Ne može bez euforije kada na 3:1 sa klupe ulaze Katai i Arnautović

Sa oprezom su navijači Crvene zvezde čekali gostovanje u Poljskoj. Postojao je optimizam da je tim srpskog šampiona kvalitetniji od Leha, ali uspon forme rivala i nekoliko raspucanih partija u poslednje vreme nisu dozvoljavali euforiju. Ipak, kako je utakmica odmicala, zabrinutost je sve više nestajala, da bi dvadesetak minuta pre kraja, posle pogotka Bruna Duartea za 3:1 mnogi među pristalicama crveno-belih počeli već da razmišljaju o broju bodova u Ligi šampiona i mogućnostima za prolaz u drugu fazu takmičenja.

Iako predstoji i beogradski duel sa Lehom (utorak, 21.00), a onda još jedna prepreka u vidu Pafosa ili Dinamo Kijeva, sinoćnja partija Milojevićevog tima rasplamsala je nova velika očekivanja navijača Crvene zvezde.

S jedne strane to je i normalno, čak i u najtežim trenucima po klub nije bilo onih koji nisu verovali da je Crvenoj zvezdi mesto među kremom evropskog fudbala. Dugo se čekalo na povratak, ali bi ovog leta crveno-beli treći put uzastopno mogli da se nađu u Ligi šampiona, a peti za osam godina, što bi samo po sebi bilo podvig. Ipak, za mnoge ne i dovoljan, jer se na tribinama najvećeg srpskog stadiona uvek traži korak više.

Nekad možda i nerealno, ali to je breme koje nosi osvajanje evropske titule. I sa kojim je Vladan Milojević tokom svoja dva mandata na klupi pokazao da ume da se izbori.

Probao je iskusni trener odmah posle utakmice u Poznanju da spusti loptu i rekao da ne želi euforiju, ali kao da je i sam svestan da je to nemoguće. Njegov apel navijačima da u revanšu popune Marakanu dodatno će pojačati nestrpljenje do utakmice.

Pobeda sa dva gola razlike je i više nego dovoljan povod za velika očekivanja, međutim, poseban razlog za buđenje sa osmehom ovog četvrtka navijači Crvene zvezde imaju zbog ukupne slike kompletnog tima. Postojao je period lutanja sredinom prvog poluvremena, kada je protivnik izjednačio, umalo i preokenuo rezultat, ali su se i pre odlaska na pauzu igrači u crveno-beloj opremi konsolidovali i vratili inicijatvu, koju dalje nisu ispuštali.

Još jedan kapitenski nastup Mirka Ivanića koji je od prvog minuta vukao ekipu prodorima po levom boku, pritom stigavši i da u jednom trenutku interveniše daleko od svoje pozicije u maniru iskusnog štopera, samopouzdanje Mateusa kada hvata lopte ubačene u peterac, brojni dobijeni rvački dueli Šerifa, rastrčani Duarte i staloženi Veljković i Rodrigao, a neumorni i bespoštedni Tiknizjan i Seol, bili su poslastica za oči Zvezdinih navijača. I na sve to, možda i neočekivano, eksplozija Radeta Krunića.

Odigrao je nekadašnji vezista Milana verovatno najbolju partiju od dolaska u Crvenu zvezdu. Potpuno je zamaskirao povremenu nesigurnost parnjaka Elšnika, a pored odlično odrađenih defanzivnih zadataka upisao i dva gola (drugi put u karijeri, oba u Zvezdinom dresu). Čekao ga je Vladan Milojević da proradi i, po dosadašnjim partijama ove sezone, izgleda konačno dočekao da u kontinuitetu igra na visokom nivou.