MOZZART ANALIZZA: Kada je temelj nestabilan i čitava kuća će biti takva

Poslednjim zviždukom pištaljke, australijski sudija Džeret Gilet, verovatno je dobrano olakšao i pomogao navijačima Čelsija. Omogućio im je kraj mučne sezone i pomogao im da brže-bolje uhvate poslednju, ukoričenu stranu knjige o ovoj sezoni i brzo je zaklope, a da onda tu knjigu pomere što dalje od sebe.

Sezonu Čelsija dovoljno opisuje to što im je njen kraj označio spas i beg od realnosti, međutim, istorijat kluba nas uči da to često znači i početak sanjarenja o novom velikom povratku, koji je možda i sada pred svima nama. Nije Čelsi jednom u svojoj istoriji imao loše, pa i izuzetno loše plasmane na tabeli, a potom 365 dana kasnije osvajao titule. Klub je navikao na turbulencije, na promenljive okolnosti, na svlačionicu koju je teško kontrolisati, ali su investiranost i angažovanost prethodnog vlasnika, Romana Abramoviča, ogroman kvalitet osoblja i igrača uvek donosili rezultate, međutim, i tada češće na kratkoročnom planu, ili sa prekidima. Retko kada je Čelsi imao kontinuitet, a kada bi on nazirao svoje uspostavljanje, često se brzo rušio, neretko i naizgled nepotrebno.

Vrlo lako i veoma brzo su lošiji periodi, koji su sastavni deo jednog projekta i kontinuiteta, bivali presecani radikalnim rezovima, a jako često su se u Čelsiju dugoročno planirani projekti zapravo svodili na kratkoročno neuspešne misije. Nerazumevanje, nestrpljenje i loše shvatanje Tomas Tuhala od strane nove, ambiciozne, ali prilično organizaciono i planski nedefinisane uprave, dovelo je do toga da nemački trener nakon lošijeg starta sezone jako brzo dođe u situaciju da je nepoželjan, čak i nakon nekih fenomenalnih stvari koje je napravio ne samo u tom periodu, već za čitavu istoriju kluba.

Odluka da ga zameni Grejem Poter je svakako interesantna. Nema mnogo, naročito britanskih trenera koji su kroz prethodne godine svojim radom zaslužili da se nađu na sceni kakvu predstavlja klupa Čelsija. Međutim, Čelsi je u određenoj meri pogrešio u proceni toga šta dobija sa Poterom, odlučivši se da započne projekat sa trenerom koji na dugoročnom planu nije pokazao da može da garantuje kontinuitet uspeha, pre svega zbog načina rada, metodologije treniranja, taktičkog opredeljenja i pristupa utakmicama. Grejem Poter je fenomenalan taktičar. Sa svojim stručnim štabom sjajno analizira i priprema utakmice, bazirajući se na njihove ideje, strukturu koju koriste, prednosti i slabosti. Međutim, svemu tome pristupa na jedan specifičan način — maksimalno se prilagođava protivniku do mere velikih koncepcijskih i taktičkih promena za svaku pojedinačnu utakmicu. Njegov Brajton, a odmah po dolasku u London i njegov Čelsi ekipe su koje u određenim segmentima ne možete jasno skautirati. Nepredvidivi su, iz utakmice u utakmicu menjaju opredeljenje ali pre svega i oblik u kojem nastupaju, da napadaju i da se brane. Sve je podređeno adaptacijama.

