MOZZART ANALIZZA: Srbija izgubila kreativnost i veze, Samardžić i Jović na pustom ostrvu

(Od stručnog konsultanta Mozzart Sporta)

Dva poslednja meča naše reprezentacije bila su prilika da vidimo kako bismo prošli bez nekolicine igrača koji su u poslednjoj deceniji postali sinonim za naš tim i da vidimo da li je Dragan Stojković Piksi naučio nešto novo u odnosu na Evropsko prvenstvo.

Oštar zaključak je da smo, iako je bilo nekoliko dobrih stvari, još uvek u brodu koji tone i približavamo se dnu okeana. Ali pre nego što postanete depresivni, hajde da počnemo sa pozitivnim stvarima

POSTAVLJANJE IGRAČA U PRAVE ULOGE

Ako postoji jedna stvar koju je Piksi uporno radio loše otkako je preuzeo posao, to je da igrače gura u uloge u kojima im nije (potpuno) prijatno. Pomisliti tu na primere kao što su Nemanja Radonjić kao krilni bek, Nikola Milenković koji brani pored bočne linije i Sergej Milinković Savić koji mora da pokriva najviše prostora od svih naših igrača kao defanzivni vezni. Ali takvih primera je bilo mnogo više.

Protiv Španije, 10 od 11 startera je igralo u ulogama koje su im poznate. Samo Veljko Birmančević, koji je ili krilo ili drugi napadač u svom klubu, igrao je u njemu nepoznatoj ulozi. Ipak, nadoknadio je to željom i trudom i jedva se osetilo.

Ali, kao što je Milenković pokazao na Evropskom prvenstvu, pronalaženje prave uloge je ključno, jer omogućava igraču da iskoristi svoje glavne kvalitete, a da se ne eksponira u situacijama u kojima uopšte ne bi trebalo da bude. Prepoznavanje ovoga trebalo bi da bude jedan od osnovnih kvaliteta svakog trenera.

KOLEKTIVNA ODBRANA

Davno su prošli dani kada je Piksi gurao našu odbranu sve do srednje linije, kao što je to radio sa vođstvom od 3:1 protiv Kameruna. Srbija je igrala kao na Evropskom prvenstvu. Konzervativno, u kompaktnom niskom bloku, sa najmanje 10 igrača iza lopte.

Kada kažu da svi igraju fudbal ovih dana, ne misle da mali timovi odjednom igraju kao Brazil. Radi se o organizaciji kolektivne odbrane. Kao što će vam svaki trener reći, mnogo je lakše stvoriti čvrstu odbranu nego napraviti svestran napad.

TRANZICIJE

U prvom poluvremenu, kada su pravi igrači još uvek bili u korektnim ulogama i imali smo injekciju brzine u timu, Srbija je nekoliko puta zapretila Španiji opasnim tranzicijama. Nismo se plašili neka rizična dodavanja, lopta se brzo širila i igrači su se dobro kretali bez nje. Da je donošenje odluka u poslednjoj trećini bilo bolje, mogli smo da profitiramo od toga.

NEKA NOVA IMENA

Konačna pozitiva bilo je uvođenje par novih igrača. Na primer Kosta Nedeljković, koji je sa svojih 18 godina ne samo debitovao u Premijer ligi, već i za reprezentaciju. Uz Strahinju Erakovića, koji odlično odgovara za tu defanzivnu ulogu na spoljnoj strani tri centarhalfa, zatvorio je jednu od senzacija Evropskog prvenstva, Nika Vilijamsa.

Nedeljković i Ivan Ilić

Dakle, sve u svemu, bilo je pozitivnih stvari. Ali postavljanje igrača u prave uloge, fokusiranje na kolektivnu odbranu i isprobavanje talentovanih igrača trebalo bi da bude deo minimalnog paketa koji očekujemo od selektora naše reprezentacije.

Nažalost, većina negativnih aspekata bila je daleko izraženija. Počnimo sa najvažnijim.

BEZ GOLOVA

Nije naša odbrana bila problem na Evropskom prvenstvu, već nedostatak golova. Ako se meč protiv Španije može okarakterisati kao pomalo pozitivan, iako je najveći deo našeg xG-a došao iz Jovićeve stopostotne šanse, protiv Danske smo videli istu nemoćnu Srbiju sa Evropskog prvenstva.

U stvari, stvorili smo čak i manje xG-a nego u našem meču protiv njih na Evropskom prvenstvu. 0,26 prema 0,29.

