“Nepopularno” mišljenje Traktorista: Igramo kao u doba korone, umesto da svako igra kod kuće

Usud je to beogradskih klubova koji se ne zovu Crvena zvezda i Partizan. Jer u svakoj raspravi čućete one koji kažu da su protiv “beogradizacije” srpskog fudbala. Samo te “male” beogradske klubove retko ćete čuti. Oni žive u senci večitih, a za dobar deo Srbije oni fudbalski i ne moraju da žive. Iako i oni imaju šta da kažu. U stvari, retko ko će biti toliko iskren koliko tandem IMT-a s kojim smo razgovarali. Luka Luković i Nikola Glišić u intervjuu za Mozzart Sport kao da su rešili da izađu s onom napomenom koju često viđamo po društvenim mrežama: nepopularno mišljenje.

Pa kome se svidi – svidi se. Oni govore iz srca. I znaju zašto to govore. A sve je počelo sa pitanjem o sve otvorenijem fudbalu u Mozzart Bet Superligi, jer u tu priču se uklapa i sam IMT. Otišlo je u nekom drugom smeru. Tek da shvatimo da sami fudbaleri baš i ne uživaju kad moraju da na “domaće utakmice” putuju 150 kilometara…

LUKA LUKOVIĆ: Dosta toga su donele nove podloge. To je ključ za dobar fudbal u Srbiji. Stadioni manje-više. Takvo razmišljanje je po meni čak i greška. Stadion ne mora da bude dobar, ali svaka ekipa treba da igra na svom stadionu. Za dobar fudbal je prevashodno potreban samo dobar teren i mislim da bi bilo bolje da svaka ekipa igra na svom stadionu. Mi da igramo na IMT-u, na primer, ja mislim da bi na svakoj utakmici bilo po 3.000 ili 4.000 ljudi. OFK Beograd isto treba da igra na Karaburmi. Koga briga kakav je stadion, bitno je da bude dobar teren i da ljudi dođu. Bilo bi više ljudi. Stadion kao stadion po meni nije bitan.

NIKOLA GLIŠIĆ: Putujemo svaki vikend, to je muka. Ali nije tolika muka što putujemo. Evo, mi igramo u Loznici i ja sam očekivao da će biti ljudi. Ali stvarno nema nikog. I mi se osećamo kao da igramo u doba korone. Nema nikog, odigramo utakmicu i hajd kući dva sata nazad. Nama je lakše kad gostujemo. Jer igraš pred publikom. Dobiješ neki adrenalin, neku energiju u poslednjim minutima utakmice.

Luka Luković

LUKA LUKOVIĆ: Ovako to izgleda. Dođeš u Loznicu, kao: vau, super je stadion. Da, stvarno je lep stadion. Nemam ništa protiv. Ali dođeš tamo – nema nikog. Po meni je greška što su uopšte pravili stadione u tim mestima. Što nisu pravili u Kragujevcu, u Lučanima, negde gde već postoje neke ekipe koje igraju fudbal. Ne mora IMT, ali što nismo napravili jedan stadion u Beogradu pa da svi tu igramo. OK, napravili smo stadion i evo: Timok je četvrta liga, Loznica treća, Dubočica druga liga, za malo da ispadne. Za koga smo pravili te stadione? Kad se već znalo da se tamo prave stadioni što nisu krenuli da sređuju klubove? Nije se to izgradilo preko noći. Imao si dve ili tri godine. Mogli su da naprave ekipu. Po meni, svako treba da igra na svom stadionu. Nije bitan stadion, bitan je samo teren, onda će da ti bude dobar fudbal i onda će da ti dođe publika.

Odmah da se razumemo, stadion IMT-a ni ne može da primi 3.000 ili 4.000 ljudi, ali...

LUKA LUKOVIĆ: Iza Hale sportova je uvek bio maltene pun stadion. Nije to ne znam koliki stadion, ali bude 1.000 ljudi. Sad bi sigurno bilo puta dva. Ja samo imam 50 ljudi iz kraja koji mi kažu: Dolazili bismo, samo da igrate ovde. Dolazili bi svi okolo: Paviljoni, Fontana, Bežanija. A mi sami teramo ljude sa stadiona. Eto, u Novom Pazaru. U Pazaru je najlepše igrati, jer uvek ima ljudi. I onda mi kažnjavamo Pazarce, tamo maltene dve godine igramo pred praznim tribinama. Zašto? Kazni ih nekako, novčano ne znam ni ja kako, ali nije cilj da ih kazniš tako da ljudi ne dolaze na stadion. Umesto da ih privlačimo, mi ih teramo sa stadiona. A u Pazaru je stvanro najlepše igrati. Uvek 3.000 ili 4.000 ljudi. OK, ima svega, ali na kraju ako s njima odigraš muški – dobiješ aplauz. Ja kad sam igrao u Vojvodini, pobedili smo ih za Evropu, na kraju: Bravo, majstori, doviđenja prijatno.

NIKOLA GLIŠIĆ: Mi kad smo igrali Prvu ligu Srbije, nekako se osećaš domaćinski, lepše ti je. Koliko god da stadion ne izgleda kao ovi novi, osećaš se kao da igraš kod kuće. Ne bude ni tu ne znam ni ja koliko ljudi, ali bude, oseti se neka podrška, čuješ neko dobacivanje. Ovako, rezultatski smo bolje igrali na strani. Na primer kad smo igrali u baražu protiv Pazara pre tri godine, to je bila stvarno ludnica. Pun stadion. I okej, vređali su nas, gađali su nas, ali ne da se nismo uplašili, nego dobiješ od te publike neku energiju, kao da su za nas navijali. Zaista je bitno. Gledaj Nemačku, treća liga 20.000 ljudi. To je ta neka kultura kod njih. Babe i dede po 70 godina, eto ih na tribinama. Treba svi da se ugledaju na Pazar i Kragujevac. Jer to su pravi fudbalski gradovi i svi žive za klub. Jedino tamo se večiti osećaju kao gosti, a njihovi navijači se osećaju stvarno kao fudbaleri. Nisu to male stvari, kad imaš podrkšu grada i ljudi koji žive tu. Zato su verovatno i napravili ovakve rezultate.

Luka Luković i Nikola Glišić (@Miloš Milošević/Mozzart Sport)

Ovako otvoreno, tandem Traktorista priča na svaku temu. Pa i kad se priča o sudijama…

LUKA LUKOVIĆ: Lično mislim da je u Srbiji generalno kvalitetno suđenje. Da sudije stvarno rade fenomenalno posao. U poslednje četiri godine to se ispravilo dosta. Neke ekipe prave lažne frke oko toga.

NIKOLA GLIŠIĆ: Nemam ni ja zamerke, što se tiče nas, druge ne gledamo. Dešavaju se naravno greške, to je normalno. Ali suđenje je inače odlično.

… otvoreno i kad se pomene to što će ove sezone će iz Mozzart Bet Superlige ispasti četiri kluba.

LUKA LUKOVIĆ: Nije idealno po meni da se smanjuje lige. Mislim da imamo kvalitet za 16 timova. Ali tako su odlučili. I mislim da će zato od starta biti tenzije na najvećem nivou.

NIKOLA GLIŠIĆ: Biće možda i kvalitetnija liga nego prošle sezone. Mada će se igrati tvrđe verovatno. Ali dovodiće se i kvalitetniji igrači.

Kad pričamo o kvalitetu, IMT se od promocije u elitu “zacementirao“ u plej-aut, mada je pojedine utakmice odigrao na evropskom nivou. Dakle, plej-aut ili plej-in?

LUKA LUKOVIĆ: Nije nemoguće ni plej-of. Jer mi bolje igramo protiv ovih jačih ekipa. Kad pogledaš prošlu sezonu, pobedili smo Radnički u Kragujevcu, igrali smo sa Partizanom nerešeno, pobedili Vojvodinu u Novom Sadu i Čukarički na Banovom brdu. Ali imamo problem sa uslovno rečeno manjim ekipa. Na primer, ne možemo da pobedimo Železničar iz Pančeva, ne možemo da pobedimo Spartak. Mi jesmo poznati po tome što igramo dobro u tranziciji, to nam odgovara. Protiv Kragujevca je recimo bila fenomenalna utakmica, baš evropski fudbal, slobodno mogu da kažem da je to bio evropski nivo. A ovo ostalo, imamo problem kad nam se rivali spuste nisko. I to moramo da popravimo ove godine da bismo eventualno otišli u plej-of. Mada nemam ništa protiv da završimo kao ove godine, deseti, ali da opstanemo. Lične ciljeve više i nemam. Mada bih na klupskom nivou voleo da igramo plej-of, da u Kupu odemo korak dalje. Sad smo igrali četvrtfinale, hajde nek bude polufinale barem.

Nikola Glišić (@Miloš Milošević/Mozzart Sport)

NIKOLA GLIŠIĆ: Ne bih pričao o plasmanu. Svakako uvek postavljamo najviše ciljeve. Možemo da uđemo u plej-of, to će nam biti cilj kao i svake godine. Gledam i ovaj Novi Pazar, poštovanje naravno za sve što su uradili, ali ako su oni bili treći što mi ne bismo mogli da budemo peti na primer? Mada najbolje da ne pričamo mnogo, nego da idemo utakmicu po utakmicu i da na terenu pokažemo da imao kvalitet, talenat, određeno iskustvo, mladost u ekipi... Samo da dobro uđemo u start prvenstva, to nam je bio problem u poslednje dve godine. Ulazili smo sporo, pa smo se posle čupali.  

Kad već pomenusmo kvalitet, IMT kvantitativno nije pretrpeo mnogo promena, međutim...

LUKA LUKOVIĆ: Nije nam se toliko promenila ekipa, ali smo ostali bez trojice igrača oko kojih se dosta vrtelo. Imamo i povređenih, Radočaja recimo, Malbašića. Plus otišao je Lučić, otišao Lutovac, otišao Belfodil. A Lučić i Belfodil su nam bili gore 50 odsto ekipe.

Dobro, Isak Belfodil, odavno prešao zenit?

LUKA LUKOVIĆ: Ma, kakav pad karijere. Oseti se klasa. Na prvom treningu tačno vidiš da je igrao ozbiljan fudbal. Na prvom treningu ti vidiš da će on da pravi razliku. A on je došao nakon što nije igrao šest meseci. Ja bih voleo da se vrati. Neće on da ide svuda. Čeka ponude, u Katar bi išao, u te zemlje neke. Ja se nadam da mu neće stići ponuda, a-ha-ha, pa da će da se vrati kod nas. Mnogo bi nam značio.

NIKOLA GLIŠIĆ: Samo vidiš gol protiv Vojvodine na debiju. Ono je čista majstorija bila. Ta mirnoća u 16 metara.

Sa druge strane, stigao je samo Musa Sisako...

NIKOLA GIŠIĆ: Dete Pari Sen Žermena, imao je internacionalnu karijeru, igrao je u Standard Liježu, Sočiju... Štoper. On nam je najveće pojačanje, ostalo sve iz omladinske škole. Mislim, to je filozofija našeg kluba, to svi znaju. Spoj mladih i iskusnih igrača. Mada mi se činiji da otkako sam ja ovde nije bilo više mladih igrača. Ali svi znaju i da je naša filozofija da igramo visoki presing i otvoreno. Da igramo na gol više. Tako će biti i ove sezone sigurno.