Postoje osnovni principi koji se puštaju, ali i mnogo varijeteta unutar njih samih, s obzirom da je ekipa trenirana da bude fleksibilna, da pokušava da se, što je brže moguće, prilagođava zamislima. Takva opredeljenja vode i ka malo specifičnijoj trening metodologiji. Za nju je vreme jedan od važnijih faktora. Grejem Poter ga nije imao. Njega je po iznenadnom dolasku u Čelsi, koji se desio tokom septembra, sačekala utakmica protiv RB Salzburga, a nedugo zatim i protiv Kristal Palasa u okviru nacionalnog šampionata. Nije bilo vremena, naročito ne za kompleksniji razvoj trenažnog procesa koji bi privikao igrače na uslove i kontekst koji će Poter od njih tražiti. Međutim, kod Potera to ne mora da se nužno odrazi na početne rezultate, s obzirom da će njegova taktička fleksibilnost, kao i taktička rešenja koja bira potencijalno biti ta čija će delotvornost biti efektna u kraćem vremenskom intervalu. Zato i ne iznenađuje dobar početak, barem rezultatski.

Ekipa je menjala opredeljenja, menjala oblike iz utakmice u utakmicu, visok taktički nivo u pripremi utakmica je bio jedina podloga koju je Čelsiju u početku imao sa Poterom i to je bilo dovoljno da se, uz kvalitetan i pozitivan energetski nivo, ekipa na rezultatskom planu podigne.

Samo u prve dve utakmice pod Poterovim vođstvom izgledale su specifično, ali nadasve drugačije. Protiv Salzburga, odlično pripremljena igra u posedu u 3–1–3–3 obliku:

Vrlo smisleno. Poter je znao da će RB Salzburg, braneći se u svojih prepoznatljivih 4–4–2 u rombu, na sredini terena koristiti svoje bočne vezne igrače tako da izlaze u pritisak na bočne štopere. Time će sredina terena biti podložna opterećenju jer je jedan vezni igrač napušta pri izlasku u pritisak na protivnika. Zato je Poter odlučio da je i njegovoj ekipi potreban romb u sredini terena, s obzirom da je na taj način svojoj ekipi omogućavao brojčanu prednost u sredini terena (4 na 3), ali i onemogućavao Salzburg da se brzo prilagodi zbog odlično isplaniranog pozicioniranja igrača:

Druga utakmica, prva premijerligaška — okršaj sa Kristal Palasom. Nove promene, potpuno drugačiji oblik Čelsija. Iz 3–1–3–3 protiv Salzburga u 2–4–2–2 protiv Palasa. Sa jako malim vremenskim manevrom za trening. Generalni plan i ideje nisu razvijani, već se radilo na tome da se ekipa spremi za utakmice koje su je čekale. Dok je ekipa u tranzitnom periodu, naročito kada su rezultati promenljivi — ovakav pristup može biti delotvoran.

Međutim, kontinuitet i prvi obrisi razvoja modela igre pokazali su da je Poter zapravo bolji taktičar i trener koji daleko bolje rezultate daje kada gledamo mogućnosti u radu na manjem uzorku (kraći interval vremena ili specifične utakmice), nego što je menadžer koji može da uspostavi kontolu i kontinuitet na duže staze. Ekipa se pomalo izgubila u težnji svog trenera da bude fleksibilna i da svoj rad i navike menja iz utakmice u utakmicu. Taktičke korekcije, prilagođavanja i specifična usmeravanja (takozvani pot-potprincipi igre) su uvek potrebni, nekada ključni i prelomni, ali dugotrajnost uspeha garantuje utreniranost, razvijeni model igre i definisani principi unutar njega. Naročito kada se rezultat i uspeh traži na najvišem mogućem nivou, protiv ekipa koje su spremne da sve kazne. Čelsi želi i jeste jako često na najvišem nivou, čak neretko i šampion najvišeg nivoa. Put koji su izabrali sa Poterom to nije mogao da garantuje. Drastičan pad u rezultatima, ali i performansima to je svakako pokazao i dokazao.

Diskontinuitetu je ‘’pripomogla’’ i uprava kluba, ambiciozna, puna želja i ideja, ali sa očigledno nedovoljnim razumevanjem procesa razvoja i formiranja tima. Ogromna ulaganja, veliki broj novih igrača, izuzetno kvalitetnih ili potencijalno izuzetno kvalitetnih. Međutim, profili igrača koji su dovedeni nisu bili preterano uklopivi u sve ono što ih je sačekalo, što se naročito odnosi na neke pojedince kojima okolnosti nisu dozvolile da budu najbolja verzija sebe. Spoj nespojivog često dovodi do problema, čak i jednog novog nekontrolisanog plamena. To se Čelsiju dogodilo.

