Nekada sa Osimenom u tandemu, danas u špicu Kragujevčana: Mogu više od Rikarda i Badamosija

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Antalije)

Radnički iz Kragujevca je u zimskom prelaznom roku značajno reorganizovao igrački kadar, a među fudbalerima koji su zaoštrili konkurenciju posebnu pažnju privukli su stranci Evandro i Žofri Činedu. Iako su dolasci Brazilca i Nigerijca imali praktično jednak odjek fudbaler koji je stigao iz finskog Lahtija privukao je posebnu pažnju s obzirom na to da je hitri Južnoamerikanac već imao priliku da se predstavi domaćoj publici.

Zanimljiva istorija afričkih napadača u Superligi, posebno sunarodnika pojačanja Radničkog, predstavljala je povod da se kroz razgovor u Antaliji bolje upoznamo sa Čineduom, a u intervjuu za Mozzart Sport otkrio je detalje iz dosadašnje karijere, ambicije na stadionu Čika Dača, kao i vezu sa Umarom Sadikom i Piterom Olajinkom.

"Osećam se zaista dobro, od prvog dana kada sam došao. Lepo mi je u Srbiji, ljudi su fini, ljubazni, isto je i u timu, sa saigračima, trenerom, rukovodstvom. Nisam očekivao da ću biti dočekan uz ovoliko ljubavi i srdačnosti. Do sada, sve ide sjajno", rekao je Žofri na početku razgovora za Mozzart Sport.

Kako je došlo do toga da izaberete Srbiju i Kragujevac za narednu destinaciju?

"Radnički me je kontaktirao još u junu, razgovarali smo tada i kazao sam da ću videti kada se sezona u Finskoj završi i kada mi istekne ugovor. Ponovo su me kontaktirali na kraju jeseni, potvrdili da su zaista zainteresovani i bio sam veoma srećan kada sam shvatio da sam zaista želja kluba kakav je Radnički. Pratili su me i tokom sezone, pokazali da me zaista žele u svojim redovima i to je prelomilo iako je postojalo interesovanje i drugih klubova iz Srbije. Sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv Radničkog".

Već ste imali prilike da igrate na Balkanu u klubovima iz Albanije, Makedonije i Rumunije. Šta je to što vas privlači u ovom regionu?

"Igrao sam u Rabotničkom i tada sam stekao predstavu o srpskom fudbalu. Znao sam da je Superliga u evropskom vrhu, a da je uz hrvatski šampionat najbolja u regionu. Kada je stigao poziv bio je veliki korak za mene da dođem ovde. Nisam nov u ovom okruženju, jednom sam čak i bio u Srbiji ranije. Znam mentalitet ljudi na Balkanu, način na koji reaguju. Svi imaju strast, znaju fudbal i vole ga, tako je i u Radničkom. Takođe, volim hranu sa ovih prostora, supe su vam odlične. Ipak, fudbal mi je broj jedan, strast i ljubav prema ovom sportu koja vlada na ovim prostorima i u Srbiji".

Da li ta strast za fudbalom stvara pritisak?

"Ne postoji pritisak. Igrao sam u raznim ligama i sredinama. U Nigeriji gde živi 213.000.000 ljudi fudbal je najpolularniji sport i svi koji igraju se nadmeću sa ciljem da ostvare inostrani transfer. Svastan sam da su očekivanja u Srbiji visoka, ali isto tako znam i da je potrebno samo da ostanem fokusiran i da pružim navijačima i timu ono što žele".

Kako je izgledao vaš fudbalski početak?

"Igrao sam na akademiji Pat u Nigeriji, jednoј od najvećih školi fudbala u državi, i pozvan sam kao jedan od najboljih fudbalera mog regiona u selekciju i posle igara za selekciju sam privukao pažnju i prešao na Kipar. Otići iz Nigerije je veoma teško. Bukvalno milioni igrača sanjaju to. Neki od mojih prijatelja koji su najbolji igrači sa kojima sam igrao su još u Nigeriji. Ekstremno je teško skrenuti pažnju u tako velikoj konkurenciji i ukoliko u tome uspete morate biti zahvalni Bogu. Potom sam prešao u Dubai, pa Albaniju, odakle sam kratko otišao u Češku. Usledio je prelazak u Makedoniju, u Rabotnički, gde sam imao veoma dobru sezonu i postigao 14 golova. Taj period bih označio kao najbolji u dosadašnjoj karijeri i vodilju na koji bih put želeo da se vratim. Balkan me je gurnuo u prvi plan i pomogao mi, te se nadam da će tako biti i ovaj put".

Pomenuli ste odlične igre u Rabotničkom. Šta je uticalo da se u Makedoniji pokažete u najboljem svetlu?

