Nedodirljivi dečak i njegove priče iz Milana: Magičan trenutak sa Maldinijem, Pioli je nešto video u meni

(Od izveštača Mozzart Sporta sa Pohorja)

Sunčana vrelina nadvila se nad Atekubeom, jednom od deset urbanih opština Abidžana. Na peskovitom terenu deca šutiraju loptu, dok se u pozadini čuje zvuk brujanja motora apenca. To je zvuk koji često nadglašava tuptanje lopte po prašnjavoj površini. Fudbal u Atekubeu nije samo način zabave, nego i beg od teške realnosti i beg od Mikroba.

Nisu u pitanju nikakve bakterije i virusi, već naziv bande koja teroriše lokalno stanovništvo. Nadimak Mikrobi dobili su od tamošnjeg življa zato što je banda mnogobrojna, a njeni članovi su stari od 10 do 25 godina. Svi su žrtve građanskog sukoba u Obali Slonovače od pre 15 godina. Političari su ih koristili kao oružje na ulici, a kad su nemiri okončani deca su ostala prepuštena sama sebi, bez novca i obrazovanja.

Upravo su prašnjave ulice, život u zajednici koja je pod budnim okom ljudi sa one strane zakona i šutiranje lopte koja više liči na čuvenu krpenjaču formirale karakter novog fudbalera Partizana – Čake Traorea. Ima samo 22 godine, a životnog iskustva dovoljno da bi mogao knjigu da napiše.

Za razgovor sa Čakom bila je potrebna mala improvizacija. Engleski jezik razume, ali ne ume da komunicira, dok mu je italijanski savršen. Zato smo išli na kombinaciju pitanja na engleskom i odgovora na italijanskom. Čaka je bio izuzetno raspoložen za razgovor, nije jedan od onih kojima se zaveže jezik kad prvi put razgovaraju sa novinarima.

„Kada sam čuo za Partizan, bio sam veoma uzbuđen. Drugi ili treći put smo moji agenti i ja pokušavali da dogovorimo transfer. Ranije nismo uspeli to da ostvarimo zbog različitih okolnosti, a ni ja fizički nisam bio u najboljem stanju. Zato smo odlučili da sačekamo i pokušamo ponovo ovog leta. Imao sam veliku želju da dođem u ovaj istorijski klub. Impresioniran sam kako su me dočekali, načinom na koji su me ljudi prihvatili. Drago mi je što sam ovde”, rekao je Čaka na početku razgovora za Mozzart Sport.

(7,00) Aluminij (5,25) Partizan (1,35)

Većina ljubitelja fudbala u Srbiji još uvek nije potpuno upoznata sa tvojim kvalitetima. Šta je ono u čemu si najbolji?

„S obzirom na to da sam krilo, moj najveći kvalitet je igra 'jedan na jedan', volim da direktno napadam čuvara. Tehnički sam potkovan igrač i uvek želim da pokažem koliko sam dobar u tom segmentu. Volim da se zabavljam na terenu, da uživam u igri maksimalno“.

 Da li si imao dilemu kada je Partizan pokazao interesovanje? Da li si imao i ponude iz Italije, s obzirom na to da si igrao za Parmu, Milan i Palermo? Imao si mogućnost da biraš između Italije i Partizana?

„Moji agenti su mi pričali o ponudama iz Italije, ali kada sam čuo za Partizan, rekao sam im da ne želim više da ostanem u Italiji i da želim prelazak u Beograd. Sviđa mi se ovaj klub. Iako se transfer nije realizovao odmah, mnogo mi je značilo što je tu bio Demba Sek. On me je podsticao da dođem i preneo mi veliki entuzijazam, pa sam zbog Partizana odbio sve ostale ponude.”

SA 11 GODINA SE UKRCAO U ČAMAC I KRENO KA ITALIJI

(FK Partizan)

Hajde da pričamo o tvojim fudbalskim počecima i životnoj priči. Život u Atekubeu nije baš bezbedan, ali je fudbal jedan od načina da se izvučeš iz teške situacije?

