Mozzart analizza: Paunović između prošlosti i budućnosti srpskog fudbala

Zvuči jednostavno i logično - i jeste, ali u praksi to kod nas često nije bio slučaj. Samo se setite koliko je igrača u poslednjim godinama igralo van svojih prirodnih pozicija.

ŠTA SRBIJA MORA DA PROMENI

Defanzivno, osim katastrofe protiv Engleske, Srbija je u poslednjim godinama uglavnom opstajala na ivici. Ali ne zato što smo imali dobar, balansiran sistem koji nagrađuje kolektivni trud, već zato što smo se potpuno povukli i igrali bunker. A kao što će vam svaki trener reći: mnogo je lakše braniti se nego napadati.

Kad bismo krenuli napred, videlo se koliko nam sistem škripi. Igra se svodila na predvidljivih 3-4-1-2, koji je u realnosti više ličio na 5-3-2. Dva krilna beka koja su ostajala široko, dva zadnja vezna koji gotovo nikad ne idu napred i time ne nude dubinu i dva napadača koji su često bili vučeni po celom terenu, umesto da budu tamo gde su najopasniji - u šesnaestercu. Rezultat: premalo ljudi u završnici kada lopta konačno dođe u opasnu zonu.

Jedina doza nepredvidivosti dolazila je iz Pavlovićevih izleta iz dubine. Sve ostalo bilo je lako pročitati i još lakše zaustaviti. To "xG" brojke jasno pokazuju - surovo i neumoljivo: protiv Engleza svega 0.08, a u gostima protiv Albanije tek 0.53.

JOŠ JEDNO FINALE

U mnogim aspektima, meč sa Englezima je svojevrsno finale, slično onom poslednjem koje je Paunović vodio kao selektor omladinske reprezentacije 2015. godine. Naravno, fudbal se promenio, Paunović je sazreo kao trener, ali određeni principi ostali su isti, vidljivi i tokom njegovog perioda u Ovijedu.

I tada, kao i sada, radio je sa igračima koji nose prepoznatljive osobine srpskog fudbalskog profila: specifičan spoj fizičkih, mentalnih i tehničkih kapaciteta. Neki od tih igrača i danas su deo reprezentacije, što čini paralelu još zanimljivijom.

Šta bi, dakle, Paunović mogao da uvede što bi se razlikovalo od onoga što smo gledali poslednjih godina? Počnimo od napada.

DUBINA

U tom finalu protiv Brazila, Srbija je bila autsajder - kao što će biti i protiv Engleske. Dok je u nekim drugim mečevima ekipa pokušavala da gradi igru iz zadnje linije, protiv Brazila je Paunović pokazao pragmatičnu stranu: igrali smo direktno, vertikalno, ali ne bez ideje - svaka lopta imala je svrhu.

Od štopera se tražilo da ne beže od lopte i da pokušaju da igraju kroz linije, pa čak i dugim pasom. Cilj je bio da pronađu jednog od dvojice koji su igrali kao meta - Sergeja Milinkovića-Savića ili Ivana Saponjića - koji bi spustili loptu i odmah aktivirali trkače u dubinu, iza protivničke odbrane koja se podizala da bi zatvorila prijem lopte.

Nećemo imati luksuz Sergeja kao metu u vazduhu i istovremeno kreatora igre, ali Samardžić će verovatno zauzeti prostor između linija, gde ume da primi loptu po zemlji i ubrza tok igre. Njegova uloga bi mogla da bude ključna u povezivanju linija i održavanju ritma napada.

Ipak, najveći teret igre na zadržavanje i preusmeravanje napada verovatno će pasti na Dušana Vlahovića. Dobra vest za Srbiju je da je pod Spaletijem u Juventusu počeo da se razvija upravo u tom smeru - kao napadač sposoban ne samo da završi akciju, već i da bude oslonac u njenom nastanku.

BRZE I SMISLENE TRANZICIJE

Cilj je bio jasan - čim bismo osvojili loptu, odmah bismo prelazili u napad sa jasno definisanom idejom.

Target igrač je držao loptu i brzo je upućivao ka krilu. Iz svih linija stizali su trkači - od napadača i veznog reda, pa do bekova, kao što je pokazao primer sa Gajićem koji se ubacivao preko boka.

Sve je bilo osmišljeno da se iskoristi brzina i prostor u trenutku tranzicije, stvarajući višak i pritiskajući protivnika pre nego što se organizuje.

DINAMIČNI NAPADI

Ono što nas je tada činilo manje predvidljivim jeste upravo dinamika u završnici. Bek bi se ubacio, krilo ušlo u sredinu, vezni bi napao prostor u šesnaestercu. Paunović je tražio agresivno kretanje bez lopte.

Naši bekovi su uglavnom igrali oprezno i povučeno, ali u trenucima brze tranzicije jedan od njih bi se uključivao u napad po krilu. Takođe, kada bismo stizali do završnog dela terena i ukazivala se prilika za prodor u šesnaesterac, bek bi se aktivnije uključivao u ofanzivu.

U ovom primeru Gajić pravi unutrašnji prodor, dok mu Živković precizno prosleđuje loptu. Obratite pažnju na zauzetost protivničkih igrača u kaznenom prostoru, što nas vodi do sledeće tačke.

IGRAČI U KAZNENOM PROSTORU

Naš prvi gol u finalu bio je sjajan primer koliko smo bili dinamični u napadu, posebno u utakmici gde smo svesno dozvoljavali protivniku da drži loptu, kako bismo ih iznenadili brzim i nepredvidivim udarcima.

