovornost.

KUP SRBIJE, ŠESNAESTINA FINALA

Utorak

Javor - Železničar Pančevo 2:4 (2:2)
/Pantelić 32, 37pen - Cvetković 10, Jevrememović 45+2, 85, Jovanović 55/

Mačva - Partizan 2:0 (1:0)
/Ergelaš 16, Nikolić 63/

Sreda

13.00: (7,75) Borac 1926 (4,20) Čukarički (1,40)
13.00: (9,50) Naftagas (5,70) Novi Pazar (1,25)
13.00: (5,60) Grafičar (3,60) TSC (1,60)
13.00: (5,10) Zemun (3,60) Radnički 1923 (1,65)
13.00: (9,50) Mokra Gora (5,70) Spartak (1,25)
13.00: (9,50) Budućnost Dobanovci (5,70) OFK Beograd Mozzart Bet (1,25)
15.30: (5,10) Trajal (3,60) Napredak (1,65)
16.00: (2,15) Radnik Surdulica (3,25) IMT (3,25)

Četvrtak

13.00: (2,35) OFK Vršac (3,10) Tekstilac (3,00)
13.00: (6,25) Dubočica (3,90) Mladost Lučani (1,50)
15.30: (11,0) Sloboda (6,25) Radnički Niš (1,20)
18.00: (1,90) Voždovac (3,35) Jedinstvo Ub (3,90)

19. novembra

Sloven Ruma – Crvena zvezda