„Kada sam bio mali, igrao sam na ulici kao i sva deca, nisam razmišljao ni o čemu osim o zabavi. To je grad koji živi samo za fudbal, a ja sam igrao kao da ne postoje nikakvi problemi, iako sam znao šta se dešava i koliko je situacija teška. Sada se već nekoliko godina vraćam tamo i drago mi je što se vidi promena. Grad napreduje, bezbedniji je nego ranije“.

Dok si još bio dete, tvoji roditelji su doneli odluku koja ti je zauvek promenila život. Morao si da napustiš porodicu sa 11 godina. Ušao si u krcat čamac i krenuo ka Italiji. Kako se sećaš tog trenutka i celog putovanja?

„Jedina želja mi je bila da igram fudbal. Sećam se koliko sam bio srećan što idem i mislio sam da ću se posle vratiti da vidim porodicu. Moj prioritet je uvek bio fudbal, ništa drugo. Pošto sam bio dečak, problemi van fudbala mi nisu zvučali kao nešto strašno. Želeo sam samo da igram i bio sam srećan. Mojoj porodici je bilo tužno, jer smo se rastali, ali kada živiš za cilj i ambiciju, moraš da ostaviš mnoge stvari za sobom, pa i one lepe”.

Kako si došao na ideju da putuješ u Italiju? Ko je mislio da bi to mogao biti dobar izbor?

„Moji rođaci su kontaktirali porodicu i rekli da postoji prilika da dođem u Italiju. Pristao sam i otišao sa njima. Iskreno, čim sam čuo da ću igrati fudbal, došao sam isključivo zbog toga. To mi je jedino bilo važno”.

Kada si stigao u Italiju, imao si mnogo problema. U jednom trenutku si radio fizički veoma teške poslove samo da bi preživeo i dogurao do sledećeg dana. Kako se sećaš tog perioda?

„Imao sam birokratskih problema sa agentom koji je napravio dogovor sa mojim roditeljima. Bio sam tužan zato što ne igram fudbal, ni zbog čega drugog. Nije baš da sam bio lutalica po gradovima bez ljudi koji me vole. Bilo mi je sasvim u redu, samo mi je nedostajao fudbal. Kada sam ponovo počeo da igram, sve je došlo na svoje mesto”.

Počeo si da treniraš kad su te ljudi iz kluba koji se zove Audače primetili kako igraš fudbal u parku. Da li misliš da ti je to spasilo život?

„U tom trenutku sam i dalje bio dete i nisam bio svestan svih problema. Zabavljao sam se igrajući sa drugarima. Mislim da me je baš tada primetio i jedan funkcioner iz Parme. Oduševio se načinom na koji igram i vidim fudbal. Prepoznao je dečaka koji želi da se zabavlja bez razmišljanja o bilo čemu drugom”.

Kako se zove čovek koji ti je najviše pomogao u tom najtežem životnom trenutku i prepoznao tvoj fudbalski talenat?

„To je bio agent Damiano Drago, ali se ispostavilo da nije dobar čovek. Na kraju, kada su se birokratski problemi završili – razišli smo se. Ja sam nastavio svojim putem, a on svojim”.

Da li si u najtežim trenucima ikada pomislio da je fudbal samo san koji se neće ostvariti? Nisi se tada borio za karijeru, već za normalan život.

„Imao sam dosta nedaća jer sam u jednom trenutku bio povređen. Najveći problem mi je predstavljalo to što nisam mogao da radim ono što volim. Verovatno ste do sada mogli da zaključite da je fudbal nešto za šta živim. Pored toga, lični život mi je bio pun razočaranja, čak i na porodičnom nivou. Teško mi je da pričam o tome, ali je nažalost – bilo tako“.

Sve se promenilo kada te je primetio skaut Parme na turniru u Ređo Kalabriji. Kako si se dogovorio sa Parmom i da li si tada imao ponude od nekih drugih italijanskih klubova?

