Mojih deset godina u Španiji

Njegova najveća vrednost je trajanje. Ne bilo gde i ne sa bilo kim. U zemlji aktuelnog evropskog i od pre nekoliko dana svetskog prvaka, u ligi tokom koje su na vrhuncu igrali Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo, u okruženju koje poštuje sportiste tako da jednakom merom zna da ih opeva kad blistaju i zaštiti ako nisu na nivou, u klubovima posebne vrednosti na domaćoj sceni, zaslužio je Darko Brašanac – poštovanje.

I dobio ga je.

Zato što je na Pirinejima ravno deset godina. Zato što igra redovno. Zato što igra dobro. I zato što su ga treneri birali tačno znajući šta može da im donese, jer je pravi fudbalski Spartanac, spreman da istraje na bojnom polju čak i kad krvari. A bilo je i takvih slučajeva.

Malo je aktivnih srpskih fudbalera koji mogu da se pohvale da su bez prekida u istoj državi proveli kompletnu deceniju. Onog koja je iznedrila toliko asova planetarnog fudbala, oblikovala neke od najboljih trenera sveta, gde svaki klub ima posebnost i gde je potrebno biti fizički spreman da bi se sa njima takmičio, a mentalno još više da bi u njihovom društvu opstao. Da je drugačije, samleli bi ga. Ovako, 34-godišnji centralni vezista je prihvatio principe modernog sporta, daleko od matice i izdržao u kontinuitetu na jednom mestu. Lepom za igranje fudbala, još lepšem za život. Otud ne čudi što punih usta, razdragano, kao da je tek zakoračio na Pirineje, Darko Brašanac sumira za Mozzart Sport sportsku i životnu avanturu započetu 2016. Kako stvari stoje, još će da traje, jer posle 265 utakmica u španskom fudbalu ima šta da ponudi. Sad već na bazi iskustva.

„Kad sam se pred kraj avgusta 2016. iz Partizana otisnuo u Betis, nisam ni razmišljao o tome koliko ću mečeva odigrati i da li ću se zadržati u Španiji. Tek sad shvatam koliko je to dug period i koliko se stvari desilo u međuvremenu, pa razumem koliko je teško ostvariti ovo što sam uspeo. Tad sam bio mlad i nisam se opterećivao da li ću ostati tri ili deset godina. Možda mi je to pomoglo, jer sam bio skoncentrisan isključivo na trenutak, na pojedinačnu sezonu, utakmice, treninge i klub. Kada misliš suviše unapred, možeš da izgubiš motivaciju ili stvoriš sebi pritisak. Ako naiđe loš momenat, počneš da se pitaš kako ćeš uspeti za pet godina ako ne igraš sada. Moj početni utisak po dolasku u Španiju bio je da su svaki dan i svaki trening izuzetno važni. Na ličnom primeru i primerima saigrača video sam da sa nekoliko dobrih treninga u toku nedelje možeš da zaradiš mesto u ekipi za vikend, ali i da te nešto lošiji rad može preseliti na klupu. Zato sam namestio glavu da na svaki trening izlazim maksimalno skoncentrisan i odradim ga najbolje što mogu. Kada tako postupaš, miran si sam sa sobom“, crta jednu od sportskih lekcija Darko Brašanac.

Topčidersko brdo je napustio u trenutku kad je imao 24 godine. Realno govoreći, nije bio neka velika zvezda. Isto tako realno, nije ni sad, ali je stekao veliko poštovanje, pa mu sad ljudi, bilo gde da ga sretnu, s razlogom kažu „svaka čast“. Zato što daje celog sebe i voli sport isto onoliko koliko i ljudi koji dolaze da ga gledaju. Čak su u inostranstvu naučili pravilno da izgovaraju njegovo prezime, iako im nije nimalo jednostavno.

„Većina ljudi sa kojima komuniciram prenosi baš takve utiske. Nisam čovek koji se eksponira, pa da mi nepoznati na ulici prilaze, ali od onih iz sveta sporta, sa kojima delim vreme, naročito u Srbiji, osećam poštovanje za kompletan period proveden u Španiji. Tamo ga definitivno osećam. Vidi se na terenu, u odnosu sa igračima protiv kojih igraš, sa sudijama takođe. Svaka nova utakmica i svaka nova godina u Španiji dodaju po jedan stepenik. Sećam se kada sam otišao da igram Drugu ligu svega tri meseca za Leganes, onda naredne sezone sretnem sudiju koji je tad bio u tom rangu, koji me pozdravlja pre utakmice i kaže: „Darko, drago mi je, obojica smo opet u Primeri“. Kroz detalje osetiš izuzetno poštovanje. Španci su svesni koliko je teško da održe kontinuitet i budu akteri Primere, da traju dugo. Zbog toga postoji obostrano poštovanje. A što se tiče Srbije, sigurno je da od ljudi sa kojima razgovaram osećam čak i veće poštovanje nego dok sam igrao ovde, jer sam boravak u takvoj ligi tokom deset godina nosi određeni plus“.

