MOZZART ANALIZA: Rodić izolovao Dijabatea, faktor Pešić za nemiran pas Partizanovih defanzivaca

Sve je u detaljima.

Derbi je u onima koji ga igraju, osećaju, (do)žive i šalju u svet. Međutim, derbi je i u detaljima, momentima, ali i rezultatskim ishodima koji idu u istoriju. Derbi, kao takav, sa sobom je kroz istoriju donosio velike trenutke, velike igrače, velike trenere, ali i male stvari koje su isti rešavale i odlučivale u korist jedne od dveju ekipa koje geografski razdvajaju jedna raskrsnica i jedan beogradski kružni tok.

Trećeg martovskog dana, Crvenu zvezdu i Partizan razdvojio je (i) jedan atipičan gol, ali i dosta situacija koje su izvesno uticale da razlika bude u samo tom jednom golu.

Kako je važno, a neretko i presudno, na individualnom i kolektivnom planu psihološki kontrolisati stanje i situaciju uoči i tokom derbija večitih rivala, tako je važno i sa taktičkog aspekta kontrolisati dešavanja koja u utakmici takvog tipa neretko mogu da se u jako kratkom vremenskom intervalu menjaju. Crvena zvezda je to uspela i mahom zbog toga održala rano stečeno vođstvo, napravivši najvažnijii, a možda i završni korak ka šampionskoj tituli.

Derbi je drugačija utakmica. Iako zvuči kao fraza, iz svakog direktnog ili indirektnog fudbalskog aspekta se to može potvrditi. Utakmice koje Partizan i Crvena zvezda igraju pre i posle večitog derbija nisu ni izbliza slične ovoj koju igraju nekoliko puta u sezoni.

Intenzitet je daleko viši, nivo agresivnosti takođe, fizička i mentalna potrošnja su izraženije, broj duela je drastično veći, situacije u kakve dolaze i jedan i drugi tim su u drugačije. Ono što je, međutim, u derbijima uvek od izuzetnog značaja - tempo utakmice je u potpunosti drugačiji odnosno na manje-više sve preostale utakmice koje večiti rivali igraju u domaćem šampionatu. Broj promena poseda, izgubljenih i osvojenih lopti, samim tim tranzicija – neuporedivo je veći. Faktor kontrolisanja tempa, odnosno učestalih promena poseda, u velikoj meri definiše tok derbija, pa i sam ishod istog. Tim Miloša Milojevića se za to spremao, a u tome je bio uspešan veći deo vremena.

Ranijih sezona, pod Aleksandrom Stanojevićem, potom u nemaloj meri i pod Gordanom Petrićem, a sada, prinudno jer vremena i mogućnosti za bilo šta drugo nije bilo, sa Igor Duljajem, Partizan je ekipa koja važan deo svog napadačkog potencijala i treniranih situacija prikazuje upravo u tranzicijama, promeni poseda i napadanju po oduzetoj lopti.

U takvim situacijama, posebno su opasni Kvinsi Menig, Fuseni Dijabate i naročito Rikardo Gomeš, koji je godinama unazad u velikoj meri profitirao od dobre automatizacije u brzim napadima i kontra-napadima Partizana. Sva trojica poseduju izražene motoričke kvalitete, Rikardo i Menig mogućnost da se pojavljuju iza leđa odbrane, Dijabate da bude velika pretnja ukoliko uspe da se licem okrene protivničkom golu i napada širok prostor.

Za Crvenu zvezdu je to bio jasan znak da oni moraju biti pod posebnom pažnjom, da se Partizanu u momentima tranzicija ne sme dozvoliti da ta trojica igrača lako dolaze do lopti i situacija u kojima se osećaju komforno.

Da bi to sprečila, za Zvezdu je od izuzetnog značaja bila igra iza lopte, odnosno struktura, pozicije, uloge i raspored igrača koji stoje ispod visine lopte u trenucima kada ekipa napada - igrači koji su preventiva u slučaju gubitka lopte, a koji su pak najbliži pomenutim ofanzivcima Partizana.

Jedan od osnovnih planova Crvene zvezde za ovaj 169. beogradski derbi bio je upravo baziran na Menigu i Dijabateu – u trenucima prelaska u treću i četvrtu fazu poseda, pomeranjem napadačke strukture tima, Zvezda je beka koji nije na strani na kojoj je lopta držala nisko, odnosno pozicionirala ga ispod nivoa lopte, njegovu funkciju bazirajući prema poziciji najbližeg mu protivničkog krila Partizana.

U trenucima napada po desnoj strani u kojima se Aleks Vigo, strelac jedinog gola na derbiju, podizao visoko (da li na bok ili između linija Partizana), Milan Rodić kao suprotni bek ostajao je nisko – kontrolišući ujedno Fusenija Dijabatea. Da bi se i Rikardov manevar i radijus kretanja u ofanzivnoj tranziciji limitirao i iskontrolisao, kao i po osnovnom principu igre iza lopte – Zvezda je oko njega kreirala 2 na 1 situacije, sa dva štopera, Dragovićem i Erakovićem koji su ga kontrolisali i smanjivali njegov uticaj pri napadanju prostora ili dolasku na saradnju i igru leđima.

Kada govorimo o funkcijama bekova Crvene zvezde, jasno, bilo je i primera u kojima je Milan Rodić odlazio u treću liniju, a Aleks Vigo, tome sledstveno, ostajao niže. Ključna stvar – održati kontrolu nad ključnim ofanzivcima Partizana, imati dobru strukturu ispod visine lopte i smanjiti potencijalnu pretnju Duljajevog tima iz brzog napada ili kontra-napada, mahom preko pomenutih Dijabatea, Meniga i Rikarda.

Rodić i/ili Vigo su svoj uticaj i pre svega prisustvo u završnoj trećini mahom bazirali u odnosu upravo na pomenute ofanzivce Partizana. Ukoliko bi se krilni igrači crno-belih spuštali srednje-nisko ili zajedno sa kolektivom u niski blok, bekovi Zvezde bi imali slobodu da se pojavljuju u završnoj trećini – samo kako bi ofanzivce Partizana imali na optimalnoj distanci i pod kontrolom, u slučaju da se otvori mogućnost protiv-napada.

Iako je najveća prilika za Partizan došla u 83. minutu preko Rikarda, nakon kornera i nekoliko odbitaka, najvažniji ofanzivni period za Duljajev tim bio je u periodu između 61. i 72. minuta, kada je ekipa usled sve boljeg intenziteta u niskoj zoni, nekoliko osvojenih lopti na svojoj polovini, dobijenih “1 na 1” situacija, uspevala sebi da otvori teren i da počne da pronalazi prostore i bolja rešenja za brze napade i ofanzivne tranzicije.

Taj period bio je onaj u kojem je Zvezda ispustila kontrolu nad igrom. Podatak koji može dosta toga da potvrdi kaže da je Partizan u prvom poluvremenu dobio samo 54.76% defanzivnih duela, a u drugom poluvremenu gotovo 72% istih. Upravo tih svega 28% dobijenih napadačkih duela (raznih tipova istih) je izbacilo Zvezdu iz kontrole. Intenzitet je bio lošiji i zbog sporadične razuđenosti po terenu, Partizanu je dato više prostora u centralnom delu terena da manevrom dolazi na polovinu terena Crvene zvezde iz svega nekoliko dodavanja. Uglavnom ono što Partizanu i odgovara.

Dosta takvih situacija dolazilo je iz izgubljenih duela, kao i neuspešnih “1 na 1” situacija koje su dovodile do izgubljenih poseda i prilika za protiv-napade ekipe iz Humske ulice.

Prostori za Partizan su počeli da se otvaraju i oko štopera, što je otvorilo mogućnost motorički veoma sposobnim ofanzivcima Partizana da trkačke, brzinske i atletske sposobnosti ukombinuju sa svojim navikama i tako postanu značajno opasniji.

Miloš Milojević i njegov stručni štab su na to morali da odreaguju.

To su i uradili, kako bi pokušali da povrate utakmicu u manje tranzicioni ritam i obezbedili tempo koji je bio prisutan tokom 2/3 trajanja utakmice. Izmena je bila razumna i qpsolutno je imala smisla - uvođenje Nemanje Milunovića, prelazak na oblik sa 3, odnosno 5 igrača u poslednjoj liniji, ali i fiksnih 3 igrača u liniji ispod lopte kada ekipa napada. Na taj način, prostori za manevarske tranzicione kretnje Partizanovih ofanzivaca bili su redukovani i pokriveni, a i sam tempo utakmice se primirio i vratio u korist Crvene zvezde.

Stabilnost je bila neophodna domaćinu derbija – nju su i dobili. 

Pored same zaštićenosti i stabilnije strukture, Zvezda je prelaskom na 5-3-2/5-4-1 u defanzivi onemogućila Partizanu da iskoristi maksimum iz svojih promena, odnosno ulaska Sameda Baždara i Nemanje Jovića. Tim Miloša Milojevića je dobio mogućnost da bez potrebe za defanzivnim rotacijama bude agresivniji na boku, a da ostane stabilan u poslednjoj liniji i sredini terena, uz povremene propuste.

Promena je uticala i na branjenje centaršuteva, odnosno branjenje kaznenog prostora, s obzirom da je Crvena zvezda imala mogućnost da sa većim brojem igrača odbrani svoj šesnaesterac i odbije potencijalne završne nalete Partizana.

FOKUS NA NAJKREATIVNIJIM POJEDINCIMA

Kod Partizana, kroz sezonu, a kada govorimo o Bibrasu Nathu i kroz više sezona, iskristalisalo se da su dva ponajbolja igrača sa loptom u nogama pomenuti Izraelac, Natho, ali i Fuseni Dijabate, čiji performans i kvaliteti mahom zavise od igre u momentima kada je licem okrenut protivničkom golu. Zvezdin plan je bio da mu se to onemogući. Intenzitet i agresivnost bili su u velikoj meri usmereni upravo prema Dijabateu, a zadatak je pripao Milanu Rodiću, koji je isti uglavnom sasvim uspešno obavljao.

Svaki vertikalni pas prema Dijabateu bio je ispraćen veoma agresivnim iskakanjem Rodića, koji se trudio da ne dozvoli napadaču Partizana da usmeri prijem unapred i okrene se licem ka golu. Visok nivo agresivnosti, igra u kontaktu i duelu dobrano su “izbacili” Dijabatea iz utakmice.

Vodeći računa o tome da Dijabate ne dobije dovoljno prostora za frontalno usmerenje, Rodić je u relativno ranoj fazi utakmice dobio i žuti karton, upravo zbog faula na Dijabateu. Velika stvar za Crvenu zvezdu bila je to što je kasnije svoj specifično usmereni zadatak obavljao sasvim uspešno, bez većih problema sa faulovima.

Ako je Dijabate individualno dominantan kada je okrenut licem ka golu, Bibras Natho je jedan od najboljih dodavača iz različitih pozicija (i na razne načine) u domaćem šampionatu. On je bio druga individualna meta Zvezdinog defanzivnog plana – koji se odnosio na to da mu se ne dozvoli veliki broj otvorenih lopti, višak vremena i prostora na lopti koji bi mogao da iskoristi za povezivanje sa saigračima.

FAKTOR ALEKSANDAR PEŠIĆ

Ukoliko je Milan Rodić u defanzivnom smislu bio od velike koristi za Zvezdin odbrambeni plan, Aleksandar Pešić bio je jedan od ključnih igrača, na nekoliko načina.

Partizanova neretka nepovezanost, potreba da često preskače igru u posedu i ne dolazi u povoljnije situacije za progresiju lopte uglavnom su dolazile zbog Aleksandra Pešića koji je čitav defanzivni model Crvene zvezde učinio efektnim. Iako mu se jako često zamera broj golova, nivo radne etike, timskog zalaganja i defanzivnog uticaja su, uz još neke njegove vredne kvalitete koji nemaju nužno veze sa samim postizanjem golova, od esencijalnog značaja za ekipu Miloša Milojevića - i upravo razlog zašto je neizostovan član startne postave kluba iz Ljutice Bogdana.