Principi su bili isti - lopta ide do target igrača, ovog puta Mandića, koji je brzo prebacio loptu na krilo dok su trkači jurišali ka kaznenom prostoru. Jedan od naših defanzivnih veznih igrača napravio je unutrašnji prodor i ubacio preciznu loptu ka jednom od dvojice agresivnih trkača u šesnaestercu.

Golovi često nastaju kao rezultat složenih okolnosti, ali ovaj je prethodno pažljivo iscenirao Paunović i bilo je pravo zadovoljstvo gledati kako oživljava baš u tom ključnom trenutku.

Sasvim izvesno da će Paunović iskoristiti ova tri treninga da radi na dinamičnijem pristupu u napadu. Koliko toga će uspeti da uvede u igru, ostaje da se vidi, ali sigurno ćemo prepoznati elemente onoga što smo opisali.

Ipak, ostaje pitanje - kako ćemo se braniti kada nemamo loptu?

DEFANZIVNA ORGANIZACIJA

Bez lopte, Paunovićevi timovi su uvek bili kompaktni. Protiv Brazila smo uglavnom čekali u srednjem bloku, povremeno i nisko, retko pritiskali visoko.S obzirom na profil igrača - visoki, ali ne najbrži - realno je očekivati sličan pristup i protiv Engleske.

Srbija se uglavnom branila zonalno, u kompaktnoj formaciji 4-4-1-1, sabijenoj sa zadnje linije i sa strane, ostavljajući Brazilu vrlo malo prostora za igru u sredini terena.

Još jedan pokazatelj Paunovićevog uticaja bio je što je tim bio jednako organizovan u 16. minuti kao i u 81. Bez obzira da li je bio srednji ili niski blok, principi su ostali isti.

Srbija je dopuštala Brazilu posed u zadnjoj liniji. Međutim, čim bi lopta ušla u naš blok, igrač sa loptom bi odmah bio suočen sa snažnim pritiskom. Taj pritisak je funkcionisao poput harmonike - širio se i skupljao u zavisnosti od kretanja lopte, ali je uvek bio fokusiran na nosioca lopte. Protivnicima nije bilo dopušteno da lako napreduju ili da imaju previše vremena na lopti.

DRUGA LOPTA, DUEL, TRANZICIJA, "REST-DEFENCE"

Agresivnost se nije zaustavljala na prvom kontaktu - ekipa je beskompromisno jurila druge i izgubljene lopte, ulazeći u brojne duele i na zemlji i u vazduhu. Kao što je Paunović rekao, fokusira se na ono što tim najbolje može da uradi, a iako postoje neka fizička ograničenja, snaga u duelima i fizička borbenost su bile među našim glavnim adutima.

Kad bi se izgubila, reakcija je bila automatska, kolektivna.Cilj je bio da se Brazilu nikada ne dozvoli brojčana prednost, i u tome smo uspeli - šanse koje su nam stvorili uglavnom su bile rezultat individualnih prodora i kvalitativne superiornosti, a ne brojčanih premoći.

Te 2015. godine takozvani "rest-defence" nije bio toliko naglašen kao danas, ali Paunović je pazio da uvek bude dovoljno igrača iza lopte. Njegov cilj je bio da Brazilu ne dozvoli lake kontranapade i da uspori svaku njihovu tranziciju koju bi uspeli da pokrenu.

PAMETAN FUDBAL IZ KONTRANAPADA

Brazil je držao 63 odsto lopte i šutirao 24 puta naspram naših 14, ali samo deset prema osam u udarcima u okvir gola. Ono što statistika ne pokazuje jeste da su većina Brazilskih šuteva bili sa distance, dok smo mi stvorili četiri odlične šanse unutar protivničkog šesnaesterca.

Kada je reč o kontranapadima, ovo je bila izuzetno pametna igra. Čak i pobednički gol oslikava principe koje je Paunovićev tim sledio - osvajanje lopte duboko na našoj polovini, napadač koji se povlači da pomogne u izgradnji napada, Živković koji pronalazi trkača iz veznog reda i završnica sa stilom. Nije samo reč o velikom uspehu, već i o načinu na koji je ostvaren.

FORMACIJA

Veliko pitanje je, trojica ili četvorica pozadi? Paunović je kroz karijeru pokazao da ume da se prilagodi protivniku. Radio je to i u Ovijedu, menjajući sisteme u zavisnosti od rivala i situacije.

S obzirom na spisak - jedan desni bek plus Eraković koji može da uskoči, dva leva beka i četiri krila - ne bi bilo iznenađenje da se opredeli za 4-2-3-1, baš kao i 2015. godine.

Ali bez obzira na broj igrača u poslednjoj liniji, bilo da se branimo u 4-4-1-1 ili 5-4-1, jasno je da će Paunović pokušati da u kratkom roku uvede principe koji su Srbiji nedostajali - kompaktnost, jasne uloge i veću dinamiku u napadu.

Da li će to biti dovoljno za rezultat, videćemo, ali ako dobije vreme - razloga za optimizam ima.

Rad sa reprezentacijom je drugačiji od klupskog. Nema mnogo vremena za duboke taktičke šeme, već mnogo toga zavisi od toga da igrači igraju u svojim prirodnim ulogama, da im profili budu kompatibilni i uravnoteženi, da igramo na način koji nam odgovara i da svi veruju u ideju.

A Paunović je to već jednom dokazao - 2015. godine.

PIŠE: Kristijan Plazonja / Serbian Football Scout