Mitrova najveća tajna: Posle penala sa Škotskom mislio sam i o povlačenju iz reprezentacije

Jedan jedini. I kao fudbaler i kao ličnost. Dao je Aleksandar Mitrović celog sebe za reprezentaciju Srbije, postigao tačno 50 golova, najbolji je strelac državnog tima u istoriji, a njegova veličina nije samo o radosti koju je priredio navijačima, već i poniznosti, jer zna da ih je ne tako davno razočarao.

Zauvek će ostati upamćeno da je centarfor Fulama zatresao mrežu Ruija Patrisija i odveo nas na Mundijal...

„Ali će ostati upamćeno da je Aleksandar Mitrović promašio penal protiv Škotske za plasman na Prvenstvo Evrope“, gromko uzvraća 28-godišnji centarfor na početku RTS serijala „Na putu za Katar“ - čiju produkciju je sponzorila Kompanija Mozzart - gde je novinar Aleksandar Stojanović intervjuisao sve Orlove uoči planetarne smotre.

Na nju idemo sa velikim očekivanjima. I to dve godine pošto maltene niko nije verovao u reprezentaciju baš zato što nije uspela da iskoristi meč loptu na svom terenu u penal raspucavanju sa Škotskom. Ispostavilo se da je Mitrovićev udarac sa 11 metara odbranio Dejvid Maršal.

„Bio je to jedan od najtežih trenutaka u mojoj karijeri. Nikad nisam rekao ranije, ali sam razmišljao možda i o povlačenju iz reprezentacije. Kreneš da preisputuješ sebe da li je važno da opet igraš fudbal. Svašta mi se motalo po glavi sedam, osam dana. Prva četiri nisam bukvalno ustao iz kreveta. Zasmisli, ceo život se spremaš za taj trenutak, radiš, treniraš svakodnevno... U sedmici koja je prethodila utakmici sa Škotima šutnuo sam 20 penala, sve je izgledalo super, dođe trenutak kad svi veruju da ćeš da daš gol, vide sebe u tvojoj poziciji. I ti odeš i – promašiš. Da li je moguće? Šta više da uradiš? Kao da sam razočarao svoj narod, celu zemlju“.

Proživljavao je Mitrović emotivne lomove i nije bio spreman da igra naredni meč za Srbiju.

„Posle dva dana smo gostovali Mađarskoj, nisam ni putovao na taj meč, imao sam stomačnih problema, povraćao danima. Pustio sam bradu, bio sam kao pop, ha-ha-ha... Tad sam očvrsnuo“.

Koliko god sam sebi zamerio, javnost ga nije toliko uzela na zub ceneći posvećenost državnom timu i energiju koju je uložio u svaku utakmicu.

„Nisam gledao tim očima. Iz mog ugla je to bilo... Spremao sam se ceo život za taj trenutak, da odvedeš svoju reprezentaciju na veliko takmičenje, gde nije bila 20 godina. I promašim. Onda kreću misli: „Zašto treniram?“ Preispituješ sebe, mozak kreće da se igra s tobom, ne kontrolišeš misli. Jedan negativan komentar će te pogoditi više nego 100 pozitivnih. Onda se setiš da nisi jedini fudbaler koji je promašio penal. I opet bih ga šutirao“.

Mitar se vratio. Naredne sezone spakovao 43 gola za Fulam, poobarao rekorde, vratio ga u Prremijer ligu, u njoj nastavio da rešeta i dobio potvrdu da nekad u životu mora da pati da bi se radovao.

„Ja sam primer toga da se naporan rad uvek isplati. Kroz ceo život sam morao da se borim za nešto, nikad nisam bio najtalentovaniji, najbrži ili najlepši, drago mi je što sam za sve morao da se oznojim, da zaslužim, ništa mi nije dato. Tek onda ceniš neke stvari, zbog žrtve koju si morao da podneseš da bi uspeo. Lepo je kad si ostvario snove, a da ti niko nije pomogao. Putovanje do cilja je bilo bitnije nego sam cilj“.

A cilj je dostigao u poslednjoj utakmici mundijalskih kvalifikacija.

„Pre dve godine sam promašio penal protiv Škotske, a 12 meseci kasnije postigao gol u Lisabonu za plasman u Katar. Uživam u periodu kad je teško, jer znam da posle toga sledi nagrada, samo moram da budem istrajan da ne odustanem. U teškim trenucima postaješ jači, gradiš sebe, to je putovanje u kome bi trebalo da uživaš. Što kaže moj ćale, da je sve perfektno ne bi bilo interesantno. Dosadilo bi ti da svaku utakmicu daješ po dva, tri gola. Bog te „klepi“ dva, tri puta, opomene da nastaviš da radiš“.

Mitar je sad heroj nacije, iako i otkriva da u sedmici koja je prethodila meču u Portugalu maltene nije ni trenirao.

„Na prvom treningu po okupljanju sam povredio zadnju ložu. Sedam dana sam bio od jutra do uveče kod Andreje Milutinovića (stručnjak za fizičku pripremu, op. au). Samo sam odradio trening dan pred utakmicu. Iz kluba su me zvali, poručili da ne rizikujem, da ne igram, jer je Fulamu bitan period. Kažem im: „Važi, važi, biću uz ekipu, ne verujem da ću igrati“. Da ih smirim“.

Zabrinut je bio i Dragan Stojković.

„Pitao me šef da li mogu. Uzvratio sam potvrdno. Na treningu pred utakmicu gledao samo da ne napravim neki nagli pokret, ne pogoršam povredu, a opet da selektor vidi da mogu. Usledile su vežbe, masaže, kreme. Ujutru mi šef kaže: „Polako, čuvam te za drugo poluvreme, tad se rešava, a ti ćeš da uđeš i daćeš gol". Kažem: „Važi, šefe“. Bukvalno se tako desilo. Na terenu nisam mogao lepo da se krećem, čekao sam neki centaršut i desilo se. Tad se sve usporilo, kao da sam gledao film, vratile su mi se slike kako je bilo dok sam kao dete davao golove na ulici, hoće srčka da me strefi, samo da bi izbacio to iz sebe. I sad sam se naježio...“

Mitar – za sva vremena.

Emisiju Na putu ka Katar možete gledati svako veče na RTS-u.