Nekad na baušteli i vašarima, danas dželat Junajteda i Liverpula

Administrativni region Gama nalazi se u centralno-zapadnom delu Brazila, na 160 kilometara od glavnog grada Brazilije. Ovaj kraj je u 18. veku bio poznat po proizvodnji zlata što ga je učinilo veoma bogatim u kratkom vremenskom perodu. To je dovelo do povećanja broja stanovnika, a sredinom 20. veka, kao i svugde u Brazilu počeli su da se osnivaju fudbalski klubovi. U lokalnom Gremio Oksidentalu, počeo je da trenira junak naše današnje priče – Igor Tijago.

Danas ga znamo kao napadača Brentforda, trenutno deli drugo mestro na listi strelaca zajedno sa Antoanom Semenjom, Žanom Filipom Matetom I Danijem Velbekom, svi su postigli po šest golova. Postao je dželat najpre Mančester junajteda, a zatim Liverpula. U ovom trenutku je u Premijer ligi efikasniji od Mohameda Salaha i Viktora Đekereša, ali pre toga je prošao paklen put. Ne samo fudbalski, nego i životni.

Sa devet godina, vođen rukom brata od strica, maštao je da bude profesionalni fudbaler, međutim, manjkalo mu je talenta. Igor nije bio jedno od onih brazilskih čuda od deteta o kojem se piše pre tinejdžerskog doba.
“Zaostajao sam za decom mojih godina, počeo sam kasno da treniram. Moji tehnički kvaliteti u tom period su bili veoma loši. Zato sam morao da radim više od ostalih”, priseća se Igor.

Kako je poticao iz skromne porodice, nije mogao da se potpuno posveti fudbalskom usavršavanju, trebalo je preživeti, staviti hranu na sto. U tom smislu, nije birao poslove.
“Krenuo sam da radim kad sam bio dete. Imao sam 11, 12 godina kad sam počeo da plevim baštu. Video sam da otac i deda rade to, pa sam želeo da se oprobam. Ponekad bi me komšije pitale “Možeš li da mi opleviš dvorište?”. Od toga sam zarađivao oko 50 reala (šest evra). To je bila moja rutina, ujutru na njivi ili bašti, popodne u školi, uveče na fudbal sa drugarima”.

Negde baš u tom periodu, između ljubavi prema fudbalu i teških poslova kojima bi pomogao porodici da obezbedi kakav-takav miran život, zadesila ga je najveća tragedija u životu. Njegov otac Valter, umro je u 39. godini. Od tog trenutka, fudbal je pao u drugi, Tijago je imao 13 godina i neočekivano je postao glava kuće, pomagao je majci koja je u tom trenutku radila kao čistačica na ulici. Njena zarada nije bila dovoljna da se živi normalno.
“Situacija kod kuće je postala teška. Ne volim da pričam o ocu, ali je njegov gubitak veoma loše uticao na mene. Za mene i mamu, život je postajao užasan. Ponekad ,bukvalno, nismo imali novca da kupimo hranu”.

©Reuters

Situacija je do te mere postala teška da je bio primoran da radi po nekoliko poslova. Ubrzo nakon očeve smrti, počeo je da deli flajere iz supermarketa po vašarima, nedugo zatim počeo je da dobija skroman novac da u kolicima nosi namirnice se pijace do vrata mušterija. Od 6.30 do 15.30, šest dana u nedelji. Nekad je bilo potrebno i više od toga kako bi se na sto stavila makar tri obroka dnevno.
“Pomagao sam ujaku, išao sam sa njim da radim na građevini. Ti poslovi jesu bili teški, ali su uticali da se razvijem kao čovek. Naučio sam da cenim naporan rad i dobio sam motivaciju da ne odustajem. Sa gubitkom oca sam morao brže da odrastem, nije mi bilo druge”.

Uz podršku majke, polako je počeo da mu se vraća entuzijazam za igranje fudbala, ali je u tom trenutku već bio izgubio mnogo vremena vodeći bitke za život dostojan normalnog ljudskog bića. Pokušavao je u lokalnim klubovima, dvaput je bio na probi u Atletiko Paranaenseu, nije prošao. Bio je na ivici toga da batali sve i ponovo nađe neki posao, nešto od devet do pet što bi mu pomoglo da preživi do prvog u mesecu.
“Pomislio sam da gubim snove, da više nikad neću igrati fudbal. Sedeo sam na kauču u sobi, majka mi je prišla i rekla “Zar ćeš posle svega što si prošao da tek tako odustaneš?”.

Bio je to prelomni trenutak za njegovu karijeru. Počeo je da trenira svaki dan, prošao je probu u lokalnom klubu Vere, a kad je napunio 17 godina zapao je za oko skautima Kruzeira. Bili su impresionirani njegovom fizičkom snagom. Želeli su da vide šta to ima u plećatom momku iz Game. Popularne Lisice su mu dale šansu dok je klub bio u finansijskim problemima i igrao drugu ligu. Za dve godine 64 utakmice i deset golova. Ništa spektakularno, ali dovoljno da ode u Evropu i to ni manje ni više nego u – Bugarsku.

Ludogorec je platio 1.300.000 evra obeštećenja, Igor se, u prvih mah, odlučio na vrlo čudan potez. Zašto ići u Bugarsku, zašto ne ostati u Kruzeiru, odigrati još neku dobru sezonu, privući pažnju ondašnjih velikana? Stameni napadač nije razmišljao tako. Bio je u pravu.
“Doživeo sam veliku promenu, Kad sam se preselio u Bugarsku, bio je to kulturološki šok. Razgrad je veoma hladno mesto, ljudi su manje društveni nego u Brazilu, gde su uvek otvoreni prema svima. Početak je bio težak, ali sam doneo ispravnu odluku”.

©Reuters

Tokom boravka u redovima bugarskog šampiona odigrao je 55 utakmica , postigao 21 gol, te postao najskuplja prodaja u istoriji kluba kad je leta 2023. pojačao Klub Briž u transferu vrednom 11.000.000 evra. Svi oni dani provedeni na baušteli, lične tragedije, noći u kojima je legao u krevet gladan, sve je došlo na naplatu. Ko je prošao ove nedaće, njemu je igranje fudbala lagano. Baš kao što je bilo Igoru Tijagu u jedinoj sezoni u Belgiji. Na 44 utakmice u svim takmičenjima postigao je 23 gola, osvojio titulu u Župiler ligi i proglašen za najboljeg mladog igrača Lige konferencije.

Klubovi iz najjačih liga počeli su da se raspituju za njegovo zdravlje. Brentford je bio korak ispred svih, nije žalio novac. Igor je za 33.000.000 evra otišao u Premijer ligu, u tom momentu, bila je to rekordna kupovina popularnih Pčela. Bio je zamišljen kao zamena za Ajvana Tonija, najboljeg napadača u istoriji kluba koji je otišao put Saudijske Arabije. Međutim, pre nego što je zablistao, morao je da ponovo bude testiran. Potpuno nebitna pripremna utakmica, nezgodan doskok i bol u kolenu – meniskus. Bolelo je strašno, ali Igor nije hteo da napusti teren, kad je bol postao nesnosan, bilo je je jasno da povreda nije lakše prirode. Do kraja prošle sezone odigrao je samo osam utakmica, bez datog gola.