Mit je da je Miloševićev Partizan igrao lep fudbal

Pošto ništa u Humskoj ne valja, onda je prva misao: „Gde će sa ovima“. Predstavlja razumljivu konstataciju razočaranih navijača, istih onih koji nisu oprostili Aleksandru Stanojeviću sklapanje partnerstva sa Milošem Vazurom i Miloradom Vučelićem. U vrzino kolo i koga će izađi pre ili kasnije – verovatno pre, uglavnom je tako – ušao je Savo Milošević i o motivima može da se razglaba baš kao u slučaju prethodnika, s tim što je utisak da su obojica prihvatili posao u situaciji kad niko drugi nije hteo i postali maltene brana aktulenoj (valjda ne još dugo) upravi.

Milošević donosi u Humsku harizmu kakva ga je krasila kao igrača, retoriku kojom je postao prepoznatljiv u ulozi šef stručnog štaba, ali i trenersko znanje koje je podložno polemici, jer je posle Humske bio još samo dve adrese i u to u okruženju, a nije se proslavio ni u Olimpiji iz Ljubljane, ni na klupi selekcije Bosne i Hercegovine. Na prvom poslu se zadržao četiri, a na drugom sedam meseci, što je u suprotnosti sa njegovim ambicijama.

„Za pet godina vidim sebe u Premijer ligi“.

Umesto u Engleskoj, ponovo je u Srbiji, iako je, kad je šutnuo mikrofon na stadionu „Karađorđe“, pretposlednjeg avgustovskog dana 2020, rekao da se nikad neće vratiti u ovdašnji fudbal. Teško je poverovati da su se promenile okolnosti ili da je pobegao sa megdana Nenadu Lalatoviću, kao što bi maliciozni mogli da pomisle pred nedeljno gostovanje Parnog valjka u Lučanima, na čijoj je klupi sad čovek koji ga je nadmudrio triput u dva meseca, oduzeo pehar Kupa Srbije i približio izlaznim vratima. Najmanje je ovo pitanje odnosa Sava Miloševića i Nenada Lalatovića, nešto više jeste relacija Milošević – Vučelić/Vazura (od prepirki na sramotnoj Skupštini, do saradnje, pa nepoverenja, do ponovnog pružanja ruku), a najviše šta bi konkretno povratnik mogao da donese kad je reč o njegovom polju delovanja.

Ostaće zapisano da je u vreme prethodnog mandata Sava Miloševića Parni valjak osvojio poslednji trofej (2019. trijumfovao u kupu na terenu najvećeg rivala, 1:0), da je nadmudrio Vladana Milojevića u večitom derbiju (2:0, pogocima Zorana Tošića i Sejdube Sume), da je bio učesnik grupne faze Lige Evrope, što se nikad kasnije nije ponoviloa (dvaput u Ligi konferencije) i da je stvorio i(li) unapredio bar trojicu igrača čiji su transferi u inostranstvo obogatili klupsku kasu. I dalje se pamti kako je igrao Umar Sadik, kako se probio Strahinja Pavlović, koliko je potencijala bilo u nogama Filipa Stevanovića. Zbog svega nabrojanog, Grobari su formirali mišljenje da je Partizan sa Miloševićem negovao nešto što su zvali „lep fudbal“.

Za one koji površno prate dešavanja na crno-beloj strani Topčiderskog brda to možda i jeste tačno. Ako su gledali samo „velike“ utakmice, a u njima je ekipa stvarno izgledala dobro. Pamti se onaj kišni duel sa Malatijom, preokret nad Moldeom, očekaj sa Mančesterom kad je beogradski sastav u utakmici kod kuće bio ravnopravan, goleade u sudarima sa AZ Alkmarom (dvaput po 2:2), pomenuto slavlje nad Zvezdom...

Sve je to zadovoljavajuće, puni oči, ali...

(Star sport)

Na uzorku od 67 utakmica, Savo je sa Partizanom pretrpeo čak 18 poraza. Od toga 12 u domaćim okvirima, pa čak i od prosečnih timova. Samo ga je Vojvodina, koja je ipak treći klub u državi, savladala četiri puta, Napredak dvaput, po jednom niški Radnički, Voždovac, Mladost iz Lučana, Čukarički, Spartak i Novi Pazar. Ispostavilo se da na dve kvalitetne utakmice obavezno sledi jedna loša i baš zbog manjka kontinuiteta Milošević nije uspeo da napravi tim konkuretan za titulu, iako je na početku druge sezone upravo to obećao. Tri meseca kasnije je otišao.

Uostalom, termin „lep fudbal“ je izmišljen, jer – ne postoji. Da li je u poslednjem pohodu na šampionski naslov ekipa Marka Nikolića igrala lepo ili takmičarski? Seća li se neko utakmice u Gornjem Milanovcu, posle prvog večitog derbija u sezoni 2016/17 kad nije ništa pod milim Bogom moglo da se vidi osim trka Leonarda i njegovog hica za 1:0. Pisali su se samo bodovi. Kao što je ostalo zapisano da ih Nikolić protiv malih klubova nije gubio, jer je uspostavio jasnu hijerarhiju u timu, na karakter i energiju umeo da preokreće rezultate i zato se na kraju slavilo. Baš kao što je u prethodnom mandatu Aleksandra Stanojevića Partizan igrao takmičarski, bio konkurent za trofeje, dobacio do osmine finala Lige konferencije, mahom zato što je kontrolisao dešavanja na terenu. Miloševićev tim nije, što se najbolje videlo na gostovanju u Hagu, kad je protiv AZ-a ostao bez viđene pobede i evropskog proleća.

Pokazalo se da aktuelni kadar nije vičan kontroli utqakmica. Pritom, nema ni kvalitet (pogledati obraćanje Aleksandra Jovanovića) i zato će Savu Miloševiću biti još teže nego kad je dolazio aprila 2019. Tad je mogao da se osloni na Sašu Ilića, Vladimira Stojkovića, Zorana Tošića, Sašu Zdjelara, Rikarda Gomeša... I igrački i ljudski. Sad ga čeka period upoznavanja sa ekipom, pokušaj da oživi nečiju karijeru – kao što je bio slučaj sa Sejdubom Sumom – a onda i utiče na dovođenje novajlija, kao što je procenio mogućnosti Umara Sadika i Takume Asana. Takvih stranaca u Humskoj nema.

A nema, nažalost, više ni Milana Đuričića, Miloševićevog mentora, dragocenog u osmišljavanju igre i unapređavanju karakteristika pojedinaca, bez obzira na neslaganja u završnom periodu boravka u klubu. Pitanje saradnika koje će Savo izabrati možda je bitnije od stila koji će promovisati, jer nikome ne ide u prilog ako bude okružen klimoglavcima. Potreban je neko ko će da mu se suprotstavi. Kao što je činio počivši Đumi. Samo tako može napred.