Poterova fleksibilnost, prilagodljivost i taktička rešenja koja bira su svakako, kakva god ona bila, poziciono-orijentisana. Rešenja su tražena po rigidno definisanim zonama terena, s obzirom da je njegov veliki kvalitet kao trenera da upravo nađe dobre pozicije za igrače u datim utakmicama i momentima, kako bi nadmudrio protivnika. Nekim igračima koji su dovedeni takve ideološki rigidne okolnosti nisu preterano odgovarale. Čelsi je, naročito na primeru Žoaa Feliksa i Mihaila Mudrika to morao unapred da zna. Portugalac, čije su potrebe u igri približnije drugačijem kontekstu funkcionisanja; fluidnijem, mobilnijem, slobodnijem, u kojem će on moći da iznese svoju individualnu nadmoć, ali i da svoje kvalitete pretoči u pospešivanje timskog protoka lopte, kao igrač koji konstantno može da kombinuje i sarađuje sa saigračima, da deluje na malom prostoru, da se nađe u individualnim momentima driblinga i da na veoma nepredvidive načine rešava probleme, nikako nije uspeo da se snađe u datom okruženju. Čak iako je Feliks na utakmicama često dobijao određeni vid slobode, bio je okružen timskim opredeljenjem, kao i zahtevima za ostale igrače koji su ga sputavali da se sa njima poveže — okruženje mu nije bilo odgovarajuće, a to se odrazilo i na kvalitet njegove igre, učinak, kao i na iskazivanje nekih mana u igri.

Nije preterano drugačija priča ni sa Mihailom Mudrikom, još jednim igračem kojem kontekst koji ga je dočekao ne prija u potpunosti. Eksplozivnost, igra u pokretu, nepredvidivost, težnja za kombinacijama. Od svega toga, malo mu je stvari omogućeno. Utisak je da su njegovi daleko najbolji minuti u dosadašnjem periodu u Čelsiju oni koje je imao kada je sa klupe debitovao protiv Liverpula na Enfildu. Fantastičan performans koji nije u potpunosti slučajno došao baš u utakmici u kojoj još uvek nije bio uveden u čitav model kojem se kasnije prilagodio. Međutim, taj model se nijednog trenutka nije prilagodio niti njemu, niti još nekim igračima.

Jedan od do sada nepomenutih je svakako Enco Fernandes, koji je, i pored svega, možda bio i najkonstantniji igrač Čelsija u poslednjem periodu, čak i ovom u kojem Poter više nije bio na klupi. Utisak je da je za vreme Poterovog mandata od februara, nakon završetka prelaznog roka, najbolje momente u igri Čelsija donosila povezanost Žoaa Feliksa i Enca Fernandesa, odnosno njihove konekcije i međusobne saradnje koje su isticale njihovu kompatibilnu percepciju igre.

Po svojim karakteristikama, mentalitetu, stilu i percepciji igre se apsolutno mogu razumeti, prepoznavati naredna rešenja onog drugog, čitati kada je potrebno i gde se demarkirati i pojaviti kako bi sarađivali i pronalazili jedan drugog. Takvih primera je bilo, ne previše jer ih je struktura češće nego što bi trebalo odaljavalo, ali su momenti u kojima su uspevali da se povežu, bili važni za Čelsi, s obzirom da je njihovo spajanje donosilo prednosti u korist ekipe:

A ono što su samo na momente pokazivali, a što im okolnosti, okruženje i kolektivna ideja nije omogućavala u kontinuitetu — saradnje na kratkoj distanci, ubrzavanje igre iz saradnje na mali broj dodira, kada nisu pozicionirani u planiranim i definisanim prostorima. Feliksu takve okolnosti pogoduju; kada nema fiksnu poziciju, kada ima slobodu da sarađuje sa saigračima na delovima terena u kojima ne mora da statično boravi u prostoru i čeka da lopta dođe do njega. Može biti koristan i tada — apsolutno — ali fluidnost i spontanost je njegova zona komfora iz koje on može da stvori ‘’nešto ni iz čega’’.

