Marko Jovanović: Teleoptik se ne preskače, a Partizan se voli i u Srpskoj ligi

Jedini dobitnik u katastrofalnoj sezoni Partizana je – Marko Jovanović. Zato što je prepoznao trenutak, zato što je progutao ponos, zato što se spustio u rudnik i u njemu nastavio da kopa sve dok nije našao zlato, nacrtavši put kako bi svi koji se zaklinju na ljubav klubu trebalo da se ponašaju. Da ne zaobilaze stanice, već da se kao pravi vojnici stave na raspolaganje kada služba zove.

Kao nekada, kada je dve godine nosio dres filijale pre nego što je zakoračio u prvi tim, tako je i sada, maltene na početku trenerske karijere, bivši štoper komandovao juriš. Okončan je duplom krunom, jer se filijala crno-belih posle sedam godina vratila u savezni rang takmičenja, dok je posle tačno dve decenije dočekala da podigne trofej namenjen pobedniku Kupa Beograda. Tako je urađeno ono što nikada nije od postanka kluba, pre 74 godine.

Dupla kruna, makar i na poluamaterskom nivou, mora se tretirati kao uspeh. Naročito u sumornim vremenima za Partizan. Bar je njegova filijala uradila nešto vredno pomena. I vredno istorije.
„Presrećan sam. Ovo je ogroman uspeh, jer sam tek šest meseci prvi trener, a već imam dva trofeja. Svaka utakmica je bila 'na nož', a ekipa je ekstremno mlada i 70% igrača dolazi iz Partizanove škole, što podvig čini vrednijim. Svako od njih će naredne sezone, u višem rangu, brže sazrevati za potrebe prvog tima. Verovao sam da će se ovako okončati. Glavni cilj kluba, postavljen u dugoročnom mandatu, bio je plasman Teleoptika u Mozzart Bet Prvu ligu Srbije. Bio sam svestan u šta ulazim i koliko je ova godina bitna. Zatekao sam ekipu koja je imala bod manje od Radničkog iz Obrenovca i utakmicu manje, a moj najvažniji cilj pre pauze bio je da formiram sopstveni stručni štab, jer svaki trener mora imati ljude kojima veruje, ali koji mu neće samo klimati glavom, iako sam ja taj koji 'seče'. Formiranje tog tima smatram jednim od svojih najvećih uspeha“, istakao je Marko Jovanović u razgovoru za Mozzart Sport, apostrofirajući da trofeje posvećuje sestri Marini, njegovoj, kako je oslovljava, lavici.

Da bi do trofeja stigao, morao je postepeno da gradi tim i ambijent. Počeo je od stručnog štaba, u kome su Lazar Tomić (bio u prvom timu Partizana osam godina, sarađivao sa Aleksandrom Stanojevićem, Markom Nikolićem, Savom Miloševićem), kondicioni trener Matija Krstović (za njega tvrdi da je jedan od najperspektivnijih u Srbiji, jer pod njegovim vođstvom ekipa nije imala nijednu mišićnu povredu), trener golmana Aleksandar Kirovski (inače koordinator u školi) i pomoćnik Nikola Grubješić, koji su bili tu iz perioda sa Nenadom Stojakovićem, dok je priključio analitičara Bogdana Milićevića i Dragana Rađana.

Takav sastav se odmah suočio sa problemom, jer su ključni igrači prekomandovani u prvi tim Partizana na početku zimskih priprema.
„Nismo znali ko će od njih moći da igra za nas. Otišli su Marko Lekić (11 golova jesenas), Matija Ninić (devet pogodaka), Dimitrije Janković (12 asistencija), u seniore su prekomandovani i Ivan Martinović i Dušan Makević, dok se Filip Ristić razboleo. Suština je da smo ostali bez okosnice ekipe, a baš je teško dovesti nove igrače u Teleoptik, kako zbog finansija, tako i zbog prilika u takmičenju, jer su primanja u Srpskoj ligi 'Vojvodina' i Srpskoj ligi 'Zapad' veća nego u Beogradu. Uz veliku pomoć tandema direktora Omladinske škole Partizana, Nenada Marinkovića i Miralema Sulejmanija, uspeli smo da dovedemo nekoliko momaka. Prelomni trenutak bio je povratak Ivana Martinovića, te saradnja sa Srđanom Blagojevićem, jer je šef stručnog štaba prvog tima prepoznao koliko je za Teleoptik važan plasman u viši rang i izašao nam u susret. Vratili su se Janković, Ninić i Makević, što nam je omogućilo da imamo što više igrača na raspolaganju i da oni budu predvodnici osvajanja prvog mesta u ligi i slavlja u finalu Kupa Beograda nad Budućnosti iz Dobanovaca.“