MOGLI SU DA NAĐU TALENTOVANIJE, ALI SU UVEK ZNALI ŠTA OD MENE DOBIJAJU

Protiv Morlanesa (AFP)

Ruku na srce, nije uvek bila samo La Liga, ali to malo vremena što je proveo u Segundi Darko Brašanac je okončao promocijama, upotpunivši kolekciju dostignuća.

„Jednom sam uspeo sa Leganesom, kao prvi na kraju takmičenja, a nedavno preko baraža sa Malagom. Imao sam sreću da u početnim godinama u Španiji igram u klubovima koji su bili srednjeg kvaliteta, ali stabilni. Betis tada nije bio jak kao sada da se bori za Evropu, ali nikad nije strepeo za opstanak. Slično može da se kaže za Alaves, Osasunu. Sa Alavesom smo se baš dugo borili za Evropu. Sa Leganesom smo se prvi put plasirali u polufinale kupa, što je najveći uspeh u istoriji kluba, pobedili smo Real Madrid u revanšu četvrtfinala na Bernabeuu. Nešto ranije je sa Osasunom došlo finale Kupa kralja i plasman u Evropu. Sa Leganesom sam kao pobednik Druge lige dobio pehar i medalje. Prezadovoljan sam trenucima u Španiji. Imao sam kontinuitet igara svake sezone, kod svakog trenera i u svakoj ekipi. Uživao sam svih ovih deset godina“.

 Kad bi morao, od tih skoro 270 utakmica na raznim nivoima, da izdvojiš samo jednu ili jedan detalj kao vrhunac boravka tamo, šta bi to bilo?

„Bilo bi teško da potenciram samo na jednom susretu, ali evo detalja koji možda najlepše opisuje moj boravak u Španiji. Beše to kad sam kao igrač Leganesa izašao na teren El Sadara protiv Osasune, u kojoj sam se zadržao pet godina. Vratili smo se u Primeru i prva utakmica je bila u Pamploni. Igrao sam u dresu Leganesa i kada sam izlazio iz igre u 70. i nekom minutu, svi na stadionu su ustali i počastili me ovacijama. Pevali su moje ime. To su ljudi koji su me svakodnevno viđali na treningu, u školi, po gradu i na terenu. Doživeti takvu reakciju od njih govori o tome šta sam nastojao da ostavim iza sebe u Osasuni i uopšte u Španiji“.

Sve to uprkos povredama. Čas rame, čas koleno, čas prelom manje potkolenične kosti... U takvim okolnostima, koje su ga odvajale od terena čak i po nekoliko meseci, momak iz Čajetine je skupio prosečno 27 utakmica u sezoni. Što znači da su mu treneri verovali, koliko god se menjali.

„Jedna od mojih glavnih odlika je mentalna snaga, verujem da je to glavni razlog što sam trajao dugo u Španiji. Španci su izuzetno talentovani, učeni od malih nogu i sigurno su mogli da nađu vezne igrače talentovanije od mene, ali taj mentalitet je pravio razliku u klubovima, jer su me treneri uvek koristili i igrao sam dosta utakmica. To me je držalo dugo tamo, pa i u Malagi. Iako nisam imao ogromnu ulogu minule sezone, od četiri utakmice baraža ušao sam na tri. To je zato što struka zna šta od mene dobija. Najzadovoljniji sam time što mogu da pokucam na vrata svakog kluba u kome sam igrao i svi će ljudi biti oduševljeni što me vide. Tako je i u Malagi, gde sam igrački imao najmanju ulogu, što zbog povreda, što zbog raznih situacija i najmanjeg broja minuta u Španiji, ali taman da se danas pojavim tamo, dočekali bi me kao da sam odigrao 200 utakmica“.

LOPTA JOŠ NIJE NI STIGLA DO MESIJA, A TI OSEĆAŠ STREPNJU

Protiv Modrića (Guliver images/AP Photo/Francisco Seco)

Živeo je Brašanac i igrao u Španiji u vreme najvećih reprezentativnih uspeha te države i najveće ekspanzije lige, koja je rame u rame sa engleskom. Možda povremeno i jača od nje, posebno u vreme kad su na Pirinejima bili Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo.

