Nek zapeva hor štiglića za Kuljeta Vladića

Moj otac Damjan bio je željeznički radnik. Majka Cvijeta bila je kućanica i na njoj je bio teret podizanja brojne obitelji. Šestoro djece, s jednom radničkom plaćom… Nije bilo jednostavno živjeti. Stanovali smo u Šantićevoj, na padinama kod Neretve. Tu je počinjao i završavao svaki naš dan. Otac Damjan znao je samo za obitelj, za posao i franjevačku crkvu. Njega ništa drugo nije zanimalo.

Nikada nije bio ni na jednoj utakmici, pa ni na onima na kojima sam s Veležom osvajao simpatije i titule. Sa sestrom sam, iz Šantićeve ulice, starom štrekom, išao do franjevačke crkve i fra Stanka Vasilja, omiljenog vjeroučitelja. Sjećam se božićnih i uskrsnih blagdana i obiteljskog okupljanja. Sjećam se i priprema za moju krizmu i radosti kada sam na dar dobio naliv pero. A ja mislio da bi bilo puno bolje da su mi kupili loptu, patike ili nešto drugo za igru. O školi nisam razmišljao...

Ovako je pre skoro deceniju i po u pero Večernjakovom Josipu Muselimoviću govorio Franjo Vladić. Beše jedan od njegovih poslednjih intervjua.

Nedugo potom, teško se razboleo i mučno živeo, sve dok se juče nije preselio tamo gde odlazi najfinija sorta; tamo gde se po specijalnim zaslugama ’baškari’ fudbalska aristokratija - u aleji besmrtnika.

IN MEMORIAM: Mostarski BMV ostao bez V

Kulje Vladić bio je majstor dugog pasa, driblinga, imaginacije. Retko kome kao njemu čučala je Veležova "desetka". Šarm mostarske liske i "fantastikus" najvećih asova yugo-loptanja doneli su mu status prvog gradskog frajera, mezimca raje.

U jednom času, na terenu pred krcatim Bijelim brijegom, pakuje gol Zvezdi, Dinamu ili Partizanu; u drugom opušteno ćaska sa znanim i neznanim, pozvanim i nepozvanim, u bašti Bristola, Neretve ili na Rondou; u trećem klinci jure za njim po Musali, dok ispod miške nosa kavez za štigliće.

Tako za sva vremena ostaje ona priča - pa makar bila i kuloarski dobrano dosoljena - kako u jedno kasno oktobarsko popodne na Vembliju, na svom debiju za Jugu, kad je već sitno brojao do 22. rođendana, daje gol Piteru Šiltonu, pa onda 24 sata kasnije po Brankovcu lovi omiljene mu ptičice.

Čuveni mostarski BMV (Bajević-Mari-Vladić) upravo je na toj utakmici protiv Engleza prvi put zaigrao zajedno u plavom dresu...

Umesto razglednice iz Mostara

Leteći Mostarac dobro pamti to londonsko izdanje Kulje Vladića. Nije samo do gola, bio je tu još pokoji švindl za čuvenog Bobija Mura, za Mika Milsa, Alana Bola... Ali Mari je još bolje u mislima ostala urazena jedna prijateljska utakmica u Ljubuškom.

„Poželim ti ja da drugo poluvreme igram kao napadač! Hoću da probam. I krene lopta sa centra... Pitam ja njega: Kulje, šta ću sad radit? A on meni: Ništa, Mara, samo trči ka golu. I ja šta ću, trk napred. Kad lopta - bup, pred mene. Jednom, drugi put, treći put. Dam ti ja tako šest golova za 45 minuta. Samo trči, ja sve rešavam. To je bilo sve što mi je kazo. Eto, ja mislim da to najbolje govori kakav je igrač bio“, ispričao je Enver Marić za MOZZART Sport s puno sete u glasu. 

„Šta da ti pričam ovako telefonom... O Kulji se može pet dana. Ja ti sad mogu reć samo sledeće: S boljim niti sam igrô, niti sam boljeg gledô. Igračina i po. Od deset lopti, njemu sam davô osam. Uvek slobodan, lopta najsigurnija kod njega“.

