Mijatović: Oni mene izdajnikom, ja Šukera prijateljom! Više sam spavao sa Davorom nego sa suprugom

Sportisti će uvek videti loptu kao priliku za spajanje. Političari i oni koji im veruju će tražiti način da zavade ljude. Ne uspe im uvek. Jedan od primera je čvrsta veza Predraga Mijatovića i Davora Šukera, neokrnjena uprkos pokušajima obe strane da bivše reprezentativce velike države posle ratnih dešavanja prikažu u negativnom svetlu.

Ne da im nije uspelo, nego su Crnogorac i Hvrat – ako je to uopšte nekome važno – sjajno sarađivali u Madridu i bili deo generacije koja je Realu donela 32 godine čekani pehar evropskog prvaka. Usput se družili i do današnjeg dana ostali u sjajnim odnosima.

Sve je počelo još kad su u dresu omladinske reprezentacije Jugoslavij pokorili svet u Čileu 1987, nastavili na seniorskom nivou, pohodom na Prvenstvo Evrope u Švedskoj, na kome nikad nisu učestvovali...

Zbog nekih ljudi kojima se pucalo pre nego igrao fudbal.

„Svi koji smo bili talentovani napustili smo Jugoslaviju u periodu od 1993. do 1995. Prethodne decenije u našoj zajedničkoj državi se dobro živelo. Predstavljali smo referentnu tačku za ostalne zemlje Istočne Evorpe. Bili smo omladinski prvaci sveta 1987. u Čileu, imali odličnu generaciju, iako niko na nas ne bi stavio ni dva dolara da ćemo osvojiti titulu, jer je iz tadašnje perspektive to bila nemoguća misija“, prisetio se Mijatović tokom gostovanja u španskom podkastu „Izbeglice s loptom“, ciljano pravljenom da oživi sećanja na fudbalere sa ovih prostora koji su kasnije ostavili dubok trag na Pirinejima.

Možda ne bi ni otišli u Španiju da su okolnosti bile povoljnije. Da nije izbio rat koji je, između ostalog, sprečio sjajnu generaciju vođenu selektorskom rukom Ivana Osima da se oproba na završnom turniru 1992.

„Fudbaleri nisu imali osećaj da se nešto ozbiljno dešava. Kad smo se kvalifikovali za EP nastali su problemi. Hrvati nisu hteli da putuju, Srbi i Crnogorci jesu, što se tiče Bosanaca i Makedonaca, jedni jesu, drugi nisu“.

Umesto toga, reprezenatcija se raspala kao i država. Mnogi su čekali šansu da se oprobaju u inostranstvu. Peđa Mijatović je potpisao za Valensiju.

„Malo sam znao o klubu, osim da je moj idol, Mario Kempes igrao na Mestalji. Došao sam 1993, ali pošto je u to vreme Jugoslavija bila pod sankcijama nisam mogao ni sa Partizanom, ni sa reprezentacijom, da igram međunarodne utakmice. Zato me niko nije poznavao. Dolazak u Valensiju bio je traumatičan, na mojoj promociji pojavilo se svega nekoliko nocvinara. Prvo pitanje je glasilo: „Šta ovaj igra?“. Rekoh sebi: „Majko Božija“.

U prvoj godini boravka u Španiji Mijatović je tražio način da ostane u kontaktu sa fudbalerima sa kojima je drugova u bivšoj Jugoslaviji. Tako je otišao da pozdravi Hrvate pred njihov kontrolni susretu sa Špancima, baš na stadionu Valensije.

„Odlučio sam da posetim Hrvate u njihovom hotelu. Snimljen sam tom prilikom, zbog čega su me u mojoj zemlji nazivali izdajnikom. Samo nisam smatrao da su mi neprijatelji momci sa kojima sam zajedno igrao u reprezentaciji koju godinu ranije. Političari će uvek pričati o politici, a sportisti o – sportu“.

Tako je bilo, tako je i danas.

„Sprijateljili smo se. Nismo pričali baš mnogo kao što sam razgovaramo, ali znam da se nikad nismo dotakli teme rata. Nije nas zanimalo. Davor je vedra osoba, uvek nasmejana, isijava pozitivnom energijom. Lako je saglasiti se s njim. Bili smo cimeri u Realu. Čak se sa suprugom ponekad šalim da sam više vremena proveo u krevetu sa Šukerom nego sa njom“, dodao je Peđa Mijatović.