„Imao sam priliku da delim teren sa Ronaldom, Benzemom, Bejlom, Serhijom Ramosom, Hesusom Navasom, Inijestom, Nejmarom, Gabijem, Fernandom Toresom... Velikani, ali... Moram da izdvojim Mesija i osećaj koji smo imali kada igramo protiv Barselone u periodu od 2016. do 2018. Osećaj stalne opasnosti čim Leo primi loptu jeste nešto što mi prvo pada na pamet. Znao si da može da uzme loptu, lako predribla trojicu i postigne gol, kao što si znao da će sa centra da traži Đordija Albu na boku i tako stvori zicer za Barselonu. Čim lopta ide ka Mesiju, osećaš strepnju. Lopta još nije ni stigla do njega, a ti već razmišljaš da li će Leo odigrati pas iz prve koji samo on vidi ili će ići sam do kraja. Sa Ronaldom je bilo drugačije, jer je Kristijano egzekutor u šesnaestercu, ali sa Mesijem si strepeo u igri gde god da primi loptu na terenu. Bez obzira na to ko mi je bio rival, naučio sam da zaista uživam u svim utakmicama. Pre sedam ili osam godina nisam uspevao u toj meri da se prepustim trenutku, jer sam bio mlad, ali u poslednjih nekoliko stvarno uživam. Čak i kad uđem na po deset ili 15 minuta protiv Viljareala, shvataš da je to sportski dar, odmeravaš se sa ozbiljnom ekipom, sjajnim takmičarima, u izvanrednom ambijentu“.

Kad već pominješ Viljareal, „kačio“ si i početke Rodrija, najboljeg fudbalera nedavno okončanog Mundijala.

„Kako da ne. Sećam se direktnog duela tokom meča Betis – Viljareal na „Benito Viljamarinu“, to je bilo u proleće 2017. i tada je Rodri bio mlada nada. Prošao sam toliko svlačionica, trenera i igrača da više ne mogu svega ni da se setim, sa kim sam se sve suočio. Igrao sam sigurno sa 150 do 200 saigrača, pa ne mogu u detalje da nabrojim sve protivnike. Sigurno sam igrao sa ili protiv svakog člana startnih 11 reprezentacije Španije na Mundijalu. Na primer, sa Mikelom Ojarsabalom i njegovim imenjakom Merinom „milion“ puta, to su bile prave borbe, igrali smo i Kup kralja protiv Real Sosijedada. Sa Fabijanom Ruisom sam delio teren u Betisu. U novije doba pamtim pobedu nad Barselonom Lamina Jamala na Monžuiku, dok sam bio u Leganesu. Kad malo zastanem i premotam film, shvatim da je neverovatno da sam „uhvatio“ i „Visente Kalderon“ ili staru „Anoetu“, sa atletskom stazom. Ponosan sam što toliko trajem“.

Kad već pominjemo Fabijana Ruisa, nedavno nam je gost u podkastu „2x45“ bio Filip Stojković i prisetio se utakmice Crvena zvezda – Napoli u Ligi šampiona, kad je stručni štab Vladana Milojevića okarakterisao Fabijana kao slabu tačku, jer je tek stigao iz Betisa, gde ste igrali zajedno. Zanima nas kakvi su mu bili počeci.
„Nije mu bilo lako. Sećam se da je prva moja utakmica za Betis bila na Mestalji, Fabijan je počeo, ali se povredio i izašao posle 20 minuta, a mi smo pobedili. Sledeću utakmicu igrali smo protiv Granade kod kuće, praktično isti tim, on se oporavio i ponovo počeo. Gubili smo 2:0 već u 30. minutu, pa je trener Gustavo Pojet napravio izmene i izveo njega kao klinca. Tada je imao samo 20 leta. Posle toga je slabo igrao, u januaru je otišao na pozajmicu u Elće, koji je u tom periodu ispao iz Segunde u Treću ligu. Usledila je promena trenera, stigao je Kike Setijen, Fabijan je pod njegovom komandom odradio kvalitetne pripreme i tu je za njega sve krenulo nabolje. Pre toga su na klupi bili Gustavo Pojet i Viktor Sančes. Imao je težak početak za jednog klinca, ali sa Setijenom je prodisao. Sećam se da je posle nekoliko utakmica pod vođstvom novog trenera usledio gradski derbi Sevilja – Betis, na kom je Ruis postigao strašan gol već u prvom minutu i tu je sve krenulo. Uspeo je ubrzo da istisne iz tima Kamarasu, koga je Betis platio oko 8.000.000 evra. Igrao je u kontinuitetu cele te sezone, toliko dobro da su na „Viljamarinu“ već posle prve godine morali da ga prodaju. Reč je o odličnom igraču i veoma dobrom momku. Španci zaista imaju sistem u kom ti klinci stasavaju i odmah vidiš koliko su dobri“.

