Ne baš sasvim nemoguća misija, ali ono što želi Železničar srpski klubovi su uradili samo jednom

Igra za pohvalu, ali i rezultat koji Železničaru ne ostavlja čvrst temelje za optimizam pred revanš sa Bragom. Jer ono što će pančevački klub, ako želi u treće kolo kvalifikacija za Ligu konferencija, morati da uradi na čuvenom Kamenolomu u četvrtak na revanšu srpskim klubovima je uspelo samo jednom otkako ne postoji SFRJ.

A to je da u evropskim kvalifikacijama nadoknadi minus posle poraza na prvom meču, i to na domaćem terenu.

Da je bar prvi poraz upisan na strani, pa i nekako. Mada su i takvi preokreti uglavnom bili privilegija beogradskih večitih rivala.

Crvena zvezda je recimo umela da “okrene“ Kairat (posle 1:2 u Almatiju, ubedljivih 5:0 u Beogradu), Dinamo Tbilisi (posle 0:2 u Tbilisiju čuvenih 5:2 na Topčiderskom brdu), dok je svakako najčuveniji onaj dvomeč s Krasnodarom iz sezone 2018/2019 kada je Vladan Milojević vratio velikana iz Ljutice Bogdana na evropsku mapu. U Rusiji je tada bilo 3:2 za Krasnodar, da bi se Zvezda grupne faze Lige Evrope domogla zahvaljujući pobedi od 2:1, nezaboravnim golovima Nemanje Radonjića i Gelora Kange.

Partizan je imao svoju porciju „preokreta“ posle kvalifikacionih poraza u prvim mečevima. Još u sezoni 2000/2001 okrenuo je Slijemu (posle 1:2, slavio sa 4:1), kasnije Trumse (posle 2:3 minimalac u Humskoj i prolaz zahvaljujući golu u gostima), nedavno i Santa Klaru (sa 1:2 na 2:0) i Sabah (od 0:2 do 2:0 i penalima do naredne runde).

Jedini srpski klub koji nije sa Topčiderskog brda, a uspeo je da se vrati posle poraza u prvom meču jeste, ovo ime verovatno ne biste očekivali, pomalo zaboravljeni Sartid. Koji je u Kupu UEFA u sezoni 2002/2003 izgubio od Bangor Sitija sa 0:1, a u revanšu obezbedio prolaz dalje golovima Milorada Zečevića i Nenada Mirosavljevića za 2:0. I tako sebi osigurao pravo da odigra u Smederevu istorijski dvoboj sa Ipsvičom.

Ali svi ovi preokreti dešavali su se nakon poraza u gostima. A jedini koji je uspeo da se vrati posle neuspeha na domaćem terenu bio je Partizan u onoj legendarnoj sezoni 2003/2004 kada je pod Lotarom Mateusom izborio debitantski nastup u Ligi šampiona. I to pobedom nad Njukaslom na kultnom Sent Džejms Parku, takođe sa 1:0, pogotkom Ivice Ilieva. I dve decenije kasnije, svaki pravi “grobar“ dobro se seća kako Predrag Strajnić na RTS-u izgovora ono “Ajmo, Milivoje“ pre no što će Ćirković poslednji penal pretvoriti u nezaboravno slavlje. I jedini primer u kome su srpski klubovi uspeli da prođu jedan dvomeč evropskih kvalifikacija posle poraza u prvoj utakmici na domaćem terenu.

Vrlo, baš vrlo blizu je u sezoni 1997/1998 bila Vojvodina posle 0:2 u susretu sa Vikingom na “Karađorđu“. U Stavangeru je bilo 2:0 za Vojvodinu zahvaljujući dvostrukom strelcu Draganu Vuleviću, ali Norvežani u penal seriji nisu promašili nijedan jedanaesterac (Mirko Aleksić jeste) i tako su otišli na Nojštatel Ksamaks. Dalje nisu mogli.

Kad na sve to dodamo snagu Brage, jasno je kolika je planina pred Železničarom i zašto uoči odlaska u Portugal niko ne bi smeo da se razmeće previše bombastičnim izjavama. Kao što ne bi smeo ni da gubi nadu. Jer baš ovakve utakmice stvaraju heroje i pišu istoriju.