Čelsi u odabiru igrača, kada gledamo suštinski kvalitet pojedinaca, nije preterano pogrešio. Dovedeni su, u teoriji, zaista dobri igrači, ali je upitna profilizacija igrača, barem za okolnosti u kojem su se ekipa i klub tada nalazili. Da li su svi počeli da gube poverenje u Potera već tada, početkom ili krajem januara? Da li su želeli bržim putem da dođu do nečega što se gradi nedeljama, mesecima, nekada i godinama? Jesu li imali grešaka? Na neka pitanja će vreme dati najbolji odgovor, ali prvi signali koje smo dobili apsolutno nisu pozitivni.

Turbulencije na nivou kluba su se, svakako, nastavljale i nakon tog kraja januara. Od Poterovog odlaska, ekipu su vodila još dva trenera: Bruno Saltor, jedno od najznačajnijih imena u istoriji Brajtona, a nakon njegove jedne utakmice (protiv Liverpula na Stamford Bridžu) i jedno od najznačajnijih imena u istoriji Čelsija — Frenk Lampard. Njegov mandat je posebno bio zabrinjavajuć, ali je nekako bio i prirodan nastavak na sve što je Čelsi proživeo pre njegovog dolaska, a što je svakako većim delom sam sebi priredio. Kakva-takva nada za uspehom u ovoj sezoni postojala je kada je Lampard došao, s obzirom da je ekipa bila na jedan korak i dve utakmice od plasmana u polufinale Lige Šampiona, a nije da Čelsi već nekoliko puta nije uspešno preživljavao i to turbulentno iskustvo podizanja pehara prvaka Evrope sa trenerom koji je u sred sezone preuzeo tim. To su uspeli dva puta u svojoj istoriji. Kada su osvojili i svoja jedina dva trofeja Lige Šampiona. To nije nepoznat teren za klub, ali je momentum ovoga puta bio drastično lošiji i haotičnijih od nekih prethodnih, pa izvesno nije bio trenutak da se tako nešto desi i po treći put.

Posle ispadanja od Real Madrida, Čelsiju je jedini cilj bio da sa što manje nekih neočekivanih potresa privede sezonu kraju i krene da se, na ovaj ili onaj način sprema za narednu. U međuvremenu je dogovoren dolazak novog trenera, Maurisija Poketina, ali je za Čelsi mnogo važnije ono šta će sačekati argentinskog trenera, kao i na koji način će klub postupati prema njemu i sa njim na klupi. Čelsi je kroz svoju istoriju pokazao jedan čitav niz pravilnih nepravilnosti, tako da sada, ako pratimo amplitudu, možemo zaključiti da je vreme za nove pozitivne promene i izdizanje iz problema. Jedna mala, ali i ne tako mala činjenica je da su ta uzdizanja dolazila kada je klub vodila druga vlasnička struktura. Ova za sada nije pokazala da može da stvori organizaciono kvalitetnu strukturu oko sebe i po klupskoj vertikali. Međutim, prvi utisak ume da prevari. Čelsiju je potrebna stabilnost u temelju, a temelj, za razliku od kuće, u fudbalu počinje sa vrha, a sliva se prema dole. Ako Čelsi u tom aspektu uspostavi kakav-takav kontinuitet i stabilnost, kao i uvek, naći će mogućnost da kvalitetom koji uvek poseduje oformi nešto dovoljno uspešno. Nešto vredno vraćanja u sam vrh, gde mu je i mesto.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener