Nekad su Miljan, Vujke, Antić, Žoc, Kari, Kraja učili njih, a sada španski treneri marširaju Srbijom

Trener košarkaša Partizana – Španac. Trener košarkaša Crvene zvezde – Španac. Trener rukometaša Partizana (ujedno i selektor Srbije) – Španac. Od juče zvanično, i trener fudbalera Crvene zvezde je – Španac.

Alternativna istorija kaže, da je Predrag Mijatović dobio poverenje Skupštine Partizana da nastavi da vodi kadrovsku politiku crno-belih, tačnije da se nije sam povukao iz kluba nakon sednice najvišeg tela Parnog valjka prvog dana juna, vrlo je moguće da bi i trener fudbalera Partizana – makar je Peđa tako sam najavio u gostovanju u podkastu Mozzart Sporta “2x45” još novembra prošle godine – danas bio Španac.

Pomodarstvo ili surova realnost na početku druge četvrtine 21. veka? Nepoštovanje srpske struke ili mudar zaokret ovdašnjih sportskih poslenika ka nesumnjivo najuspešnijoj evropskoj sportskoj naciji današnjice? Teško da postoji univerzalno prihvatljiv i tačan odgovor na ova pitanja...

Nekad su oni učili od nas, danas je situacija potpuno obrnuta. Konstatacije iz prvog pasusa ovog teksta deluju još grublje u istorijskom kontekstu, setimo li se sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada su Miljan Miljanić i Vujadin Boškov diktirali trendove sa klupe najtrofejnijeg evropskog kluba, kada je Branislav Pokrajac jedno vreme bio čak i selektor Španije, a uticaj jugoslovenske škole bio mnogo izraženiji na tamošnji rukomet nego što to pokazuje puko prisustvo ovdašnjih stručnajka u ASOBAL ligi.

Setimo li se da je Radomir Antić jedini trener koji je predvodio tri španska velikana – Real Madrid, Barselonu i Atletiko Madrid, da je Željko Obradović, godinu za godinom, doneo Huventudu i Realu titule prvaka Evrope, da je Svetislav Pešić početkom ovog veka Barselonu upisao na spisak osvajača Evrolige, da je odmah nakon njegovog odlaska iz Katalonije titulu Realu u ACB ligi doneo Božidar Maljković, seta je još veća.  

Nekad bilo, sad se pripoveda.

I ne mogu ova tri sporta u isti koš. U rukometu smo se najviše udaljili od evropskog i svetskog vrha, ali i najviše okrenuli španskoj struci poslednjih godina. Jedini koji je u ovom veku imao četvorogodišnji kontinuitet rada sa muškom seniorskom reprezentacijom bio je Toni Đerona, pod čijom komandom su Orlovi išli blago uzlaznom linijom koja se strmoglavila na njegovom oproštajnom takmičenju – EP u Nemačkoj 2024. godine. Čak je i najbolje srpske dame jedno kratko vreme predvodio Španac Hoze Ignasio Prades Pons, dok je Raul Gonzales, nakon eliminacije u grupi na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu, napravio podvig sa Orlovima protiv Mađarske u baražu za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, gde će Srbija pokušati da se ukrca na voz ka Los Anđelesu.

Raul Gonzales na klupi Srbije (@StarSport)

Španci su apsolutno preplavili i klupsko i reprezentativno tržište poslednjih decenija, teško je i pobrojati sva ta imena, od Dujšebajeva, Rivere, Pastora, Čeme Rodrigeza, Kadenasa, Martina, Dejvisa, Paronda, Ortege – ko zna koga smo sve zaboravili - sve do aktuelnog selektora Srbije, nekadašnjeg osvajača Lige šampiona sa Vardarom, bivšeg stratega Pari Sen Žermena.

Paralelno sa propadanjem ovdašnjeg rukometa, posrtala je i struka, mada smo sigurni da, primera radi, trenerima koji na ivici mazohizma cede suvu drenovinu iz sve tanje baze ženskog rukometa po Srbiji nije ni najmanje prijalo dok su gledali Slovenca Uroša Bregara kako godinama nevešto rukuje ženskom seniorskom reprezentacijom. I sada je Đorđe Ćirković postavio temelje renoviranog Partizana na terenu, poosvajao sve što se moglo osvojiti na domaćoj sceni, ali je rukovodstvo kluba iskoristilo prisustvo Raula Gonzalesa u Srbiji, ubedilo ga u projekat i poverilo čoveku za koga su reprezentativci Srbije bukvalno spremni da poginu, koliko su njime oduševljeni posle nepunih godinu dana zajedničkog rada, vođenje tima u predstojećoj Ligi šampiona.  

Što se fudbala tiče, manje-više sve najvažnije trofeje poslednjih godina osvajaju španski stručnjaci. Na reprezentativnom planu, Furija je pod komandom Luisa de la Fuentea objedinila evropsku i svetsku titulu, Ligu šampiona je dva puta uzastopno osvojio Luis Enrike sa Pari Sen Žermenom, aktuelni pobednik Lige Evrope je Unai Emeri sa Aston Vilom, u po mnogima najatraktivnijem nacionalnom šampionatu na planeti, Premijer ligi, do pehara je stigao Mikel Arteta sa Arsenalom, ispred Mančester Sitija sa Gvardiolom, koji je godinama tamo dominirao...