„Posle turnira u Ređo Kalabriji, svi timovi su bili zainteresovani za mene. Bio sam veoma srećan jer smo odigrali sjajan turnir, osvojili ga, a ja sam proglašen za najboljeg igrača. Od tog dana, Parma je počela da me priključuje ekipi i tamo sam prošao kroz sve mlađe kategorije”.

Igrao si veoma dobro u mlađim kategorijama i debitovao si u Seriji A za Parmu protiv Milana sa samo 16 godina. Kako si se osećao u tom trenutku, posebno posle svega što si prošao od dolaska u Italiju?

„Na debiju mi se desilo da sam izgubio loptu, a Milan je iz te greške postigao gol, međutim, to me nije opterećivalo, jer ako ne praviš greške u mladosti, ne možeš ni da napreduješ. Ta utakmica mi je pomogla da sazrim. Tada su me Paolo Maldini i ostali primetili i odlučili da me dovedu. Bio je to neverovatan, magičan trenutak, iako sam tek nekoliko godina kasnije shvatio da sam bio prvi igrač rođen 2004. godine koji je debitovao u Seriji A”.

Kako bi opisao Parmu kao grad i kao klub? Nekada su imali neverovatan tim, pa su imali dosta problema i finansijskih poteškoća.

„Parma je grad koji ću zauvek nositi u srcu. Tamo su mi prijatelji, porodica i ljudi koji me vole. Pored toga što je grad prelep, ljudi su neverovatno srdačni i prijatni. Ne znam koliko ljudi u Srbiji znaju o Parmi kao gradu, ali to je mala sredina gde se svi poznaju. Što se tiče kluba, za mene je to jedan od velikih italijanskih timova. Istorija govori za sebe, imali su velike šampione poput Điđija Bufona, Fabija Kanavara, Lilijana Tirama i Ernana Krespa. Obožavam taj klub i zauvek će ostati u mom srcu jer su mnogo učinili za mene”.

 Igrao si toliko dobro u Parmi da su te želeli Milan, Juventus i Roma. Na kraju si izabrao Milan, ali je transfer završen u poslednjim minutima letnjeg prelaznog roka 2021. Šta se dogodilo i zašto baš u poslednjem minutu?

„Do zadnjeg trenutka sam pokušavao da procenim koji klub bi bio najbolji za moj napredak. Agent i ja smo dugo vagali opcije. Kada sam debitovao protiv Milana, fascinirao me je Paolo Maldini. Imam ogromno poštovanje prema njemu i kao čoveku i kao šampionu. Kada su mi agenti preneli da me Maldini želi u Milanu, prestao sam da razmišljam. Pomislio sam da nema razloga za oklevanje kada takva ikona želi da te vidi u svom klubu. Zato smo čekali do tog trenutka, a onda brzo doneli odluku”.

KAD SAM DAO PRVI GOL ZA MILAN NISAM MOGAO DA SPAVAM DVA DANA

(FK Partizan)

U omladinskim kategorijama Milana brzo si postao jedan od najboljih igrača. Italijanski mediji su te krstili nadimkom „Intoccabile“ – Nedodirljivi.

„Pošto sam tek stigao iz Parme, postepeno sam se prilagođavao novoj ekipi. Proveo sam sezonu sa omladincima, a povremeno sam trenirao sa prvim timom. Tamo je bio Zlatan Ibrahimović i odmah sam bio impresioniran njim. Išao sam korak po korak. Sledeće godine, kada je Milan osvojio Skudeto, zvanično su me priključili prvom timu. Savetujem decu da sanjaju, jer ako ne sanjaš, ništa nećeš ostvariti. Dolazak u Milan je neopisiv osećaj. Sama činjenica da gledate fotografije velikana koji su tu igrali daje neverovatan entuzijazam. Kad sam stigao u Milanelo, osetio sam da živim san. Odmah sam postavio novi cilj: da postignem gol na San Siru pred 80.000 hiljada ljudi. Uspeo sam to da ostvarim i veoma sam ponosan. Ako te Milan traži, to znači da zaista poseduješ nešto posebno”.

