Na EURO s gol razlikom 25:0 - Mančova Italija samo Francuskoj priznaje da je bolja

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Roberto Mančini je uspeo tamo gde je i Arigo Saki doživeo debakl: promenio je mentalitet i stil igre Azura. Na Evropskom šampionatu ćemo videti sasvim drugačiju italijansku selekciju. Nećete videti Italiju koja igra na rezultat, “katenačo”, taktizira i razmišlja pre svega kako da ne primi gol na ovom prvenstvu. Neće biti tako sve dok na klupi bude sedeo Mančo koji je, što bi rekli pobednici Evrovizije Maneskin, “odlepio”, ali je drugačiji od svih svojih prethodnika. Štaviše, prvi put u istoriji Azura selektor je veća uzdanica i garancija od reprezentativac, odnosno Mančo je "zvezda" Italije.

Đanluka Vijali koji deli fudbalsku koru hleba sa Mančinijem već 40 godina najbolje je opisao svog druga za ceo život: “Roberto je prihvatio izazov u reprezentaciji jer želi da osvoji sve što nije uspeo kao igrač sa nacionalnom selekcijom, ali i da ostavi trag koji u reprezentaciji nije bio tako dubok kao u klupskom fudbalu”.

Sam Mančo je precizirao prošle nedelje šta je to što mu fali u njegovoj igračkoj karijeri: “Na osnovu kvaliteta koje smo posedovali, moja generacija i ja, morali smo da osvojimo barem jedan Mundijal ili Evropsko prvenstvo”. Kada na tu izjavu nadovežete pomenutu Vijalijevu, jednačina postane sasvim jednostavna.

(6,75) Turska (3,60) Italija (1,60)

Selektor Azura je pre par nedelja potpisao novi ugovor sa FS Italije i ostaće na klupi do 2026. godine, što znači da će proći kroz dva ciklusa za EURO i za Mundijal, sa jasnim ciljem da se Italija vrati na Monblan, gde ne stiže od 1968. godine (pobedili su u finalu Jugoslaviju Dragana Džajića iz drugog pokušaja) ili Mont Everest gde su se poslednji putu popeli 2006. godine.

Nekadašnji trener Intera i Mančester Sitija je napravio ogroman i berićetan posao u prethodne tri godine. Deprimiranu, rasturenu i bezidejnu reprezentaciju Italije koja je izostala sa Mundijala posle 60 godina Mančini je u samo par godina pretvorio u dobro podmazani i ukomponovani tim sa pobedničkim mentalitetom.

Azuri su pod komandnom palicom Mančinija nanizali 26 pozitivnih rezultata bez poraza. Poslednji put je Italija napustila pognute glave teren pre gotovo tri godine protiv Portugalije. Na Evropsko prvenstvo stižu sa osam uzastopnih pobeda i gol-razlikom 25:0.

Italija se sve do Mančove revolucije, po pravilu, mučila u kvalifikacijama za velika takmičenja a prijateljske utakmice je, uglavnom, igrala ispod svog nivoa i očekivanja. Često se dešavalo i da poslednje provere izgube ili igraju loše, nepovezano, predvidljivo. Svega toga više nema: nova Italija igra i melje sve pred sobom, bez obzira protiv koga nastupala i u kom formatu, u kvalifikacijama, Ligi Nacija ili prijateljskim mečevima.

Ne obazire se nova Italija na sujeverje i što je bio čitav odred fudbalskih “analitičara” koj su podsećali da je Dino Zof stigao do finala Eura 2000 posle poraza od Norveške, a Prandeli 2012. nakon debakla od Rusije od 0:3.

Tokom prethodne tri godine italijanski selektor je lansirao seriju mladih fudbalera.Testirao je preko 60 igrača, od tinejdžera do vetarana, Kvaljarele i Kaputa. Pojdininci, poput Nikola Zaniola, su pre debitovali u nacionalnoj selekciji nego u prvom timu matičnih klubova u Seriji A. Mančini je bukvalno širom otvorio vrata Koverčana za sveže snage stimulišući i same klubove u Seriji A da pružaju šansu novim snagama. Taj talas je izbacio Barelu, Bastonija, Lokatelija, Pelegrinija, Kjezu, pa sve do Raspadorija.

Koliko je poverenje italijanskih selektora u mlade fudbalere bilo mizerno u prošlosti pokazuje činjenica da svi, bez pardona, navode primere Antonija Kabrinija i Paola Rosija u Argentini 1978. godine, Bepea Bergomija u Španiji 1982. godine i Marija Balotelija na Evropskom prvenstvu 2012. godine. Za četrdeset i kusur godina Azuri su lansirali talentovanih golobradih momaka na najvećim smotrama koliko Holanđani, Francuzi, Englezi, Španci ili Nemci lansiraju na jednom takmičenju.

Italija gubi u finalu - kvota 10,0

Nepodeljeno je mišljenje da Italija nije imala kompaktniji tim od 2006. godine kada su se okitili četvrtom titulom prvaka sveta. Istina, u plavoj četi nema velikih, planetarnih zvezda, nema velikih individualaca, odnosno nema virtuoza kakvi su bili Robi Bađo, Aleks Del Pjero, Frančesko Toti, Andrea Pirlo. Nema ni golgetara poput Boba Vijerija ili Pipa Inzagija, istini za volju Mančini bi suvim zlatom platio da ima nekog kao Luku Tonija. Međutim, pod italijanskom trobojkom se okupila grupa igrača koji deluju kao ekipa i savršeno su komplementarni, a fudbal je, pre svega, timski sport.

Prva implementirana revolucionarna ideja Mančinija je formacija 4-3-3. U toj postavci igra veoma mali broj italijanskih timova, od velikih klubova smo imali priliku samo da gledamo Napoli u Sarijevoj eri.

Đanluiđi Donaruma je neprikosnoveni starter na golu reprezentacije Italije, dostojan naslednik Đanluiđija Bufona i već predodređen da obeleži dve decenije kao što je to bio slučaj sa njegovim slavnim prethodnikom. Meret i Sirigu će biti privilegovani navijači u prvom redu utakmica Azura. Mančini je priželjkivao da Donaruma počne prvenstvo sa potpisanim ugovorom u novom klubu. Nije se i neće se dogoditi, ali Điđo i pored toga što ima tek 22 godine već iza sebe ima šest sezona u Seriji A.

U defanzivnoj liniji Mančini se opredelio za iskusne i proverene igrače. Između ostalog i zato što neki, poput Romanjolija i Mančinija, nisu napravili kvalitativan skok koji se od njih očekivao u prethodnoj sezoni. Najviše kritika na račun selektora Azura je došlo zbog izbora startnog tandema centralnih bekova, Bonučija i Kjelinija. Izbor jeste diskutabilan, ali Ačerbi, Bastoni i Toloi igraju o trojnoj odbrani u Laciju, Interu i Atalanti i nemaju ni izbliza međunarodno iskustvo kao dvojac Juventusa. U svakom slučaju, Bonuči i Kjelini počinju prvenstvo protiv Turske, ali nije isključeno da bude promena tokom turnira.

Na bekovskim pozicijama je došlo da malog pomeranja. Florenci je prilično siguran starter na desnom boku, dok je jedna od dve ključne nedoumice Mančinija na levoj strani. Spinacola je odigrao odlično sezonu u Romi i čini se da su ga, barem zasad, povrede poštedele, tako da će najverovatnije imati prednost u odnosu na “friškog” prvaka Evrope Emersona Palmijerija.

Sredina terena je postala najjača karta Italijana i tajna njihovog uspeha. Zahvaljujući “atomskim mravima”, poput Barele, Žoržinja i Veratija i njihovim nešto višim, naravno u fizičkom kontekstu, alternativama (Pelegrini, Lokateli, Kristante, Pesina), Azuri su postali dominantni kada je u pitanju posed lopte, agresivnost i sposobnost da se brzo osvoji lopta od protivnika.

Italija prva u grupi - kvota 1,60

Stefano Sensi ne bi bio starter u Mančinijevoj reprezentaciji, ali bi bio važan šraf i validan džoker za komplikovane utakmice i situacije kada treba lomiti rezultat. U tom smislu njegov izostanak jeste hendikep, ali ni izbliza kao što bi to bio eventualni izostanak Marka Veratija. Vezista PSŽ-a će sigurno preskočiti prvu utakmicu sa Turskom, ali se u stručnom štabu Italijana nadaju da će biti spreman za Švajcarsku Vladimira Petkovića.

Nosioci igre će biti Nikolo Barela koji je odigrao maestralnu sezonu u dresu Intera i Žoržinjo. Dobar deo bivših igrača i komentatora veruje da će kočoperni Kaljaritanac biti “zvezda” na terenu Azura. Na drugoj strani, Italo-Brazilac je izrastao u jednog od najboljih režisera na planeti i među najzaslužnijima je za drugu titulu prvaka Evrope Plavaca.

Na prvom meču protiv Švajcarske Veratija će zameniti Manuel Lokateli kome se predviđa velika budućnost ne samo u nacionalnoj selekciji. Lorenco Pelegrini je rovit tako da Mančini neće rizikovati Rominog kapitena. Pažnja na Matea Pesinu koji je uskočio na mesto Sensija i protiv Turske bi mogao da dobije šansu u drugom poluvremenu.