Još jednu veliku utakmicu odigrao je BMV za Jugoslaviju. Samo godinu dana pre nego što će Nemačka postati prvak sveta po drugi put, na Olimpijskom stadionu u Minhenu doživela je neprijatan poraz. Marić uhvatio živu Gerdu Mileru sa penala, Duško Bajević pogodio za 1:0, Vladić dirigovao.

Stara priča: Franju Vladića, pored nadimka iz detinjstva – Kulje – još su zvali i Kompjuter. Ima Mostaraca koji bi se zakleli: u jednom nemačkom računarskom centru pri Herbergerovoj fudbalskoj akademiji u Kelnu, detaljno je analizirana igra Veležovog poslovođe. Na temelju televizijskih snimaka kompjuteru je zadato da prilikom određenog rasporeda igrača odabere najbolju putanju za završni pas. Izbor kompjutera i ono što se zaista dogodilo na snimku uvek bi se poklapalo.

Imao je Helmut Šen tu analizu kao ispomoć u spremanju prijateljske utakmice protiv Jugoslavije - nije vredelo. Mostarski BMV provozao je Bekenbauera i društvo. Predveče na Marijenplacu kolporteri su mahali svežim novinama i vikali: Balkan-Wunder! Balkan-Wunder! 

Dušku Bajeviću, Princu sa Neretve, teško je bilo da se priseća tih trenutaka. Koliko god se trudio da ostane jak i pribran, knedla u grlu ga je odavala...

„Upoznali smo se sredinom šezdesetih. Ja sam došao 66-67, on godinu kasnije, čini mi se. Šta da ti kažem, miljenik svih nas. Pun humora, pun duhovnosti. Voleo je šalu. Niko mu nikad nije zamerio. O talentu da ne pričam... Kulje i ja smo imali izuzetnu saradnju. Bez reči se razumeli. Znao sam uvek gde lopta ide. A on je znao gde ću ja. Veliki čovek, veliki Mostarac. Voleo je svoj klub, svoj grad“...

„Skupa smo se radovali, svi skupa tugovali. To su bile najlepše godine. Izgubili smo velikog čoveka i igrača“...

„Teško je kad se ovako sećaš tih situacija da završiš rečenicu. Svašta mi prolazi kroz glavu... Toliko stvari“...

„Malo njih je znalo toliko fudbalskih tajni kao on. Imao je tu levu nogu, mogao je da te pogodi gde si hteo. Nije mi lako da pričam, verujte“...

Pauze poduže. Nisu dramske. Reči, prosto, teško izlaze bez "pratnje" iz oka.

„Imao je taj hobi, voleo štigliće... Budio se u pet-šest ujutru zbog njih. Tako je jednom došao kod mene, ja bio van grada, imao kuću... Veli, evo, Duško, uhvatio sam jednoga. Mnogo je voleo te štigliće“...

Jednu od najboljih utakmica u karijeri Kulje Vladić odigrao je baš zbog tih štiglića. Zbog para "staraca" što ih je kao zlato čuvao Isma Tuce, Semirov amidža. Bio je zapravo dvomeč protiv Derbi kauntija u osmini finala UEFA kupa.

- Ako daš gol ovim Englezima, jedan je tvoj.

- A šta ako im dam dva?

- Ako im daš dva, oba su tvoja.

- Ruka ruci?

- Ruka ruci!

U prvoj utakmici na Prajd parku 3:1 za tim što je neku godinu ranije skelpao i u šampiona pretvorio Brajan Klaf. Jedini gol za Rođene - Vladić.

Pred revanš pod Bijelim brijegom gori.

Slika uobičajena, Isma Tuce laganim korakom prolazi pored centralne tribine. Kreće dobro poznata pesma navijača: „Oj, rakijo lozovačo, tebe biti neće, dok se Isma, dok se Isma, po Rondou šeće“.

Znak za Vladića da se okrene, šeretski osmehne, dotrči do staze, i poruči Tuceu da do jutra ima fore da se oprosti od drugog "starca", te da mu spakuje kofere.

Bio je 51. minut, Franjo Vladić - 3:0!