"U klub sam došao na poziv trenera i on mi je prilikom pregovora rekao da nemam pritisak, dao mi je slobodu da igram kako želim i da se dokažem. Dobio sam podršku i samopouzdanje, a to je najvažnije svakom igraču. Svi su me prihvatili kao člana porodice, sa trenerom sam imao odnos kao da sam mu sin i sve to je uticalo da se pokažem u najboljem svetlu".

Period u Ukrajini nije ostavio pozitivan utisak?

"Dva dana pošto sam potpisao za Olimpik Donjeck trener koji me je želeo je otpušten. Stigao je novi trener sa drugačijim stilom i filozofijom, koji je želeo drugog napadača i otvoreno mi je rekao da neću imati značajniju minutažu. Ostao sam da se dokazujem, kako je vreme odmicalo neke utakmice sam igrao, neke nisam, a želja mi je bila da dobijem šansu u kontinuitetu. Iz tog razloga sagledao sam opcije, i odlučio se da pređem u Estoniju. Po odlasku u Finsku u Ukrajini je počeo rat i nisam se potom vraćao u Ukrajinu jer je sport stao tamo".

Kako ste se posle Balkana adaptirali na Baltik?

"Mnogima je teško da se adaptiraju u zemljama kao što su Finska i ukrajina zbog niskih temperatura, ali meni to nije smetalo. Volim zimu te mi vremenski uslovi nisu predstavljali problem. U Srbiji svi govore da im je hladno kada je temperatura ispod deset stepeni, dok u Finskoj i Ukrajini ume da bude i minus 25. U finaskoj je sneg zimi visok i preko metra, ali mi to nije smetalo. Odrastao sam u Africi gde je temperatura 37, 38 stepeni, uvek je vruće, ali ja više volim zimu".

Afrički napadači poput Rikarda, Badamosija i Sadika pomerili su granicu kada su u pitanju očekivanja domaće javnosti od napadača sa vašeg kontinenta. Kako prihvatate visoka očekivanja u tom smislu?

"Uvek sam se susretao sa visokim očekivanjima, ali i sam postavljam veoma visoke ciljeve. Želim da konstantno napredujem, svestan sam da je pola sezone već prošlo, ali u preostalom delu ću se potruditi da uradim što je više moguće. Nadam se da možemo da obezbedimo plasman u Evropu, to je moja želja i cilj na timskom polju, dok se na ličnom nadam što većem broju golova, 10, 15, 20, 30... Što je više moguće".

Da li je moguće da tokom proleća ostavite u senci pomenute fudbalere?

"Mogu, definitivno. Svi smo od krvi i mesa. Niko nije mašina, ni Rikardo, ni Badamosi... Ne postoji nemoguće. Uveren sam da mogu da ostvarim brojke poput njihovih, čak i da budem bolji".

Neki od vaših sunarodnikka poput Odite i Sadika su ostavili zapažen trag u Srbiji. Da li ste u kontaktu sa nekim od njih?

"Igrao sam utakmice u Nigeriji protiv Sadika, ali nismio se poznavali. U Nigeriji su svi pričali o Sadiku i golovima koje je postizao kako u Partizanu tako i u Almeriji. Prvi put sam gledao neku njegovu utakmicu kada su se sastali Partizan i Mančester Junajted u Ligi Evrope. Gledao sam sa prijateljima i zainteresovali se ko je Nigerijac koji igra. Shvatili smo brzo o kome je reč i potom sam pratio povremeno kakav učinak ima. Uspeo je sasvim zasluženo da stigne do Primere i tima kakav je Real Sosijedad. Na neki način se ugledam na njega jer je uspeo da postigne veliki broj golova. Kada smo kod Nigerijaca u Srbiji, za Crvenu zvezdu je nedavno potpisao moj veoma dobar prijatelj Piter Olajinka. Svakodnevno se čujemo, kao brat mi je. Pre nego što sam stigao rekao mi je da je liga dobra i da bih trebao da dođem".

Najpopularniji Nigerijac u svetu trenutno je Viktor Osimen. Kako sunarodnici gledaju na napadača Napolija?

"Sa Osimenom sam igrao u tandemu za ranije pominjanu selekciju u Nigeriji, bilo je već tada jasno da je najviša klasa. Najbolji je igrač kojeg Nigerija ima i najbolji u Seriji A. Smatram ga lično za jednog od najboljih špiceva u svetu trenutno. Idol je miliona ljudi u našoj zemlji i sa pravom je veoma poštovan".

Imajući u vidu da ste visoki skoro dva metra, da li je skok igra vaš glavni adut?

"Naprotiv, igra glavom mi je najslabija tačka. Postižem mnogo više golova nogama, ali sam prethodne sezone postavio sebi cilj da postignem više golova glavom. Kladio sam se sa prijateljem, trenirao posebno sa ciljem da unapredim igru glavom i ostvario zacrtano. Ipak, još mi je to najslabije oružje. Uzdam se u svoju brzinu, utrčavanja u prostor, igru jedan na jedan, to su moji glavni aduti", istakao je Žofri Činedu.