Milijaš: Koliko će ko biti veliki igrač više odluči glava nego talenat

Bio je u Engleskoj, Turskoj, Kini. Veliko iskustvo igranja u Premijer ligi sa Vulverhemptonom.
"Engleska je mašina za mlevenje mesa, u smislu brzine, pritiska i obaveza. Ali, s druge strane, to je najlepše mesto na svetu za fudbal, gde se osećaš kao gospodin u svom poslu. Sve ti je namešteno da razmišljaš samo o fudbalu. Utakmice vikendom su doživljaj, to je kultura. Voleo bih da i ovde imamo tu tradiciju, da deda s tatom idu na utakmicu, pa tata sa sinom, i da se ta strast prenosi porodično".

Ipak, srce ga je u više navrata vuklo u Crvenu zvezdu.
"Imao sam ponude za ostanak u inostranstvu, ali ja sam neko ko voli kuću. Kad sam odlazio, već sam imao 25 godina, za razliku od današnjih klinaca koji idu sa 18. Nije mi bilo lako, ali ja sam znao da me Zvezda zove nazad. Iskreno, koliko god su veliki rezultati van zemlje, ne proslavljaš ih sa svojim narodom. Nemaš taj osećaj. Ne mogu da osete to kao kad napraviš uspeh u svojoj zemlji. A kad u Zvezdi osvojiš titulu, ti šetaš ulicom, ti si nečiji idol, ti si svoj. Taj osećaj je neprocenjiv".

Bilo je dosta dragih golova, ali koji je najdraži?
"Dao sam dosta golova iz prekida, ali najveći pritisak sam imao kod penala protiv Francuske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010. Bilo je 60.000 ljudi, znali smo da nas pobeda ili nerešen rezultat vode na Mundijal. Taj penal je bio "vruć krompir". Ali, da kažem, golovi u derbijima, posebno onaj jubilarni 4.000. gol za Zvezdu, uvek imaju posebnu težinu".

Danas kada radi sa sa mladim igračima u Zvezdi suočava se se sa generacijom koja rano odlazi u inostranstvo. Koji su najveći izazovi za njih?
"Odlaze sve mlađi, sa 18 godina, još nisu ni formirani kao ličnostoi. Najveći problem je prilagođavanje. Mnogo je izazova – novac, veći gradovi, odvajanje od roditelja... Uvek kažem, opstaju najjače glave, najpametnija i najpripremljenija deca. Nije samo fudbalski talenat, koliko glava. Čak kasnije u odnosu koliko će ko biti veliki igrač karijeri glava više prevagne nego samo znanje ili talenat.

Mnogi mladići u fudbalu vide samo novac i zbog toga zanemaruju školu. Koju poruku imate za njih i njihove roditelje?
"Roditeljima bih rekao, smirite se. Čak i kada zarade taj prvi milion, neka ne bataljuju školu, jer bez obrazovanja i šireg pogleda na svet, taj milion će brzo nestati. Obrazovanje će im pomoći da lakše, pametnije, mirnije i spokojnije žive. Nije suština napraviti samo igrača, već napraviti čoveka. Fizičke, psihičke, ali i duhovne sposobnosti su važne. Karijera traje do 35. godine, a šta posle? Dolaze najzrelije godine života. Škola i fudbal idu zajedno! Ne moraju biti odlikaši, ali moraju da završe školu. To je jedini način da budu spremni za život nakon karijere".

Govorili smo o pritiscima i maštanju o velikom novcu. Kako naučiti mlade igrače da se nose sa tim, posebno kada roditelji forsiraju neke stvari, poput rigorozne ishrane i režima, od malih nogu?
"To je ključno. Nema potrebe praviti im pritisak od osme do trinaeste godine da moraju sve. Ne mora zbog fudbala. Zbog života moraš biti pošten i normalan. Treba da jedeš zdravo, ali ne zato što si fudbaler. Mislim da svako dete treba da jede zdravo. Treba da znaju da se nezdravo jede jednom nedeljno, jednom mesečno, ali da znaju zašto. Oni će se kroz karijeru nagledati i nutricionista i psihologa. Dok su mali, neka uživaju!"