U napadačkom trozupcu Azura samo je Lorenco Insinje, barem na startu turnira, siguran u početnoj postavi. Čiro Imobile i Andrea Beloti će nastaviti da daju jedan drugom štafetu i zahvaljujući njihovom fantastičnom odnosu ta “neizvesnost” je od slabosti postala tačka oslonca Mančinija koji poredi prijateljstvo Čira i Petla sa onim koje ga veže za Vijalija. Naravno, Imobile je u prednosti nad Belotijem i protiv Turaka će on igrati od prvog sudijskog zvižduka.

VREDNOST STARTNIH 11 - 382.500.000 evra

Federiko Kjeza i Domeniko Berardi će na svakom meču do poslednjeg momenta biti u trci za poslednje mesto startera u timu i to je uz pozciju levog beka najveća nepoznanica u selekciji naših prekomorskih komšija. I Kjeza i Berardi su usponu forme i Mančiniju neće biti lako da se odluči kom da pruži poverenje.

Đakomu Raspadoriju, počev od samog selektora Azura, predviđaju ili bolje rečeno priželjkuju fudbalsku bajku Paola Rosija. Nekadašnji centarfor Vinčence i Juvea je dobio nadimak Pablito zahvaljujući golovima na Mundijalu u Argentini 1978. godine kada se dalo naslutiti da vispreni Enzo Bearcot gradi tim za pohod na titulu prvaka sveta koji će biti realizovan četiri godine kasnije u Španiji.

Sve u svemu, hijerarhija je već uspostavljena u nacionalnoj selekciji i jasno se zna ko su starter, a ko rezerve što doprinosi vedroj atmosferi i neutrališe eventualna rivalstva. Kapiten tima će biti Đorđo Kjelini i u selekciji ne postoji izraziti blok iz nekog kluba. Najviše reprezentativaca ima Juve (četiri), slede Roma, Napoli i Sasuolo sa po tri, zatim Inter, Čelsi, PSŽ, Torino, Atalanta, Lacio sa po dva. Na kraju, tu je i Milanov Donaruma.

Treba reći i da je Mančini podmladio reprezentaciju uprkos centralnim bekovima koji su svi odreda, sa izuzetkom Bastonija, “over 30”. Prosek godina je 27, 4, godinu dana manje u odnosu na tim koji je nastupio u Francuskoj pre pet godina. Iz te selekcije koju je predvodio Konte ostalo je samo sedmoro fudbalera (Kjelini, Bonuči, Imobile, Insinje, Bernardeski, Florenci i Sirigu).

Poredeći vrednost nacionalnih selekcija bazirajući se na procenjenim cenama igrača na tržištu, Italija je tek na šestom mestu: iza Engleske, Francuske, Nemačke, Španije i Portugala. Najvredniji igrač Azura je Nikolo Barela koji se kotira oko 65.000.000 evra, slede njegov klupski drug Bastoni, Kjeza, Imobile (60.000.000 evra) . Zatim dolaze ostali, Verati (55.000.000), Insinje (48.000.000), Žoržinjo (40.000.000). Sve u svemu vrednost Azura se procenjuje na 730.000.000 evra. Na tu sumu treba dodati i barem 40-50.000.000 evra koliko bi koštao da nije slobodan igrač pošto mu je ugovor sa Milanom istekao.

Italijanski novinari koji prate reprezentaciju smatraju da su samo Francuska i eventulano Belgija jači sastavi od Azura, dok su sa ostalima na ravnoj nozi, i pored niže “tržišne vrednosti” u poređenju sa Nemačkom, Španijom i Portugalom. Selektor Mančini priznaje samo Francuzima ulogu favorita i želeo bi da ih sretne tek u finalu na Vembliju.

Od Azura se očekuje da stignu barem do četvrtfinala, a posle šta bog da. Ideja da Mančini radi na duge staze i da je njegov projekat povratka na vrh Evrope i sveta tek u prvoj fazi, skinuo je dobar deo pritiska javnosti. Delimično i zbog traume od pre tri godine kada su Italijani prvi put u eri televizije gledali Mundijal bez njihovih ljubimaca. Na Apeninskom poluostrvu se nadaju da bi istorija mogla da se ponovi: posle katastrofe na Munijalu u Engleskoj 1966. godine kad su izgubili od Severne Koreje, Azuri su postali prvaci Evrope dve godine kasnije. Ne ponavlja se istorija uvek kao farsa, nekada se ponovi gloriozno, pogotovo u sportu.