U takmičenju za bodove mnogi su videli Radnički iz Obrenovca kao apsolutnog favorita, pominjalo se da je „protežiran“ i da ima moćnu zaleđinu. Kako ste se borili sa tim pričama?
„Naučio sam, naročito uz Saleta Stanojevića, da se ne obazirem na stvari na koje ne mogu da utičem. Protiv Radničkog je bila poštena utakmica, normalno suđenje. Imali su Obrenovčani ogroman budžet i odličnu ekipu, ali sam se trudio da fokus zadržim isključivo na terenu. Igračima sam od prvog dana ponavljao: 'Samo teren, ekipa i stručni štab. Ostalo nas ne zanima.' Taj fokus nas je doveo do niza pobeda. Čak i u pretposlednjem kolu, protiv Zvezdare (3:0), u utakmici bez rezultatskog značaja, momci su ušli sa istom motivacijom kao protiv Radničkog. Ponosan sam kako su izneli pritisak. Nije lako mladom igraču kada zna da svaki meč mora da pobedi, jer mu iskusniji rival diše za vratom. Na kraju smo tom direktnom pobedom ugasili nadu glavnog konkurenta da nas može prestići. Neki treneri deset ili 15 godina ne osvoje trofej, a nama je to uspelo posle šest meseci. Neko će reći: 'To je samo Srpska liga'. Tačno, ali isto tako trofej je trofej, što bi rekao Marko Nikolić, kome veliko hvala za javne čestitke iz Atine. Svaki trofej ostaje za ceo život, pogotovo u situaciji u kojoj se Partizan nalazi.“

KAKO SAM FOTKAMA IZ BRISELA MOTIVISAO SVLAČIONICU

(Srđan Stevanović/Star sport)

Osim mladih naraštaja, za koje bi tek trebalo da se čuje, veliki udeo u dugačkoj seriji bez poraza Teleoptika (30 utakmica: 25 u prvenstvu i pet u Kupu) imali su kapiten Vojislav Stanković i iskusni napadač Marko Šćepović. Obojica su u delu javnosti često osporavani ili otpisani pre nego što su došli u Teleoptik...
„Teško je reći gde bih ih rangirao na letvici uspeha, ali dovoljno je reći da su bili moja leva i desna ruka, kako na terenu, tako i u svlačionici. Njihov uticaj na mlade igrače bio je nemerljiv, bez obzira na minutažu. Bez Voje Stankovića nisam mogao da zamislim tim i to sam svima jasno stavio do znanja. Ovu ligu je igrao s takvom lakoćom da je na svakoj utakmici bio među tri najbolja aktera. Marko Šćepović je igrao manje u prvom delu sezone, jer je došao da pomogne i polako završi karijeru. Mučile su ga povrede, ali sam mu rekao: 'Dovoljno je da si tu, jer tvoje iskustvo i autoritet čine da naši igrači budu bolji, a da protivnici zaziru.' Protiv Jedinstva (Surčina), u jednoj od ključnih utakmica, gubili smo 0:1 na poluvremenu. Marko je ušao i sa tri asistencije rešio meč. Voja i Šćepa su blago za trenera. Neki treneri se plaše autoriteta iskusnih igrača, ali ja ih znam 20 godina i imamo fantastičnu komunikaciju. Na primer, pred finale Kupa Beograda napravio sam motivacioni video i pitao igrače znaju li za koga igramo. Za Partizan, koji prolazi kroz težak period, za naše porodice... Na kraju sam stavio sliku Voje i Šćepe iz Brisela. Želeo sam da ekipa odigra i za njih, da peharom krunišu, verovatno, oproštajne utakmice. Obojica sada žele u trenerske vode, a mi se i dalje borimo da ostanu uz nas.“