Debitantski gol za Rosonere postigao si u Kupu Italije protiv Kaljarija na San Siru. Posle si zatresao mrežu Empolija u Seriji A. Nisi davao golove za bilo koji klub, već za Milan!

„Ostvario sam cilj, jedan od mnogih. Bilo je neverovatno! Posle postignutog gola, od sreće nisam mogao da spavam dva dana. Nisam bio potpuno svestan šta sam uradio, a moji prijatelji su bili još srećniji od mene. Tek nekoliko dana kasnije shvatio sam koliko je to velika stvar. Sve mi je izgledalo potpuno nerealno. Bukvalno sam živeo san”.

Kako bi opisao odnos sa Stefanom Piolijem? Imao je lepe reči o tebi kada si prešao u prvi tim.

„Mister Pioli je iz Parme, tako da me je odlično prihvatio čim sam ušao u prvi tim. Verujem da je na pripremama prepoznao nešto posebno u meni. Uvek mi je govorio da samo radim. Pošto sam igrač koji uvek želi da bude na terenu i pokaže se, želeo sam da mu se za ukazanu šansu zahvalim isključivo golovima. Pioli je posebna osoba, sjajno komunicira sa igračima i umeo je da izvuče najbolje iz nas”.

Uprkos svemu, nisi dobio dovoljno prilika u prvom timu Milana, otišao si na pozajmicu u Palermo u Seriju B.
„Šteta zbog svega što se dešavalo u Palermu, jer sam verovao da ću tamo napraviti velike stvari. Došao sam u trenutku kada je klub bio u teškoj situaciji. Promena trenera je uvek kritična za svlačionicu, jer sa novim stručnim štabom krećete od nule. Na početku sam igrao i bio srećan, a trener mi se veoma dopadao. Davao mi je slobodu da sa loptom radim šta želim. Sećam se velike šanse protiv Kremonezea – da sam tada postigao gol, ko zna kako bi se stvari odvijale. Grad je inače prelep, a ljudi veoma gostoljubivi“.

Posle si igrao za Milan Futuro u Seriji C. Treći rang italijanskog fudbala važi za tešku i striktno defanzivnu ligu, gde timovi igraju sa petoricom u odbrani, a tereni često nisu idealni. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?

„To je tipičan italijanski fudbal. Kada sam se vratio iz Palerma posle povrede, odlučio sam da igram u Seriji C kako bih se vratio u formu, iako to nije profesionalno takmičenje. Ekipe igraju defanzivno, a ako primiš gol, u velikom si problemu. Tereni nisu uvek najbolji, ali cilj Milana je bio razvoj mladih igrača. To je čvrsta liga, orijentisana na odbranu, baš podseća na onaj staromodni italijanski fudbal“.

Rafael Leao te je prihvatio kao mlađeg brata u Milanu, neki smatraju da te je mentorisao. Poznato je da imate sjajan odnos, postoje i vaše zajedničke slike na društvenim mrežama.

„Rafa je pre svega izuzetan momak. Prihvati te takvog kakav jesi i želi da ti pomogne. Pored toga što je sjajna osoba, on je šampion koji s lakoćom može sam da reši utakmicu. Odmah me je sjajno prihvatio u Milanu, delio mi savete i poklanjao pažnju. Nikada mu to neću zaboraviti i uvek ću ga poštovati. Često se dopisujemo, imamo odličan odnos dan-danas. Nije samo Rafa, imao sam odličan odnos praktično sa svima. Posle Rafe najviše vremena sam proveo sa Jusufom Fofanom, Tidženijem Rajndersom, Fikajom Tomorijem i Malikom Čauom. Mnogo saigrača me je cenilo. Alesandro Florenci me je često 'maltretirao', ali je to radio iz najbolje namere, davao mi je savete. Svi su oni doprineli mom napretku i zaista sam uživao u saradnji sa svima”, završio je Čaka Traore, novi krilni napadač Partizana.