KREATIVNOST I VEZE

Ne postoji samo jedan aspekt koji dovodi do nedostatka golova, ali ako bismo morali da izaberemo najočigledniji, to je nedostatak kreativnosti. Bez Dušana Tadića i Sergeja Milinkovića-Savića Srbija je izgubila dva glavna kreatora. Ukupno 48 asistencija. Ali još stotine ključnih dodavanja i stvorenih šansi.

Fudbal je i igra veza. Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović mogu da se nađu vezanih očiju. Lazar Samardžić je u međuvremenu tek na početku svoje internacionalne karijere za Srbiju. Reč je o mladiću koji je odrastao u Nemačkoj i još usavršava srpski jezik. Jednostavno će mu biti potrebno više vremena da stvori te veze sa ostalimo igračima i pored toga više opcija u napadu.

Lazar Samardžić (©MN Press)

KONZERVATIVNE ULOGE I LOŠA TAKTIČKA IDEJA

Iako je sistem 3-4-2-1 bio prilično uspešan protiv Španije, Piksi je odabrao 3-5-1-1 protiv Danske. U principu nema ništa loše u toj formaciji, jer nema mnogo lošeg u većini formacija, više se radi o principima koje koristite i idejama koje stoje iza toga.

Obično je ideja da kad su na sredini terena trojica igrača bude više dozvole za dvojicu da krenu napred, a da bar jedan od njih drži svoju poziciju. Na taj način možete stvoriti numeričke prednosti ili napasti prostor iz druge linije.

Za nas su na tim pozicijama igrali Saša Lukić i Ivan Ilić. Ne baš idealno, jer obično želite da jedan igrač poveže linije i napada prostor, a drugi da igra u ulozi kreatora, ali je definitivno moglo da funkcioniše.

Međutim, u Piksijevom sistemu njihov zadatak nije bio da idu napred, već da igraju kao kontrolni vezisti blizu srednje linije, sa obe strane.

Kada pogledate njihove toplotne mape, obojica nikada nisu ni ušli u šesnaesterac protivnika u situacijama osim kornera.

Od naša dva krilna beka traženo je da zagrle aut liniju, čak i ako je Birmančević prirodno desnonogi igrač, koji je igrao na levoj strani. Tako da su uz naša trojica vezista u konzervativnim ulogama i dvojica igrača na krilima daleko od akcije, pa su Lazar Samardžić i Luka Jović ostali usamljeni na ostrvu.

Jednostavno nije bilo dovoljno kvalitetne kretnje. Bili smo bez pametnih rotacija i bez dovoljno podrške za naša dva centralna igrača u napadu, posebno kada je lopta bila sa strane. Stoga smo bili predvidljivi i lako nas je bilo zaustaviti.

NEDOSTATAK BALANSA... OPET

Na Evropskom prvenstvu Piksi je počeo sa četiri defanzivna vezista, a meč je završio sa trojicom napadača, jednom desetkom i ofanzivnim veznim. U ovom meču je još jednom počeo sa trojicom defanzivno orijentisanih vezista i završio meč sa trojicom napadača.

Tada smo pisali da ovakav način razmišljanja vidite samo u video igricama, ne u ozbiljnom fudbalu, mada se mora reći i da su startne postave za ove mečeve bile izbalansiranije u odnosu na ono što smo navikli pod Piksijem. Skoro nekarakteristično. Kao da to nije bio njegov potpis. Ali kada je reč o izmenama, u oba meča, Piksijeva ruka je bila očigledna.

Ilić kao desetka protiv Španije, tri napadača protiv Danske, Birmančević koji je pomeren sa leva na desnu stranu, umesto da ga proba u svojoj prirodnoj poziciji kad jurimo rezultat.

I opet nismo imali taj balans.

NEMA VREMENA ZA GUBLJENJE

Izgubljeno je već dragoceno vreme, a ne deluje da je Piksi mnogo bliži rešenju. Niti da je Fudbalski savez Srbije i dalje sasvim uveren da ima pravog čoveka na klupi reprezentacije. I niko se ne bi iznenadio ako bi u slučaju još nekog kiksa posegnuo za drugim rešenjem, iako Stojković ima važeći ugovor. Pitanje je samo da li će bilo koji ozbiljan trener tada prihvatiti posao.

A ako postoji nešto što sebi ne možemo da dozvolimo, to je gubljenje još više vremena. Internacionalna karijera Dušana Tadića prošla je bez bilo kakve stabilnosti. Ne dozvolimo da se to desi Samardžiću ili Nedeljkoviću, a ni navijačima.

Piše:

Kristijan Plazonja