Novinar: Koja je uloga trenera u tom periodu ranog razvoja?
"Treneri treba da budu malo manje takmičari, a više pedagozi i drugi očevi. Trener provede mnogo vremena s detetom. Možda ga vidi više nego rođenog oca. Trener mora da ga edukuje o životu, o školi, da mu ukaže da je čitanje knjige i odlazak u školu bitniji od jednog propuštenog treninga. To je suština. Odnosi su najvažniji. Ja se sećam, kad se uspostavi odnos poverenja, sve je lakše. Trener, naravno, mora da bude strog, i to stroži prema deci nego prema profesionalcima, jer ovi drugi već znaju. Ali, deca moraju da znaju da si ti pre svega njihov prijatelj, njihov mentor. Moraju da žele da uče od tebe".

Veruju li vama odmah, s obzirom na to da ste legenda kluba?
"Biću Nenad Milijaš, bivši fudbaler, samo prve dve nedelje. Posle toga, ja sam samo njihov trener. Mogu da pravim autoritet samo znanjem. Mogu da budem strog samo ako imam odgovor na svako njihovo "zašto". Ako im kažem: "Beži tamo u svlačionicu, šta me pitaš", to je neznanje i provaliće me. A kad te provale, nema konekcije, nema odnosa, nema poverenja".

Kako reagovati na grešku?
"Nemoj da ga kudiš! Nemoj da se dereš kad pogreši. Grešimo svi. Daj da mu pomognemo! Moj cilj je, koliko god da je pogrešio ili promašio penala, da ga naučim da sutradan dođe srećan na trening. Ako ga unakazim posle greške, on će zamrzeti taj sport".

Pritisci su svakodnevni. Jedan vaš polaznik nam je ispričao kako mu je direktorka doma rekla da odustane od fudbala jer mu je naporno.
"Te reči paraju uši! Kakav je to savet? Da nekome ko se bori, ko je otišao u svet da pronađe razlog za uspeh, kažeš "odustani". To je kao da trener u teretani kaže sportisti: "Ne možeš više, nemoj, odustani", a zna se da poslednji izbačaj najviše stvara mišiće! Đavo nam govori "odustani", Gospod nam govori "možeš ti to, daj još malo""

Danas je fudbal mašina za proizvodnju novca, tereni su veštački, klinci sa 14 godina operišu ukrštene ligamente... Da li ovo ima smisla?
"Mislim da je to drugi sport u odnosu na nekadašnji. Tada si morao da igraš do 28. godine ovde, liga je bila strašna. Danas klubovi žive od prodaje. Sve je brže, a sportovi idu više ka atletici. Nema više majstora, nema više "desetki" kao Maradona. Sada je dobar igrač taj koji je brz i izdržljiv".

Svedoci smo i velikog otuđenja. Deca se ne druže, ne razgovaraju. Vi ste imali primer u Zvezdi, kada ste im uzeli telefone…
"Bili smo u karantinu, uzeli smo im telefone. Iako sam jedva čekao da im ih vratim, držao sam ih dva dana. I znate šta se desilo? Drugo veče, trčkaraju po mraku, igraju se žmurke i lozinke! Omladinci Zvezde! Nisu ni tražili da im vratimo telefone. Bilo im je super. To je bilo prvi put da sam video da pričaju, da se zagledaju, da razgovaraju".

To je ključ i za uspeh na terenu.
"Naravno! Meni je bilo lakše kad sam znao svog saigrača. Kad "očima pričamo" na terenu. Ako se ne dogovorimo na treningu, ako ne pričamo u razgovoru, nećemo to znati. Treba da ih učimo da što više komuniciraju i pričaju. Čak i kad pogreše u komunikaciji. Bolje je nego prećutati".

Pododica je temelj uspeha
"Radomir Antić, moj drugi otac i moj uzor, neko ko je trenirao i Barselonu i Real, uvek je govorio: Porodica, porodica, porodica! Uvek je govorio, kad sam pravio tim, ja sam uvek više voleo da imam možda malo lošijeg igrača, ali da je porodičan, nego onog kao "lud je, ali je vrhunski igrač", rekao je između ostalog Milijaš.