„Ismaaaa, Ismaaaaa! Đe si, Ismaaaa!“ - popeo se na ogradu Kulje i gotovo izbezumljen pogledom tražio Tucea, dok je publika u transu slavila pad dvostrukog engleskog šampiona. 

„Moooj jeee! I drugi je moj, Ismaaaa“! 

Dragan Okuka imao je sreću da ga Kulje Vladić "hrani" loptama nekoliko godina. Zakačio ga je u oba mandata.

„Znate šta je najinteresantnija stvar za njega? To je igrač kome zahtevna mostarska publika nikada nije uputila niti jedan zvižduk. Zviždalo se Bajeviću, Mariću, Sliškoviću, Halihodžiću - njemu nikada“! 

Pa ide objašnjenje:

„Dete iz siromašne porodice, još kao klinac raznosio je mleko na biciklu po celom gradu. Tako da su ga svi znali, u svakoj mahali. Čitav Mostar ga je voleo“.

„Kao igrač? Retko kvalitetan, neverovatne tehnike, prefinjen, pa ta leva noga... To ga je i dovelo do reprezentacije. Ne znam s kim bih mogao da ga uporedim danas... Možda Piksi. Slobodan udarac, prekid, duga lopta. Od aktuelnih igrača možda mu je Luka Modrić najsličniji. Tako lagano je igrao, bez napora. Korner, prekid - pola gola. Dok je igrao poredili su ga sa čuvenim Nemcem Ginterom Necerom“.

„Ja sam igrao desno krilo. Često mi je govorio, samo idi široko. I ako te ne gledam, vidim te. Ništa ne brini, lopta stiže“.

„Držao je posle kafanu, voleo da popije, kockao, to ga je na neki način učinilo legendom grada. Bio je veliki boem“.

Ima Okuka i angedotu...

„Kulje je jedan od prvih fudbalera koji je zarađivao od marketinga. Reklamirao Flora sokove iz Bečeja. Bilo je tu lepih para, a mi ga zafrkavali - piješ alkohol, reklamiraš sokove. Pa ne ide“.

„Znao je da dođe i pijan na trening ili na utakmicu. Istušira se i bude najbolji. Valjda su ga zato toliko i voleli. Bio je čovek iz raje. Za razliku od Bajevića i Marića, koji su na neki način bili gospoda i nisu se spuštali na nivo običnih ljudi, njemu to nije bio problem. Voleo je da se druži sa svima, da svima posveti pažnju. On je bio jedan od retkih koji je mogao da bira klub: Zvezda, Parizan, Hajduk, Dinamo. Nigde nije hteo. Mnogo se lepo tad živelo u Mostaru. I znalo se: fudbal ili skokovi sa Starog. Ko ne zna da igra fudbal, ide da skače da bi bio neko i nešto u gradu“.

Franjo Vladić bio je poštovan na svakom stadionu, od Skoplja do Ljubljane. Čak i kad bi došao i odneo nasušne bodove.  

Jedan od takvih slučajeva zbio se u jesen ’71. Na Maksimiru: Dinamo - Velež 0:2. Oba puta Vladić. Međutim veći utisak od svega aplauz posle utakmice.

„Nakon poslednjeg sudijskog zvižduka stadionom se prolomio pljesak navijača Dinama. Pozdrav za izvanrednu igru Franja Vladića i Veleža“, stajalo je u izveštaju Slobodne Dalmacije.

Bila je to prva pobeda Mostaraca u Zagrebu nakon 14 godina.

Nije se Vladić naigrao u dresu sa državnim grbom. Mnogi će reći - nezasluženo. Ali i te kako je imao šta da pamti. A mi da prepričavamo. Bio je taj Vembli, bio je Minhen, bio je i jedan povratak iz Las Palmasa nakon utakmice sa Španijom...