Značaj Pešićevog defanzivnog uticaja na 169. derbiju večitih rivala posebno do izražaja dolazi ukoliko pogledamo određene negativne defanzivne situacije koje je Crvena zvezda dopuštala u nekim ranijim utakmicama tokom ove polusezone, kada Pešić nije imao zadatak (i obavezu) da bude izraženo agresivan i aktivan u pritisku na protivničke defanzivce, ili kada to nije radio na adekvatan način.

Na utakmici protiv Čukaričkog, Zvezda je u par navrata dopuštala progresiju protivničkoj ekipi upravo zbog manjka pritiska na nosioca lopte, odnosno defanzivca protivničkog tima koji iznosi loptu i traži rešenje za igru unapred.

Izostanak Pešićevog pritiska na nosioca lopte utiče na defanzivne dileme za igrača iz sledeće, vezne linije tima, u konkretnom slučaju Gelora Kange, kojem ovakav vid branjenja ne odgovara u velikoj meri. Zvezdin defanzivni oblik je usled toga podložniji pucanju i protivnicima biva lakše da nalaženjem dobrih rešenja i linija pasa ostvare progresiju lopte prema napred.

Na derbiju, Zvezda nije želela da dozvoli tako nešto.

Pešić je konstantno pritiskao gotovo sve defanzivne igrače Partizana, neretko nastavljajući pritisak sa štopera prema beku, insistirajući na tome da protivnicima skrati prostor i vreme na lopti i onemogući Partizanu čista rešenja u progresiji lopte. Velikim delom zbog njega, Partizan je provodio veoma malo vremena u drugoj fazi poseda, u mirnijoj organizaciji napada.

Defanzivnim zalaganjem, velikom potrošnjom i nivoom agresivnosti, Pešić je omogućio veznim igračima Crvene zvezde da se koncentrišu na dogovorene defanzivne zadatke i kontrolišu prostore i protivnike u njima onako kako je i očigledno bilo planirano. To je Partizan učinilo ne preterano opasnim iz postavljenih napada, a neretko Duljajevu ekipu teralo i na iznuđena rešenja u dodavanjima.

Pored defanzivnog aspekta, Pešić je napadački doprineo Zvezdi na više načina. Veoma često je bio meta za prelazak iz jedne u drugu fazu igre, a još češće od toga bio je u direktnim kontaktnim duelima sa štoperima Partizana koje je mučio kroz veći deo utakmice. Tokom više od 100 minuta fudbala na stadionu “Rajko Mitić”, Pešić se našao u čak 23 duela sa igračima Partizana; primera radi, ovosezonski prosek mu iznosi 12 duela po meču. Čak iako neke nije statistički uspešno dobio, uspevao je da odloži i iz drugog i(li) trećeg pokušaja osvoji značajan broj lopti za svoj tim.

Pomoćni trener Jirgena Klopa u Liverpulu, Piter Kravijec, jednom prilikom je rekao:

“Biti trener znači probati da fudbal, igru koja sadrži bezbroj nepredvidih događanja i situacija, učinite manje nepredvidivim.”

Crvena zvezda Miloša Milojevića je sa tom namerom ušla u derbi – želeći da iskontroliše, za derbi uvek specifičan tempo utakmice, da onemogući protivniku prostore i proizvoljne, nepredvidive situacije koje Partizan kao kolektiv, zajedno sa nekoliko svojih najboljih igrača na koje je Zvezda posebno obraćala pažnju, može da iskoristi. Iako je, pored rano postignutog gola, stvorila malo izglednih prilika, Crvena zvezda je derbi na svom terenu dobila na bazi kontrole značajnih situacija i momenata igre.

Kontekst derbija večitih rivala je uvek interesantan. Očekivanja su velika, nekada možda percipirana i van realnosti. Magnituda, značaj i veličina ovog derbija, kakav god da ishod i estetski utisak budu, iz godine u godinu biva sve veći, a i ovaj 169. po redu pokazao je da je derbi bio i ostao utakmica koja se igra da bi se pobedila. Tako možda i treba da bude. Drugi po redu u ovoj sezoni, na stadionu “Rajko Mitić”, pripao je Crvenoj zvezdi.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener.