Uzbekistan, prirodnim resursima bogata zemlja u centralnoj Aziji sa 35.000.000 stanovnika, 55. BDP-om na svetu i toplom, suvom klimom. Za mnoge je ova bivša republika Sovjetskog Saveza egzotika, ali za srpske fudbalere postala je sve popularnija destinacija.

Ne zbog novca, daleko je još Uzbekistan po finansijama od Bliskog istoka ili Japana, Kine i Južne Koreje. Ne ni zbog neke velike prilike da se pokažu na velikoj pozornici i potom prodaju, jer sa izuzetkom Nasafa Karšija nikada tamošnji klubovi nisu igrali neku veliku ulogu u azijskom fudbalu. Srbe u zemlju koja izlazi na Aralsko jezero privlači normalan, miran život. Bez pritiska od strane navijača i brige zbog plata. Šta im se obeća, to se i ispuni. Zato smo u minuloj sezoni imali ubedljivo najveću inostranu koloniju baš tamo. Čak 14 srpskih fudbalera igralo je u prvoj ligi, dvojica su osvojili titulu (Dragan Ćeran i Bojan Matić sa Pahtakorom), dvojica Kup Uzbekistana (Marko Stanojević i Andrija Kaluđerović sa Nasafom).

Zbog toga nam je bilo zanimljivo da ih direktno pitamo šta ih je to povelo čuvenim "Putem svile" prema Samerkandu i Kokandu, antičkim gradovima koji još stoje ponosno u središtu Azije. Svako od trojice naših sagovornika se odatle uputio ka drugom gradu, pomenuti Marko Stanojević ka Karšiju, Bojan Ciger ka Namanganu, gde je obukao dres Navbahora, a Luka Čermelj ka Džizahu i stadionu Sogdijane.

Oni su u intervjuu za Mozzart Sport pričali o svojim utiscima koje vuku iz Uzbekistana, kvalitetu fudbala, organizaciji, zajedničkom druženju u prestonici Taškentu...

Kako ste zadovoljni minulom sezonom? Da li ste ostvarili ciljeve koje ste postavili sebi na početku?

Marko Stanojević: Prošle sezone niko nije očekivao uspeh, a na kraju smo bili drugi. Koliko su malo očekivali od nas pokazuje to što nas nisu na vreme ni prijavili za Ligu šampiona, pa smo morali da igramo AFC kup. Iskreno, za ovu sezonu su nam ciljevi bili veći i nismo bili zadovoljni, iako smo u AFC kupu došli do finala. Izgubili smo ga, pre toga smo ostali i bez Superkupa. Na kraju smo popravili utisak osvajanjem Kupa Uzbekistana. Imamo mladu ekipu, ali u klubu su priželjkivali da se ponovi najveći uspeh Nasaf Karšija i da se osvoji taj AFC kup. U početku nisam verovao, ali sam iz utakmice u utakmicu uvideo da je moguće. Imali smo malo sreće da budemo domaćini u četvrtfinalu i polufinalu, da se i to finale igralo na našem terenu siguran sam da bismo pobedili. Ni sam ne znam kako nas je Al Muharak pobedio, rezultat od 3:0 nikako nije realan.

Bojan Ciger: U Navbahor sam došao na polusezoni, kada je ekipa bila na 10. mestu sa samo 14 bodova. Od mog dolaska osvojen je duplo veći broj bodova, imali smo ih na kraju 39. Primili smo manje golova nego u prvoj polusezoni, što je meni posebno važno pošto sam štoper. Zadovoljan sam kako sam odigrao, a i oni su zadovoljni sa mnom. Na kraju su samo Sogdijana i Pahtakor primili manje golova od nas i oni će da igraju Ligu šampiona, a mi smo završili šesti. Mogli smo do AFC kupa da smo ranije počeli da pobeđujemo.

Luka Čermelj: Stigao sam u Sogdijanu sa namerom da se što duže zadržim u inostranstvu i veoma sam zadovoljan. Kada ste važan šraf u svom timu i zajedno ostvarite jedan od najvećih klupskih uspeha u istoriji, morate da budete ponosni. Završili smo na vicešampionskoj poziciji, bio sam standardan i nije moglo bolje za moju prvu sezonu van Srbije. Na početku mi je bio problem jer ljudi tamo slabo govore engleski, pa mi je bio neophodan prevodilac, ali kako sam počeo sa časovima ruskog jezika sve je postalo mnogo lakše. Uživao sam i uporedio bih vreme u Sogdijani sa onim koje sam proveo u Inđiji kada je trener bio Aleksandar Janjić - jaka ekipa koja uvek ide na gol više. Pritom, bili smo čvrsti u defanzivi i na 14 ligaških utakmica nismo primili gol, što mi kao defanzivcu, posebno imponuje.

Koji vam je bio najdraži momenat, šta ćete da pamtite u vezi prošle sezone?

Marko Stanojević: Najdraži momenat je definitivno osvajanje Kupa Uzbekistana. Pre toga smo izgubili dva finala, u poslednjem kolu smo ispustili drugo mesto u ligi koje vodi u Ligu šampiona. Nama je to finale bila šansa da se iskupimo, da osvojimo trofej i da obezbedimo kvalifikacije za Ligu šampiona. Uspeli smo, što svakako nije bila mala stvar.

Bojan Ciger: Uh, teško pitanje. Možda meč sa šampionom Pahtakorom. Odigrali smo 0:0, a posle utakmice mi je prišao njihov trener Piter Hujstra da mi čestita. Na kraju sezone, posle te polusezone, dobio sam i poziv od Pahtakora da pređem kod njih, ali sam ih odbio.

Luka Čermelj: Poslednje kolo. Lomilo se na tabeli u borbi za drugo mesto između Sogdijane, AGMK-a i Nasafa. U tom momentu mi gostujemo AGMK-u i ukoliko pobedimo onda smo treći, a ako Nasaf izgubi idemo na drugu poziciju. I, šta se desilo? Igrao se 92. minut, nema golova u Almaliku, i mi dobijemo penal. Baš u tom trenutku nam dojave da je Nasaf poražen od Lokomotive i da nas gol deli od vicešampionskog mesta. Realizovali smo jedanaesterac i ujedno klupsku ambiciju da budemo među tri najbolja tima u zemlji. Da napomenem da nijednom nismo izgubili od Pahtakora, koji je bio nedodirljiv.

Ko je po vama obeležio prvenstvo i zašto?

Marko Stanojević: Ćeran dominira u Uzbekistanu. Pet godina je tamo, već tri puta je bio najbolji strelac. Jednostavno, svojom pojavom, karakterom, kvalitetom, ljudskim i fudbalskim osobinama poptuno se izdvaja od ostatka lige. Smatram da treba izdvojiti i mog saigrača Husajina Norčaeva, koji ima samo 19 godina, ovo mu je prva sezona da je igra kao prvotimac, pošto je prošle samo ulazio povremeno sa klupe. Bio je najbolji strelac AFC kupa sa sedam golova, bio je treći strelac lige sa 13 pogodaka. Odmah se nametnuo, pokazao zrelost i bio je pravo otkrovenje. Uzbekistanci su generalno talentovana nacija, igraju čistije od nas, tehničari su, brzi. Rekao sam Norčaevu da bi mogao bez problema da igra u Srbiji ako bi se privikao na naš stil igre. Možda ne odmah za Zvezdu ili Partizan, zbog pritiska i evropskih utakmica, ali u nekom drugom klubu što da ne.

Bojan Ciger: Dragan Ćeran je broj jedan, tu nema šta da se priča. Najbolji je strelac lige već tri godine, osvojio je trofeje, postigao preko 100 golova u ligi... Sjajan fudbaler, a ako vam još kažem da je kao čovek još bolji, onda nema tu šta da se priča. Stvarno je momak prva liga.

Luka Čermelj: Dragan Ćeran. Godinama je već prvi strelac i najbolji napadač lige. Nije lako opstati u vrhu, a on to uspeva. Ujedno, ovde bih dodao i kompletnu ekipu Sogdijane, zajedno sa stručnim štabom.

Kako vam se dopao život u Uzbekistanu? Da li ćete da ostanete tu i sledeće sezone?

Marko Stanojević: Osim u Astani, u čitavoj karijeri sam u inostranstvu igrao u „lošim“, malim gradovima. To mi nikad nije smetalo, nije mi važno da bitno mi je da mi je fudbalski dobro. Imam neke druge stvari prioritete u životu, bitno mi je da mogu normalno da igram, da nema pritiska sa strane. Što se tiče ostanka, razgovarao sam sa čelnicima i najverovatnije ću ostati. Videćemo još da li ću da potpišem ugovor na jednu ili dve sezone.

Bojan Ciger: Namangan je veliki grad otprilike kao Niš, ali nije previše interesantan. U Uzbekistanu je sve drugačije, samo je glavni grad Taškent dobar za život. On je najbliži Evropi. Meni je Uzbekistan svakako bolje mesto za život nego bilo gde na Balkanu. Fudbal je dobar, stadioni, tereni, igrači su tehnički potkovani, finansijski je zemlja mnogo stabilnija. Uzbekistanski fudal je među najcenjenijima u Aziji, domaći igrači imaju ozbiljan kvalitet za tamošnji fudbal. Zato su Uzbekistanci cenjeni i u drugim ligama. Posle samo jedne polusezone me je zvalo pet klubova iz Uzbekistana, pomenuti Pahtakor, AGMK, Bunjodkor, Lokomotiva Taškent i Turon, koji je ispao iz lige. Na kraju sam se dogovorio sa trenerom Viktorom Džalilovim da ostanem. On je ovde legenda, dugo je u klubu, vodio je reprezentaciju Uzbekistana i uverio me je da će da napravi jak tim za novu sezonu.

Luka Čermelj: Nekih određenih lepih mesta u Uzbekistanu baš i nema, osim glavnog grada Taškenta, koji je fenomenalan. Lepo se živi, visok standard, pravi evropski stil. Ostali gradovi su nerazvijeni i izgledaju kao da su u prošlom veku, ali ima radova i verujem da će stanje u njima da se popravi. Što se mene tiče, ostajem u Sogdijani, pošto sam pred Novu godinu potpisao novi dvogodišnji ugovor.

Srpska kolonija u Uzbekistanu je najveća. Zašto je to tako? Da li biste preporučili i drugim igračima iz Srbije da se oprobaju?

Marko Stanojević: U Kazahstanu ima isto dosta Srba i svi su igrali dobro. Verovatno je tako i u Uzbekistanu, Ćeran i Đokić su igrali dobro, pa su Uzbekistanci procenili da su Srbi dobri fudbaleri i počeli da nas dovode. Kada bismo igrali loše, smanjila bi se naša kolonija. Uzbekistan je i za mene bio nepoznanica dok nisam došao, iako me je Ćeran uveravao da su stadioni i tereni dobri, da je fudbalska priča skroz. Tek kada sam došao uverio sam se da je to zaista tako, da nije nikakva divlja priča, nema krljanja. Igra se dobar fudbal, atraktivan. Ko god dobije ponudu iz Uzbekistana, neće pogrešiti ako dođe.

Bojan Ciger: Zaista sam prezadovoljan Uzbekistanom. Ima nas mnogo, četrnaestorica smo bili tu i verujem da je i drugim momcima prijatno ovde. Igra se dobar fudbal, liga uopšte nije slaba i verovatno je to privuklo mnoge da se okušaju u Aziji. Finansijski momenat je naravno takođe bitan. Klima je dobra, leta su malo toplija, a zime blaže i nemamo zimi toliko snega. Tereni su dobri, ima možda dva koji bi trebalo malo da se srede, dok se na ostalima lepo igra.

Luka Čermelj: Ima nas zaista najviše i, nisam pristrasan, svi su ostavili dobar utisak. Prvenstvo Uzbekistana je fizički veoma teško i zahtevno. Konkretno, najviše prija defanzivcima i napadačima koji su jaki u duelu. Igračima koji igraju na ostalim pozicijama je izuzetno naporno da se istaknu. Mekani tamo kratko traju.

Da li ima problema sa platama kao u Srbiji? Da li su stranci bolje plaćeni od domaćih igrača?

Marko Stanojević: Plate su generalno problem u fudbalu. Osim u Šerifu, nigde nisam igrao, a da se nije desilo da plata nekad kasni. Međutim, ne razmišljam o tome uopšte, jer uvek se isplate dugovanja na kraju sezone. U Uzbekistanu iza klubova stoje naftne kompanije, fabrike za gas… Klubovi, osim Pahtakora, zavise od sponzora i tu se nekad desi da zbog zakasnelih uplata firmi i oni kasne sa platom. Ipak, nikad se nije desilo da na kraju ne isplate. To što ima Pahtakor nema nijedan drugi klub, njihovi igrači su mnogo bolje plaćeni od fudbalera u drugim klubovima. Za razliku od ekipa na Bliskom istoku, u Uzbekistanu se ne razbacuju sa novcem.

Bojan Ciger: Svi daju plate i to je najbitnije. Ako i kasni malo, to nije ništa strašno, uvek se sve na kraju isplati. Uslovi u Srbiji su neuporedivi sa Uzbekistanom, kod nas je situacija mnogo lošija. Pahtakor je bio najbogatiji klub, ali je gazda otišao iz kluba i sada više to nije ta moć. Kada su me zvali ponudili su mi manju platu nego što sam imao u Navbahoru, zato sam ih i odbio. Sledeće sezone će nekoliko klubova želeti da ih sruši sa trona.

Luka Čermelj: Kod nas nije bilo nikakvih problema. Što se dogovorilo, to se i dobilo. Plate su redovne, a jedino se oko premija malo čekalo, mada u suštini, tako je svugde. Kada smo već kod novca, Pahtakor, recimo, kao najdominantniji sastav lige, teško će moći da nastavi da se šeta do nacionalnih kruna jer je glavni finansijer otišao. Teško je reći ko će da ga zameni na vrhu, ali prema onome što sam shvatio, biće važan prelazni rok i u njemu krucijalno pitanje koji će Srbin gde da ode. Jednostavno, ko ima dvojicu ili više naših igrača, to je dobar tim i ima velike ambicije. Nama bi najviše aspiracije mogao da pokvari Nasaf, koji nam je bio nerešiva enigma i minuloj kampanji. Četiri puta smo se susreli i nismo ga pobedili.

Da li ste imali vremena da se družite i sa drugim našim fudbalerima iz drugih klubova?

Marko Stanojević: Naravno, kada god smo u Taškentu, obavezno se okupimo negde i sednemo svi zajedno. U Taškentu je srpska kolonija uvek na okupu.

Bojan Ciger: Svi smo bili zajedno kad god je to bilo moguće. Uvek smo se okupljali u glavnom gradu, kako ko tu igra. Momci su stvarno super, imam samo reči hvale za njih. Ćeran, Stanojević, Kaluđerović... Sada je i Jovan Đokić došao kod mene u ekipu iz AGMK-a. Bio je tu i Makedonac Bojan Najdenov koji se družio sa nama, ali on je sada otišao.

Luka Čermelj: Ma, to je spektakl. Svi jedva čekamo da dođe neka pauza pa da se okupimo. Bude nas i do 15. Nema izuzetaka. Drugarstvo je na nivou. Uživao sam i mnogo naučio od njih.

Pišu: Strahinja MILIĆEVIĆ i Milan CAKIĆ

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Najveća srpska kolonija na "Putu svile", sjajno druženje u Taškentu i krah Pahtakora koji će da promeni sve

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva