Možda ne pričaju isti jezik, ali se savršeno razumeju

(od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Više od osam godina se Novosađani nisu radovali na Gradskom stadionu kraj Jošanice, a onda je, na najefektniji mogući način, taj post prekinuo Vošin Nigerijac. Ono što je na jučerašnjoj utakmici uspeo Jusuf Bamidele retko se viđa na fudbalskim terenima širom sveta, a kamoli u Mozzart Bet Superligi.

Zapravo, on je tek drugi fudbaler u istoriji Stare dame, kome je pošlo za rukom da postigne četiri gola na gostovanju (isto uradio Vinsent Eze 2018. na Banovom brdu protiv Čukaričkog). Ovo je ujedno i prvi poker golova u karijeri 23-godišnjeg napadača. A podvig je još impresivniji, ako sagledamo činjenicu da ga je kompletirao u drugom poluvremenu, sa tri pogotka za 12 minuta.

Istina, Nigerijac je imao dosta sreće kada je prvi put zatresao mrežu Novog Pazara, jer je lopta na putu do gola zakačila defanzivca domaćih i prevarila golmana Ajia Jakuba. Ali onim što su uradili u nastavku, kako Bamidele, tako i Seri i Baros (koji su asistirali kod tri gola) konačno je stavljena tačka na svaku diskusiju o tome - da li su Vojvodini potrebni stranci.

Dovoljno je pogledati najvažniji statistički parametar, postignute golove i uveriti se koliko su inostrani igrači doprineli uspehu Lala ove sezone. Naime, od 31 pogotka, koliko su Novosađani upisali dosad u svim takmičenjima, Vošini stranci nisu bili direktni učesnici u svega osam navrata. Oni su zaslužni za čak 23 pogotka novosadske ekipe, da li zbog plasiranja lopte u mrežu ili zbog dodavanja koje je usledilo pre toga. Kejleb Zadi Seri prednjači u ovom parametru, jer je čak u 13 situacijja direktno doprineo golgeterskom učinku crveno-belih (sedam golova, šest asistenicja). Odmah iza njega je Jusuf Bamidele sa osam pogodaka i dve asistencije, dok se još po ofanzivnoj statistici ističe i Lukas Baros sa tri upisane asistencije. Treba pomenuti da su Depu i Butean doprineli sa po jednom asistencijom.

Vošin afrički tandem u napadu je postao noćna mora za defanzivce širom Mozzart Bet Superlige. Iako ne pričaju isti jezik, Bamidele i Seri se na terenu razumeju kao da su odrasli zajedno. Četri puta su jedan drugom asistirali kod golova, a moglo je da bude i mnogo više uspešnih kombinacija. Jer, kada god ovaj dvojac Lala kombinuje na protivničkoj polovini, miriše na opasnost. I u jučerašnjem meču je malo nedostajalo da Vojvodina duplira prednost u prvom poluvremenu, kada je Nigerijac divno, petom proigrao Serija, a ovog centimetri delili od osmog pogotka u crveno-belom dresu.

Internacionalac sa Obale Slonovače se od februara ove godine i prelaska u Vojvodinu profilisao kao jedan od najboljih, verovatno i najbolji, „jedan na jedan” igrač u domaćem prvenstvu, dok su se Butean i Baros pokazali gotovo nezamenljivim na bekovskim pozicijama. Rumun zbog svojih defanzivnih karakteristika i pre svega dobrog postavljanja, a Brazilac zbog svoje ofanzive, odnosno brzine, osećaja za prostor i oštrog centaršuta. Treba pomenuti i Kolinsa Sičendžea, koji doduše nije u formi u kakvoj je bio na startu sezone, kada je blistao u kvalifikacijama za Evropu, ali i dalje ima poverenje Nenada Lalatovića. Naravno i Seida Koraća, iako ga Vojvodinaši već dugo ne svrstavaju među inostrane fudbalere. Tu čast je reprezentativac Luksemburga izborio lavovskom borbom na terenu, ali i ponašanjem van istog. 

Sa druge strane, Bamidele, koji je od povrede Alekse Vukanovića i odlaska Mihaila Ivanovića, primoran da pokriva poziciju centrafora, iako je po prirodi krilni napadač, imao je i nekolicinu partija u kojima je bio gotovo nevidljiv. Ali je zato imao i nekoliko spektakularnih, kao što je ona juče, koje momentalno amnestiraju sva bleda izdanja. Ponovo je proradio golgeterski instinkt kod Nigerijca, a sa njim i Vošin napad. Prečesto je raspoloženje stranih igrača u redovima Stare dame usko povezano sa ofanzivnom potencijom ekipe, da bi se podvelo pod slučajnost. Iako je bilo mnogo polemike po povratku Nenada Lalatovića na klupu Lala, pa i u mesecima koji su usledili, kako će se strateg povezati sa inostranim igračima, sada je jasno – on bez njih ne može. Pričali oni rumunski, portugalski, francuski, španski…

Oni su pokretačka snaga ovog tima. Sada je valjda to svima jasno. Zbog toga, zbog one predstave juče u Novom Pazaru, zbog navijača koji aplaudiraju na svaki njihov potez – Vojvodini su potrebni stranci. Jer, jezik fudbala je, ipak, univerzalan.

PIŠE: Konstantin Mlađenović