KAKO JE FABIJAN RUIS POSTAO IGRAČ PREKO DRUGE LIGE

Protiv Tomasa Partija iz Atletiko Madrida (Reuters)

Kao direktan konkurent za jednu od pozicija u veznom redu, interesantno je kako danas, sa velike vremenske distance, Darko Brašanac posmatra tadašnji kadar Betisa.

„Različiti smo tipovi igrača. U tom trenutku, do januara dok Fabijan nije otišao na pozajmicu u Elće, u timu je bio i Dani Sebaljos. Igrali smo sa trojicom u veznom redu, jednim zadnjim veznim i dve „osmice“. Pored Sebaljosa je možda bilo logičnije da igra profil igrača poput mene. Fabijan, baš kao i Sebaljos, želi loptu stalno u nogama, pa sve zavisi od momenta, ekipe i zamisli trenera. Kod takvih igrača odmah vidiš neverovatan talenat, ne gube loptu na treningu, okreću se u potezu i praktično uvek imaju dobro rešenje. Bio je mlad, otišao je u Elće da sakupi minute i po povratku je samo pokazao sav potencijal koji poseduje“.

Sada je Ruis vlasnik rekorda koji teško da će skorije biti nadmašen u reprezentativnom fudbalu. Odigrao je ravno 50 utakmica za selekciju i još ne zna za poraz, a u međuvremenu je bio i deo generacije koja je pokorila Evropu.

„Španci su odavno uspostavili sistem koji su nastavili da razvijaju bez obzira na povremena posrnuća, poput Mundijala u Brazilu ili EP 2016. u Francuskoj. Sećam se utakmica Srbije protiv Španije u baražu za EP mladih reprezentacija, ili na Evropskom prvenstvu do 19 godina gde su za njih igrali Deulofeu, Morata, Sarabija... Nismo videli loptu od njih. Ti igrači su kasnije došli do seniorskog tima, Morata je postao i kapiten reprezentacije. Oni od mlađih kategorija uče decu da stalno igraju i drže se istog modela. Nema tu velike tajne, od malena njihovi talenti ulaze u sistem. U Malagi sam gledao decu od svega tri ili četiri godine kako već treniraju fudbal. Kada dođu do 14 ili 15 godina, u tako velikoj zemlji sa ogromnom bazom i strasti prema fudbalu, izbrusi se ogroman kvalitet. Osvajali su i ranije sve, uvek imaju dobre mlade igrače, a kada se na taj sistem nadoveže vanserijski kvalitet poput Jamala ili Rodrija, sposobni su da se takmiče i osvajaju svetske i evropske titule“.

Još jedan detalj privlači pažnju i možda bi mogao da bude poučan i nama, posebno u svetlu onoga što smo videli ovog leta, kada je naša omladinska reprezentacija okrnjena otišla na Prvenstvo Evrope i doživela fijasko.

„Španci uvek šalju najbolje na velika takmičenja. Dolaze u najjačim sastavima i na Olimpijske igre i na omladinska prvenstva, što govori o odnosu prema dresu i državi, kao i koliko im je reprezentacija značajna. Nebitno da li je u pitanju olimpijski turnir ili prvenstvo za igrače do 17 ili 19 godina, uvek ide najbolja moguća ekipa i to se kasnije vrati u vidu pehara. Oni su večiti pobednici, jer od malena igraju polufinala i finala velikih takmičenja. Kada na to dođe ekstra kvalitet – a Lamine Jamal je sa 19 godina već osvojio sve – rezultati nisu slučajnost“.

Tokom perioda provedenog u takvom okruženju, rodila se kod Brašanca pasija za – dresovima. Sam kaže da kolekcija nije impresivna poput one koju ima italijanski trener Lučano Spaleti, ali jeste za poštovanje.