Nekadašnji prvotimci će uskoro biti pored terena, gde se pre dve godine, kada je u dresu pančevačkog Železničara priveo kraju igračku karijeru, otisnuo Marko Jovanović. Ubrzo se na poziv Igora Duljaja vratio u Humsku, za samo dve godine sarađivao sa čak šestoricom trenera (to nije normalno), a onda je odlučio da se osamostali i da se direktno iz komotne pozicije spusti čak u treći rang, bez garancija da će na novom poslu uspeti.
„Još dok sam bio u prvom timu, razmišljao sam o Teleoptiku kao o stanici koja može mnogo da pomogne i treneru i igraču. I sam sam bio igrač Teleoptika pre odlaska u prvi tim. Spuštanje u Srpsku ligu nije mi bilo 'ispod nivoa'. Kada je Danko Lazović predložio ideju, prihvatio sam je s oduševljenjem. Bio sam svestan izazova. Ranije je Teleoptik bio isključivo razvojni tim, a sada je cilj bio jasan: razvoj plus ulazak u Mozzart Bet Prvu ligu. Nisam hteo da preskačem stepenice. Biti trener Partizana je ogromna čast, ali mlad trener mora da prođe sve stanice, da se edukuje, oseti loše terene i teška gostovanja gde ideja fudbala ne prolazi uvek. Partizan mnogo traži i navijači imaju velika očekivanja, a ovo je bio pravi put za mene.“

ĐORĐIJE ĆETKOVIĆ PREKRŠIO KOLEGIJALNE KODEKSE, ZBOG NJEGA SAM HTEO DA ODEM IZ PARTIZANA

(Srđan Stevanović/Star sport)

Prilikom rastanka sa crno-belima bilo je različitih tumačenja zašto si napustio poziciju saradnika u stručnom štabu prvog tima. U javnosti je provejavalo mišljenje da postoji neslaganje između tebe i Đorđija Ćetkovića, društvene mreže su „gorele“ u jednom trenutku da je bilo sukoba, netrpeljivosti. Šta je zapravo istina?
„Nemam više društvene mreže, ali dok sam ih imao, mnogo sam poruka dobijao šta je razlog odlaska. Ljudima iz kluba sam predočio da se desila situacija preko koje nisam mogao da pređem u odnosu sa Ćetkovićem, jer imam ne samo fudbalske, nego i životne principe do kojih mogu da idem, ali preko njih ne mogu da pređem. Bez obzira na to što je to moj klub, bila je to za mene crvena linija. Kad je Srđan Blagojević otišao, saopštio sam čelnicima da ne želim više da ostanem u klubu. Objasnio sam im razloge, ali ih ne bih podelio sa javnošću. Ljudi koji su bili prisutni znaju o čemu je reč. Urađeno je nešto što je van svih kolegijalnih kodeksa. I pre toga, dok smo Đorđije i ja zajedno vodili mečeve, desile su se dve stvari. Ćutao sam, iako znate kakav je moj karakter. Moji najbliži znaju koliko sam trpeo. I onda je puklo u meni čim je Srđan otišao. Ne zbog Srđana kao Srđana, već što više nisam mogao da sarađujem sa Ćetkovićem. To sam mu otvoreno u lice rekao, bez dranja, bez svađe, na normalan način.“

Ipak, ostao si u sistemu kluba?
„Klub prvo nije hteo da prihvati moju ostavku. Bio sam odlučan, a onda su me pozvali Danko Lazović i predsednik Rasim Ljajić. Generalni direktor mi je rekao da su mu potrebni partizanovci u klubu i predložio mi je da preuzmem Teleoptik. U toj ideji sam osetio i podršku predsednika Ljajića, koji je za ovo kratko vreme video u meni stvari koje ceni. Bila je to jedna od najboljih odluka u mom životu. Da sam tada otišao iz Partizana, ne bih danas bio pored ova dva pehara. Meni je Partizan sve dao u životu i niko me ne bi poznavao da nije Partizana, ne bih igrao Ligu šampiona i baš iz tih razloga nisam od onih koji će sedeti tu samo da bi bili. Da se priča 'tu sam šta god da se dešava, uđe na jedno uvo, izađe na drugo'. Ne! Preko nekih stvari ne mogu da pređem. I to sam saopštio tadašnjoj devojci, sadašnjoj supruzi, ona me je podržala u tome i danas sam srećan što smo izvukli najbolje iz te situacije.“

