MOZZART Sport u zlatiborskom domu fudbalskog Mistera

Naš, a ipak svetski Radomir Antić još uvek je jedini strateg koji je sa klupe predvodio sva tri španska velikana Real, Barselonu i Atletiko Madrid. Sa Jorgandžijama je 1996. godine osvojio duplu krunu, šampionsku titulu i Kup kralja.

Takođe, jedan je od dvojice trenera koji su imali čast i zadovoljstvo da predvode najveće španske gigante, Madriđane i Katalonce. Prvo pitanje, nakon što nas je poznati “mister”  proveo kroz trofejne prostorije u svom domu, samo se nametnulo. Za koji od tri španska velikana zapravo navijate?
“Privilegovan sam samom činjenicom što sam deo istorije takva tri kluba. Ja nisam navijač, meni nije bitan samo rezultat, volim sam sadržaj fudbala. Vrlo mi je važan način igre, konačan utisak… Evo, sad sam pozvan od moje Barselone i Andresa Inijeste na oproštajnu utakmicu. Možete misliti kakav je bio osećaj, predivan, jer te ljudi jednostavno uvažavaju”, kaže za Mozzart Sport Radomir Antić.

U sportu, naravno i fudbalu, primaran je rezultat. Ipak, vi to posmatrate na malo drugačiji način.
“Rezultat je primaran, ali i kao igrač i sad kao trener sve gledam na svoj način. Obožavam fudbal, za mene je on mnogo više od igre. Jednostavno, nekad mi je bitnija interakcija koju imam sa igračima i izvan terena. Razumem navijače i njihova opredeljenja, ali ja funkcionišem po drugim principima”.

Tokom bogate karijere trenirali ste mnoge igrače. Da li možete da izdvojite najbolje?
“Uf, dugo se bavim trenerskim pozivom i to je teško pitanje. Međutim, još od svoje majke sam naučio da se ‘babe i žabe’ ne sabiraju. Svi igrači se razlikuju, imaju vrline i mane, ali na treneru je da vrline stavi u službu tima i izvuče maksimum od igrača. Ne bih o dnevnim stvarima, za mene je najbitnije rešenje. Ako želite da rešite problem osnovno je da ustanovite da problem postoji. Fudbal je socijalno ogledalo društva koje predstavlja”.

Potom se Antić prisetio trenutka kad je preuzeo kormilo madridskog Atletika.

“Klub je jedva sačuvao elitni rang takmičenja i meni je ponuđeno mesto trenera. Prvo sam sebi postavio pitanje, šta sad? Prosečan navijač 'Jorgandžija' je čovek srednje klase koji možda jedva može da finansijski dočeka kraj meseca. Ali on neće da prizna da je inferioran u odnosu na druge. Na taj način smo razmišljali igrači i ja. Nikad nismo ušli u utakmicu kao podređeni tim. To je filozofija igre, filozofija pobednika”.

Pratili ste dešavanja na poslednjem Mundijalu. Kakav je vaš zaključak?
“Rusi su sve odlično organizovali. Infrastruktura na najvišem nivou, poseta takođe… Sad ostaje da se vidi koliko će sve uticati da se poboljša kvalitet fudbala u tamošnjoj ligi. To je pitanje i za fudbalski, politički vrh Rusije, ali je bitno i za celu fudbalsku Evropu”.

Pored Srbije za koga ste još navijali na Mundijalu?
“Španija je sa puno problema stigla u Rusiju mada su imali 22 trijumfa u nizu. Opet im je glavni problem bio kalendar. Većina igrača okončala je sezonu samo petnaest dana pred start SP. Za pripreme za najveću svetsku smotru imali su jedva sedam dana. Moje simpatije pobrali su Belgijanci, a utakmica između Belgije i Japana bila je baš po mom ukusu. Zadovoljila je sve moje kriterijume”.

Ako se vratimo na vaše igračke dane, šta smatrate svojim najvećim uspehom?
“Vreme i uslovi su mi dozvoljavali da se bavim raznim sportskim aktivnostima. Igrao sam šah, bavio se gimnastikom, košarkom, rukometom… U fudbalu sam morao da se prilagodim tom sportu, načinu života uz fudbal. Recimo, nije bilo spojivo da treniram fudbal i kupim vespu koja je tad bila moderna… Uspeh je kad nađeš pravi balans”.

Nakon što ste završili Višu tehničku školu upisali ste Fakultet za fizičko vaspitanje…
“To mi je omogućilo da naučim anatomiju, fiziologiju, psihologiju… i spoznao sam zbog čega se šta radi. Imao sam sreću da rano uplovim u trenerske vode, a fudbal mi je dao mnogo toga. Život u Britaniji mi je bio svojevrstan univerzitet. Tamo svaki igrač živi za utakmicu na Vembliju, da ne pričam o životnim stvarima koje sam naučio. Potom, prvi odlazak u Španiju, sedamdesetih godina, bio je sa uverenjem da u državi nema demokratije. Tek na licu mesta sam se uverio u suprotno. Rad u Kini mi je doneo i nova saznanja, spoznaje o toj zemlji. Kina se jednostavno upoznaje tek kad se tamo živi”.

Da li će unuci krenuti vašim, sportskim, stopama?
“Unuci treniraju u Madridu u akademiji Juventusa. Igraju utakmice svakog vikenda, vole Barselonu, ali i Liverpul kao njihov tata. O Parizanu da ne pričam. Unuke treniraju tenis, starija je bila jedna od najboljih teniserki u Madridu u svojoj generaciji. Obe su posvećene tenisu, a moja najveća privilegija u životu je biti deda. Uživam u tome, ali ne želim da ih opterećujem. U životu je najbitnije donositi odluke i stajati iza njih”.

Posetili ste i kamp Dejana Stankovića, Deki5.
“Naravno, Deki i ja smo lepo razgovarali. Dopada mi se njegova ideja. Svi polaznici Dekijeve škole neće postati igrači, ali je bitnije da postanu dobri ljudi. Srce mi je puno kad nakon svakog treninga vidim radost kod svih dečaka”.

Na Zlatiboru je samo jedan vaš dom.
“Leta provodim na srpskoj planinskoj lepotici. Ostatak godine u Madridu i Marbelji. Prija mi klima Madrida, malo ljudi zna da Madrid ima najvišu nadmorsku visinu od svih evropskih prestoničkih gradova. Takođe, madridski klubovi su se izborili za ogromne budžete, oborili su rekorde minule sezone… Španski fudbal se izborio za status, novac i sve ostalo. U ekspanziji su po celom svetu od Kine, Indije, Indonezije… bave se i rešavaju problem”.

Da li ćete još malo da se bavite trenerskim pozivom ili imate druge planove?
“Puno sam prošao. Malo sarađujem i sa medijima. Ponuda ima puno, ali bez obzira što uživam i volim fudbal nemam imperativ. Ako se odlučim na taj korak odluka će biti samo moja i iza nje ću čvrsto da stojim”, konstatovao je Radomir Antić.

PIŠE: Đurđe Mečanin
[email protected]