Albert Rijera biće prvi Španac, ali ne i prvi stranac trener u Crvenoj zvezdi, posle Valtera Zenge, Zdenjeka Zemana, Rikarda Sa Pinta i Baraka Bahara (nećemo ovde ubrajati stručnjake sa prostora bivše Jugoslavije). Takođe ne i prvi Španac koga je u srpski fudbal doveo Zvezdan Terzić. Prisetio se generalni direktor crveno-belih u prekjučerašnjem obraćanju javnosti perioda kada je kao predsednik FSS postavio Havijera Klementea za prvog selektora Orlova nakon raspada državne zajednice sa Crnom Gorom, govorio o navodnim sabotažama koje je zbog toga imao, a po pitanju angažovanja stranog stručnjaka rekao je:

“Ja bih voleo domaćeg trenera. A, vi znate dobro da Srbija dugo već nema kvalitetne trenere. I to je pitanje za dublju analizu. Nemamo trenere koji mogu da odgovore zahtevima Crvene zvezde ili imamo, ali je to duboka nepoznanica.”

Rijera, iako je Španac, nije ni Fabregas, ni Ćabi Alonso, ni Iraola, nije ni klasičan stranac, sa sobom nosi pun kofer specifičnih manira i rizika kojih su ljudi u Ljutice Bogdana svakako svesni. Hoće li ta tempirana bomba ekslodirati u sopstvenom dvorištu ili pred kapijom protivnika u Evropi naredne jeseni, vreme će pokazati.

Sa košarkom je situacija verovatno najdelikatnija. Jer, prvi put u istoriji Partizan i Crvena uzvezda istovremeno imaju stranca na poziciji prvog trenera. A, to, bez ikakvog prizvuka ksenofobije, nije baš lako svariti. Kad to kažemo, mislimo na stranca de facto, a ne de jure, jer koji god primarni pasoš bio Dejanu Radonjiću, Vladu Šćepanoviću, Dušku Ivanoviću, reč je o ljudima koji apsolutno pripadaju jugoslovenskom košarkaškom nasleđu. Čak se i za Zmaga Sagadina i Saša Filipovskog može reći da su potekli iz miljea bivše zajedničke države, tako da Andrea Trinkijeri (pa, čak i on je na granici, zbog porekla i poznavanja jezika) i Đoan Penjaroja na jednoj, odnosno Janis Sferopulos i, sada, Ibon Navaro na drugoj strani, predstavljaju jedine autentične inostrane stručnjake na spisku trenera večitih rivala. Dvojica Španaca će od jeseni međusobno vojevati u Beogradu.

Đorđević, Maljković, Ivković, Obradović, Pešić (@StarSport)

Vremena se menjaju. Nekada, Duda Ivković i Željko Obradović davali su draž najvećem derbiju grčke košarke, zbirno doneli u Atinu sedam titula prvaka Evrope u razdoblju od 15 godina. Kasnije se „zakačili“ i na klupama dva najveća turska košarkaška velikana, Efesa i Fenera. Željko se pompezno vratio među Zelene ovog leta. Svetislav Pešić je Barseloni podario prvu evrotitulu u istoriji, dva puta se vraćao na klupu katalonskog velikana, Real je do nacionalne titule predvodio Boža Maljković. Srbi su vladali Endesom. Sada će Španci marširati Srbijom.

Đoan Penjaroja je u Partizan Mozzart Bet stigao u najdelikatnijem mogućem trenutku koji može postojati za jednog trenera u bilo kojem sportu na bilo kojoj tački planete. Mic po mic, sastavio je prethodno razbijenu činiju od delića koji su bili rasuti svuda po podu. Igra crno-belih dobijala je i glavu i rep, mada stoji da je izgubio oba domaća polufinala, kao i finale ABA lige i sezonu završio bez ijednog trofeja. Iza Ibona Navara je ostao vrlo autentičan i prepoznatljiv četvorogodišnji sistem u Malagi.

Ali, uz dužno poštovanje obojici, kao i španskoj košarci koja je u 21. veku imala neuporedivo više uspeha nego srpska, prosečan navijač Partizana teško može da shvati po čemu je to Penjaroja bolje rešenje od, recimo, Aleksandra Đorđevića ili Vlade Jovanovića, koji je osvojio senzacionalnu titulu prvaka Srbije sa Spartakom, a već je sa velikim uspehom predvodio crno-bele. Upravo je 53-godišnji Čačanin nedavno (za Sport klub) govorio na tu temu:

“Moramo da vidimo gde mi, srpski treneri, grešimo. Zašto nismo uspeli da završimo, u pomenutoj situaciji, na klupama večitih. Naravno, ne pričam o Željku i Saši i razlozima odlazaka. Nego kako mi ostali nismo uspeli da odbranimo taj posao, kako nismo postali treneri Partizana i Zvezde. Ma, sigurno je nešto do nas. Ne zašto smo dozvolili, šta imamo da dozvoljavamo. Jer, ako mi želimo da budemo kandidati za strane klubove, ima i ona povratna (re)akcija. Aca i Žeravica su ostavili Željka i Božu, zašto se to nije nastavilo?  I nisu Penjaroja i Navaro došli tek tako, obojica imaju rezultate, radili su u velikim klubovima i kao takvi su kandidati za večite. Uprave su odredile da su oni pojedinci koji mogu da nose sistem.“

Uvek će biti i kontraargumenata u konstataciji da status domaće klupske legende nije garancija da bi trenerski mandat u taboru nekog od večitih rivala bio uspešan. I kao sveži primeri – Saša Obraedvić i Dejan Stanković. Ma koliko da je Željkov kambek revolucionarno podigao Partizan Mozzart Bet (povratak u Evroligu, rasprodate paprene godišnje karte za Arenu, za dlaku izmakao plasman na F4 pre tri godine), ma kolio da je njegov odlazak prošle jeseni bio ekstremno kontroverzan, činjenica je da su rezultati u globalu bili ispod očekivanja navijačke javnosti.

Ne postoji apsolutna istina, već samo različiti pogledi na stvarnost. A, ona je takva da struka u srpskom klupskom kolektivnom sportu trenutno skoro u potpunosti pripada – Špancima.