Kolegijalno i ljudski, Nenad Stojaković koji je i počeo ovu veliku priču sa Teleoptikom i vodio tim tri meseca (zaslužuje čestitke zbog načina na koji je ekipa igrala u prvom delu sezone), želeo je Marka Jovanovića kao saradnika u prvom timu, ali...
„Objasnio sam zašto u tom trenutku nisam mogao da ostanem uz prvi tim. Razumeo je moj stav. Svestan sam da će moje reči o Đorđiju Ćetkoviću izazvati reakcije, ali sam spreman na njih. Ne želim da dižem famu, jer je to prošlost, a Ćetkoviću iskreno želim sve najbolje u karijeri. Ne želim da produbljujem priču, jer bi stvari koje bih izneo bile previše ozbiljne. Dugovao sam istinu ljudima koji me svakodnevno pitaju šta se desilo. To je bila moja odluka preko koje nisam mogao da pređem, a svi moji bližnji su me podržali kada su čuli o čemu se radi. Replike me ne zanimaju, ja sam trener, a ne političar.“

RADIĆ ZBOG NEPRAVDI UMALO U ALMERIJI; BAJRAMOVIĆU SAM POSTAVIO SAMO TRI PITANJA

(Srđan Stevanović/Star sport)

Da se vratimo na teren. Ko je od ovih momaka materijal za prvi tim Partizana? Možeš li realno da proceniš ko može da pomogne na najvišem nivou?
„Moje mišljenje je poznato i Srđanu Blagojeviću. Mita Janković je apsolutno materijal za prvi tim. Takođe i Matija Ninić, koji ima neverovatnu karakteristiku – da bude nevidljiv 80 minuta i da onda ni iz čega postigne gol, kao što je uradio protiv Zvezdare ili na pripremama. Istakao se i Danilo Bulatović, desni bek koji ima slične kvalitete kao Milan Roganović, moderan, koji zna da igra između linija. Tu je i Mihajlo Radić, levi bek neverovatnih fizičkih predispozicija. Njegov ostanak smatram svojim ličnim uspehom, možda većim i od samih trofeja. Zimus je Radić hteo da napusti klub zbog nepravdi koje je doživeo, imao je ponudu Almerije, ali smo razgovarali dva puta i objasnio sam mu šta je Partizan i šta mu Teleoptik može pružiti. Odlučio je da ostane, odigrao je sve utakmice i bio jedan od najboljih. Tu su i Dušan Makević, pa Ivan Martinović kome bi još godina u Prvoj ligi predstavljala poligon da ojača, kao i Nikola Popović, štoper i zadnji vezni koji je potpisao profesionalni ugovor. Svi zaslužuju šansu, a na klubu i šefu struke je da odluče kad.“

Vratio si u život i Elmedina Bajramovića, iako je krilni napadač bio na korak od odlaska?
„Jeste, bio je razočaran. Seo sam s njim i postavio mu tri pitanja: 'Šta se najviše ceni u modernom fudbalu? Šta ja kao trener najviše volim kod krila? I šta je tvoj najveći kvalitet?' Odgovor na sva tri bio je – brzina. Rekao sam mu: 'Ti imaš sve što se traži, gde ćeš da ideš?'. Pre dve godine Bajramović je bio najtalentovaniji naš igrač, ali je ranije imao nisku toleranciju na bol i lako je odustajao. Dao sam mu maksimalnu podršku, procvetao je, upisao osam asistencija i postigao tri gola. Postao je borac, nijedan trening nije propustio i drago mi je što mu je klub ponudio novi ugovor. Njegove predispozicije su retke – napad dubine i brzina su nešto što nam možda i u prvom timu nedostaje.“

Ima li još neko koga bi apostrofirao, da zaslužuje da šira javnost obrati pažnju?
„Ne bih garantovao ni za koga kakvu će karijeru napraviti, ali bih istakao Nikolu Damjanovića iz 'klase 2009', stekao je ozbiljnu minutažu u Srpskoj ligi. Kod njega me je oduševio karakter. Iako fizički još ne deluje snažno, ne plaši se duela, vredan je i radan. Zvao me je i selektor kadeta Igor Matić zbog njega. Tek ga očekujem u Prvoj ligi i mislim da može biti veliki benefit za klub.“