Najveći izraz poštovanja. I to možda od najvećeg na ovim prostorima. Iz privatnog razgovara sa Joškom Knezovićem, negde pred zoru, u Kuljetovoj kafani:

„Ostalo mi ono, znaš, ’ima para ko Džaja’. Tako se vazda govorilo. A jes on bio legenda, mogô sve, prvi iza Tite u ono vreme. Ja sam u reprezentaciji vazda na njega igrô, tek kad se on umori i digne ruku, prebacim na desno. Znalo se, ako ne igraš na Džaju, nema te u timu. Ka’em ti, sve je mogo sredit. Vraćali se mi iz Las Palmasa nakon utakmice protiv Španjolske, ja se uskukô, ko će sad iz Beograda vozom do Mostara. Kad, za deset minuta, javlja se pilot i kaže: "Zbog druga Franje Vladića, slijećemo u Split, da mu bude bliže! Džaja, bolan, i avione spuštô đe treba“...

Košarkaška legenda Dražen Dalipagić trenirao je jedno vreme sa Vladićem. I po njemu, za "desetku" Veleža moralo je da bude više poziva u A tim.

„Nije imao dovoljno prilika u reprezentaciji jer je bilo puno onih iz Beograda i Zagreba koji su imali prednost. To je bio jedini razlog“, počeo je Praja kratko izlaganje za MOZZART Sport.   

„Viđali smo se na stadionu, oko stadiona. Sećam ga se kako je igrao mali fudbal kod gimazije. To se svako veče igralo, bilo puno gledalaca. On je tad već bio prvotimac Veleža. Nije se plašio povreda, igrao s običnom rajom. Neustrašiv momak bio“.

„Nismo stanovali tako blizu, pa smo se uglavnom po gradu viđali. Ja bio tik pored starog igrališta, on s druge strane. Ali posle u Beogradu gledao sam skoro svaku utakmicu Veleža“.

„Eh, Kulje, Mara, Čorba... Nisam ih video 100 godina. S Duškom sam igrao tenis pre neku godinu. To ti je to. Život. Svako na svoju stranu“.

Boemski igrao, boemski živeo. Tako je jedino umeo. Još jednom iz privatnog razgovara sa Joškom Knezovićem, negde pred zoru, u Kuljetovoj kafani:

„Dobijem za četvorogodišnji ugovor 200.000 maraka! To je ko sad... kol'ko more bit? Dva milijuna? Tako nešto... E, dobio ja gengele, sve u kešu, kakve banke i računi, ne bi' ja to znao iskopat otamo.... I pravo u Bristol. Mara se ženio tu noć. Malo sam tu bio, zakitio muziku, popio koju i prešô u Neretvu. A tamo svirô Fadil Karić s orkestrom. A jesam volio kad mi on zapjeva... Udaralo se tu svu noć, ja se namirio totalno i - zakitio muziku sa svih onih 200.000 što sam dobio od Veleža! Sutra se probudio, 'oću poludit, ko će bolan igrat sad čet'ri godine džaba?! Nazovem Maru, on Ćelu Topića, odu njh dvojica i donesu mi sve nazad! Golemo. Onda sam odnio 5.000 Fadilu".

Tad si otvorio ovaj kafić?

„Ama jok, okle mene u tome, nisam sardinu znao otvorit, a ne kafić. To moja Ružica kasnije uzela pod svoje i otvorila. Ma meni su za ugovor nudili sve one mlinice ispod Starog mosta, kad su čuli da mi Dinamo daje 400.000. Kažu, uzmi, otvori konobu, kafić, restoran, šta hoćeš. Kontam ja, kako ću igrat i vodit kafić, nema teorije... Poslije Čorba otvori onu 'Tricu', dade bratu da to vodi... Ja tek onda skontô kako to ide“...

„Poslije? Poslije nisam znao s parama, jeb'ga. Meni je raja bila sve i s njima sam sve i trošio”.

“I šta će mi? Meni dosta dvaeska da mogu malo s društvom i to je sve. Evo, imam ovdje piće, kući klopu... Pa evo kafića... Ono jes da ne smijem dirat pazar... Vidiš, imam i ovu ‘mečku’ što je parkirana... Imam stan. Ja sam, bolan, zadovoljan. Nemaš ti pojma u kakvoj sam bijedi odrasto. Danas meni ne treba puno, nije mi nikad ni trebalo”.

P. S.

Umesto epitafa (Sula Rebac, najveći od svih Veležovih trenera): Kad ti Kulje dadne loptu negdje, a tebe tamo nema - to znači da si ti kriv.

Amin.