„Sigurno posedujem dres od svake ekipe u španskoj La Ligi za koju sam igrao, bar po jednu garnituru, a često i po tri, četiri, od rezervnih ili trećih garnitura, pa sve do specijalnih dresova pravljenih samo za jednu utakmicu, kao što je u prošloj sezoni bilo za retro kolo. Imam i niz dresova protivničkih timova. Na primer, od Atletik Bilbaa bar tri, četiri komada, od Eibara takođe, od Barselone one koje su nosili Ivan Rakitić, Arda Turan i Ilkaj Gundogan. Tu su i Realovi Kovačić, Modrić i Dani Sebaljos, Atletikov Savić i Oblakov... Sve zajedno, imam sigurno više od 100 dresova. Kada se budemo u potpunosti smestili u naš dom u Madridu, biće izdvojena posebna soba za to. Samo od mojih ekipa imam oko trideset-četrdeset dresova, jer iz svake sezone i svake garniture čuvam bar jedan. Žao mi je jedino što nisam počeo ranije da sakupljam, još dok sam bio u Partizanu, pa da iz svake sezone imam dres sa potpisima svih saigrača, ali i ovako sam zadovoljan“.

IDEALNI TIM SAIGRAČA, OD ADANA, PREKO KARVALJA, DO BUDIMIRA

Slavlje u dresu Osasune (Guliver images/RicardoLarreina)

Za kraj, zamolili smo Darka Brašanca da sastavi idealan tim od saigrača koje je imao tokom ovih deset godina u Španiji. Ispostavilo se da ih u tom zamišljenom sastavu najviše ima iz Betisa.

„Na golu neka bude Antonio Adan. Ispred njega kao desni bek Baragan, iako su u Osasuni na toj poziciji bili Naćo Vidal i Ruben Penja, ali Baragan ima veliku karijeru iza sebe. Na levi bek bih bez dileme stavio Pervisa Estupinjana, s obzirom na to da je u Pamploni igrao fantastično; u početku je imao problema u defanzivi, ali se posle pauze zbog korone pojavio kao potpuno novi igrač. Viljareal ga je platio ozbiljan novac, posle je otišao u Englesku i napravio sjajnu karijeru. Što se tiče štopera, u Betisu je bio Mark Bartra, kao i David Garsija u Osasuni, koji je iz relativno malog kluba redovno pozivan u špansku reprezentaciju. Tu je i Herman Pecelja, osvajač Svetskog prvenstva sa Argentinom, kao i Aisa Mandi. Ako moram da presečem i izaberem dvojicu, neka to budu Pecelja i Bartra".

Ogromna je konkurencija u veznom redu, jer je Brašanc sarađivao sa velikim brojem vrhunskih igrača kao što su: Vilijam Karvaljo, Fabijan Ruis, Dani Sebaljos, Andres Gvardado, Serhio Kanales, Nabil Fekir, Đovani Lo Selso...

"Izabraću trojicu – prvi je sigurno Dani Sebaljos. Ozbiljan, izuzetan kvalitet i trkačka moć, a pritom su njegovi mentalitet i samopouzdanje fascinantni. Zato je i trajao u Real Madridu, iako je možda nekada zasluživao i veću ulogu. Pored njega stavljam Vilijama Karvalja, osvajača Evropskog prvenstva sa Portugalom. Karvaljova mirnoća na utakmici fascinira, ogroman je, snažan i praktično ne gubi loptu. I treći u vezi je Fabijan Ruis. Zbog svega što je radio na terenu i kakav je utisak ostavio, moram njega da stavim. Nemam nikakvu dilemu da je Hoakin desno krilo, dok bih levo stavio Rubena Kastra. Iako je po vokaciji bio klasičan špic i golgeter, tokom jedne sezone u Betisu je dejstvovao po levoj strani. Njegova završnica je impresivna i, uz Adrijana Lopeza, to je igrač sa najboljom realizacijom na treninzima koga sam video u karijeri. Sjajno je rešavao situacije „jedan na jedan“.

A u špic napada...

"Tu stavljam mog velikog prijatelja Anta Budimira. Možda sam igrao i sa većim imenima, ali Budi traje dugo u Španiji, ima sezonu sa više od 20 postignutih golova, bio je treći na svetu sa reprezentacijom Hrvatske i generalno gledano je napravio strašne uspehe. Trener tog tima bio bi Jagoba Arasate, zbog svega što smo prošli i odnosa koji negujemo i danas. Od svih sa kojima sam sarađivao, najduže sam se zadržao pod njegovim vođstvom – četiri i po godine u Osasuni, više od 120 utakmica. Proživeli smo mnogo lepih trenutaka, verovao je u mene od prvog momenta i zvao me je u Pamplonu i pre nego što su zvanično izborili plasman u La Ligu. Dva puta sam produžavao ugovor sa klubom dok je Arasate bio trener i uverio se da sa odlaskom tamo nisam pogrešio“.

Baš kao što Darko Brašanac nije pogrešio kada je izabrao Španiju, gde su mu se rodili sinovi Matej i Vasilije i gde sa suprugom Dijanom uživa i na profesionalnom i na privatnom planu.