Šta će biti cilj Teleoptika od jeseni, jer za plasman u Mozzart Bet Superligu ne možete da se borite kao filijala Partizana?
„Prva godina posle promocije je uvek najbitnija i podrazumeva opstanak i stabilizaciju. S druge strane, uvek gađam više ciljeve. Nastavićemo trend promocije mladih igrača, iako će biti mnogo teže. Od raspada Jugoslavije, drugoligaško takmičenje neće biti snažnije, jer su u njemu sad Napredak, Spartak, Javor, Loznica sa ozbiljnim stadionom... Biće to ozbiljan ispit za ove momke. Primarni cilj je da tokom priprema dodatno podignemo intenzitet, koji nam je preko potreban za Mozzart Bet Prvu ligu. Čak i po cenu nekih sitnih povreda u hodu, igrači moraju da nadođu na taj nivo kako bi odgovorili zahtevima ranga. To su dečaci rođeni 2007, 2008, pa i 2009. Uz nekoliko iskusnijih, želimo da izgledamo dobro, da se vidi ruka stručnog štaba i da ti igrači napreduju. Protiv svakoga ćemo igrati isto, visoko i napadački, bez obzira na ime protivnika. To je model kojim se vodim. Najbitnije je da igrači stasaju za prvi tim. Saradnja sa Srđanom Blagojevićem je fantastična i moram javno da mu zahvalim što je, zajedno sa svojim saradnicima, prepoznao važnost Teleoptikovog ulaska u viši rang, čak i kada mu je bilo potrebno da povuče igrače u prvi tim. To je pravi model saradnje.“

Raduješ li se pokršajima protiv Grafičara, jer će to biti praktično večiti derbi B produkcije?
„Izuzetno! Obožavam večite derbije, dugo sam ih igrao. Biće mi zadovoljstvo da odmerimo snage sa Zvezdinom filijalom. Ta jaka liga će mi dati dodatni entuzijazam.“

IVAN RADOVANOVIĆ JE BIO OGOLJEN DO KOŽE

(Srđan Stevanović/Star sport)

Da se prebacimo malo na temu Omladinske škole Partizana. Nisi direktno njen deo, ali si svakodnevno prisutan, poznaješ je u prste, ponikao si u njoj i svedok si kako se neprestano kritikuje, čak i omalovažava. Opravdano ili ne?
„Muka mi je od priča da je škola loša ili katastrofalna. Ja sam u Teleoptik povukao deset igrača koji su po godinama omladinci, jer je mnogo njih već prebačeno u prvi tim. Zato ogromnu zahvalnost dugujem treneru omladinaca Ivanu Radovanoviću. Svi pominju da je njegova selekcija na 11. mestu na tabeli Omladinske lige, ali zaboravljaju da njegovi momci igraju protiv dve godine starijih rivala i ekipa koje imaju po šest stranaca, dok smo mi ostali dosledni našoj deci. Lesa je bio ogoljen do kože zbog Teleoptika, trpeo je nezaslužene kritike, a nikada se nije pravdao u medijima. U pitanju je sjajan stručnjak, spreman da lične ciljeve podredi interesu Partizana kako bi pomogao Teleoptiku. To ljudi ne vide. Partizan je u četiri mlađe generacije već obezbedio prvo mesto ili je blizu titule. Ne može niko da me ubedi da se radi loše. Naprotiv, radi se iznad mogućnosti. Čestitam direktorima Marinkoviću i Sulejmaniju što su uspeli da zadrže decu koju su roditelji hteli da vode čim su videli da neki njihovi vršnjaci idu pravo u prvi tim.“

Dakle, tvoja poruka je da se Teleoptik ne preskače, kao što nisi ni ti na početku igračke, a evo i sad trenerske karijere?
„Apsolutno. To je najvažnija poruka. U Teleoptiku sam proveo dve godine i nisam ni sanjao o Partizanu dok me Miroslav Đukić silom prilika nije prebacio 2007. godine. Jedini koji su realno mogli da preskoče ovaj stepenik bili su asovi poput Adema Ljajića ili Stevana Jovetića. Svi ostali moraju ovim putem. Prva liga će im biti idealan poligon da se priviknu na intenzitet koji ih čeka u prvom timu.“

Mnogi te projektuju kao budućeg šefa stručnog štaba Partizana. Kada sebe vidiš na tom mestu?
„Lagao bih ako bih rekao da mi to nije najveća želja. Čvrsto stojim na zemlji i ubeđen sam da taj trenutak još nije blizu. Uskoro stičem PRO licencu, ali nigde ne žurim. Želim da se edukujem, uskoro ću opet na usavršavanja u Ajaks, zahvaljujući kontaktima Miralema Sulejmanija i ponovo kod Marka Nikolića, ovoga puta u AEK. Moram da prođem i kroz loše situacije i poraze, jer mi poraz još uvek nismo osetili. Želim da vidim kako ćemo stručni štab i ja reagovati kada krene loše. Naravno da vidim sebe u prvom timu, ali ne bih voleo da budem 'potrošen'. Onog trenutka kada me Partizan pozove, neću odbiti, jer se Partizan ne zove kada je sve lepo, već kada je teško. Želim da moj sledeći dolazak tamo ne bude privremen, nego da svojim radom zaslužim višegodišnji ugovor. Do tada, uživam u Teleoptiku i, ako me ne oteraju, planiram da ostanem ovde.“

