Najveća muka za Orlove: Kako stvoriti šansu za gol?

Tačno je da je statistika kao bikini, kako to onomad reče Zvonko Mihajlovski, jer sve otkriva, a ništa ne pokazuje. Tačno je i da igra brojki ume da zavara, da nije sveto pismo kada je sport u pitanju, ali je isto tako tačno da ume da bude i vrlo jasan uput šta u nekom timu valja, a šta nije dobro.

A, kada je u pitanju put fudbalske reprezentacije Srbije kroz kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, statistika nam govori da je najveća muka Orlova – kako da stvore šansu za gol. Dobro, nije to nešto što se ne vidi i golim okom, ali u ovom slučaju se poklapa ono što je u oku posmatrača i ono što je napisano na papiru.

Ako je suditi po pojedinim platformama za statističku analizu utakmica, Piksijevi Orlovi su posle četiri odigrane utakmice u kvalifikacijama daleko od evropskog vrha po kvalitetu stvorenih šansi ili po čuvenom parametru „xG“. Na raznim platformama različite su brojke, pa da se ne hvatamo njih kao pijan plota, ali u suštini je manje-više isto: da je Srbija po tom kriterijumu van 20 najboljih u mundijalskoj trci na Starom kontinentu.

Kada se vrati film malo unazad, sve je jasno. Orlovi su u prvoj utakmici u Tirani imali jednu baš veliku šansu, kada je Aleksandar Mitrović šutirao glavom, a Tomas Strakoša odbranio. Jedan dobar udarac Lazara Samardžića je prošao pored gola, ali je to bio udarac sa distance.

Pobedu protiv Andore u Leskovcu (3:0) zaista nećemo analizirati, jer se radi o liliputancu na fudbalskoj mapi. Usledila je pobeda protiv Letonije u Rigi (1:0), gde je veliku šansu imao Ivan Ilić, još jednu dobru imao Strahinja Pavlović, dok je Dušan Vlahović gol postigao udarcem sa ivice šesnaesterca. Dakle, da je golman domaćeg tima imao pune ruke posla – nije. Na kraju ta jalovost u napadu je mogla skupo do košta, jer je Letonija pogodila stativu u poslednjem minutu.

I onda meč sa Engleskom u Beogradu, završen tragično – 0:5. Ne samo što je Piksijev tim primio pet golova kod kuće, nego nije imao šansu za gol. Ni pretnju protivniku. Džordan Pikford je samo jednom morao rukama da zaustavi loptu koja mu je upućena iz daljine, boju očiju naših napadača nije imao priliku da vidi.

Zašto je to sve danas važno? Zato što u subotu Srbiju čeka utakmica godine, odlučujuća za osvajanje drugog mesta i plasmana u baraž, koju mora da dobije po svaku cenu. Svaki drugi ishod izbija našoj reprezentaciji iz ruke adut da sama odlučuje o svojoj sudbini. Uostalom, šta čemu da se nadaš u baražu ili na Mundijalu, ako ne možeš kod kuće da pobediš Albaniju!?

Kombinuj klasično i uživo klađenje!

Ipak, do makar tog jednog gola se mora nekim putem doći, a vidimo da Srbija ozbiljno kuburi sa stvaranjem šansi. Sve se promenilo kada je Stojković promenio način igre Orlova, zatražio da se igra manje za “raju“, a više za taktiku, manje atraktivno, više disciplinovano i u odbrani organizovano, pa još kada se na to dodaju odlasci Dušana Tadića i Sergeja Milinkovića-Savića, trojica vrsnih napadača kakvi su Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović i Luka Jović često izgledaju potpuno odsečeni od ostatka tima, deluju na terenu kao riba na suvom.