SA IGRAČIMA MORAŠ NA KAFU, DA IH POSEĆUJEŠ U BOLNICI

(Srđan Stevanović/Star sport)

Dotle će peći zanat. I grešiti, zašto da ne? To bi čak bilo i poželjno kako bi jednog dana na klupu prvog tima seo spreman.
„Srećan sam što sam radio sa sjajnim trenerima – od Igora Duljaja koji me je doveo, preko Saleta Stanojevića s kojim sam igrao Ligu šampiona, do Srđana Blagojevića od koga smo mnogo naučili, ali moram da izdvojim svoj odnos sa Markom Nikolićem. On je osoba koju pozovem kada sam u najvećoj dilemi. Pred finale Kupa Beograda, posle 30 sekundi razgovora sa njim, samo sam mu rekao: 'Šefe, sve ste mi objasnili, sve mi je bilo jasno'. Prilikom boravka u Moskvi na edukaciji, od Marka sam naučio ključnu stvar – da moderan trener ne sme da bude fokusiran samo na teren. Moraš imati dobru komunikaciju sa upravom, poštovanje prema navijačima i u dobru i u zlu, otvoren odnos sa medijima, saradnike koji nisu tu samo da 'nameštaju čunjeve', već imaju svoj stav. To je put kojim želim da idem. Ponosan sam na sve što smo uradili i sa velikim motivom ulazimo u ono što nas čeka.“

I sve to dok u Partizanu varniči na sve strane. Na terenu i van njega.
„Klub je u teškoj situaciji i ljudi koji ga vode imaju previše obaveza, ali činjenica da su Danko i Rasim odvajali vreme da dođu na svaku utakmicu Teleoptika, da uđu u svlačionicu, pokazuje koliko im je stalo. To je pomoglo da napravimo prave relacije. Ujedno i pokazatelj da se Partizan voli i u Srpskoj ligi. Marko Nikolić me je naučio da trener, ako želi da uspe, mora da brine o svima – od uprave i navijača, do svakog zaposlenog u SC Teleoptik, pa i čoveka koji održava teren. Biti trener je kompleksan posao. Išao sam sa igračima na kafe, posećivao ih u bolnici, razgovarao sa njihovim roditeljima... To smatram obavezom. Zbog toga sam imao najmanje vremena za suprugu i decu, a za tri meseca, Bože zdravlja, stiže nam i beba. Srećan sam što smo u ovih šest meseci napravili dobru priču, ali moramo da napredujemo i organizacijski i stručno, jer je Prva liga ozbiljan nivo.“

Dok budu čitali ovaj intervju, ljudi će primetiti da si Danka Lazovića i Rasima Ljajića pomenuo više puta, a Predraga Mijatovića nijednom. Znamo da su navijači sumnjičavi, pa da ne bi bilo govorkanja, tračeva ili nagađanja, objasni nam kakav je tvoj odnos sa Mijatovićem?
„Sa Peđom Mijatovićem imam odličan i korektan odnos. Kad god se vidimo, pozdravimo se, nikad nismo imali ni najmanji problem. Danka i Rasima sam pominjao, jer su direktno uticali na moju odluku da ostanem u sistemu i preuzmem Teleoptik. Govorim samo o činjenicama koje sam doživeo na terenu i u kancelariji. Kad sam saopštio odluku da želim da odem zbog sukoba sa Ćetkovićem, Peđa je bio tu. Bio je maksimalno korektan, rekao je da je to stvar između nas i da poštuje moju odluku, iako je probao da me odgovori. Dakle, nema nikakvog animoziteta. Znam ko sam i šta sam, ne zanimaju me klupska politika, ni predstojeća dešavanja na Skupštini. Moj fokus je isključivo fudbal“, istakao je Marko Jovanović.

Neka tako i ostane. To bi bilo najbolje i za trenera i za Partizan. Vidimo kako prolaze oni koji se bave spletkarenjem.