Kad već pomenusmo Glišićev mandat u IMT-u, njegov primer je speficičan, jer on je kompletnu seniorsku karijeru – ima tome već šest godina – proveo u istom klubu. Mada je dve godine bio pod ugovorom sa Crvenom zvezdom.

NIKOLA GLIŠIĆ: Tamo nisam ni dobio šansu. Bio sam na pozajmici u IMT-u, tako da sam ja samo na papiru bio igrač Crvene zvezde, ali faktički nisam napuštao IMT. Naravno da postoji žal, Zvezda je najveći klub u Srbiji i svako bi dao sve da igra za Zvezdu. Pogotovu ja koji sam navijač Crvene zvezde. Ali šta da se radi, ima i drugih klubova, nije Zvezda jedini. Samo ne želim da se trenutno opterećujem time, fokus je na IMT-u. Klub i ja gledamo da napredujemo i zajedno. Nešto će se sigurno otvoriti. Tu sam, gde sam, radim naporno. Naravno da postoji i zasićenje, iskreno, ali uvek treba da nađeš neki motiv. Bar ja uvek tražim nešto više, veći cilj. Ove godine sam dao četiri gola, tri namestio, sad hoću više golova, više asistencija i da budemo bolje plasirani na tabeli. To je naredni korak. Istovremeno, prija mi to što sam standardan, što imam utakmice u nogama. Mislim da je to jako bitno u današnjem fudbalu, to je možda i najvažnije. Mislim da u poslednje dve sezone imam 67 utakmica u Superligi, još četiri u Kupu. I mislim da sam dosta napredovao, iskreno. A mogu naravno još.

Sa druge strane, Luka Luković je sa svojih 28 godina promenio nešto klubova, bio čak i u Švajcarskoj i Belgiji.

LUKA LUKOVIĆ: Ti ljudi koji su me odveli, tamo se neko zakačio, pa je puklo po nama, a-ha-ha. Tako to ide, šta da radiš. Sad mi je da su IMT-u cilj da uđem u klub 100. Nigde nisam igrao toliko, a bio sam u Bačkoj Palanci dve godine, u Javoru tri i po, sad hoću u IMT-u da uđem u klub 100. To je cilj za IMT, pa ćemo da vidimo za dalje.

Luka Luković i Nikola Glišić (@Miloš Milošević/Mozzart Sport)

S druge strane, mlađi brat Miloš Luković verovatno će još dugo biti rekorder IMT-a, pošto je za 4.700.000 evra otišao u Strazbur.

LUKA LUKOVIĆ: Bratu je dobro. Bitno je jedan da uspe. Ionako je bolje biti brat fudbalera, nego fudbaler, a-ha-ha. Sad se vratio u Strazbur, pa čeka da vidi šta će dalje. Mislim da će opet na neku pozajmicu, ali da ne otkrivamo detalje.

Ovako šaljivo, pa i na sopstveni račun, Luković govori i na druge teme. Kada recimo priča o modernom fudbalu...

LUKA LUKOVIĆ: Menja se fudbal, po meni na loše. Došli su trkači, više nema majstora. To Gliša može da igra, ja taj moderan fudbal ne mogu da igram, a-ha-ha.

Glišo, je l’ istina?

NIKOLA GLIŠIĆ: Jeste se promenilo dosta. Nema toliko majstora, realno retko kad vidiš neki lep potez kao ono kad Ronaldinjo uzme loptu pa prođe kroz četvoricu ili petoricu. Toga više nema. Sad su više taktičke zamisli. Više se igra na dva ili tri dodira. Pa trka, ponavljanje. To i jesu moje karakteristike. Malo je i genetika, ali pre svega treninzi. Čak i brzinu možeš da popraviš za 20 odsto, maksimalno. Ja sam od malena trenirao atletiku paralelno sa fudbalom. Radio sam te vežbe za brzinu, sigurno je i to imalo uticaja. Nauče te da trčiš na prednjem delu stopala, da dižeš kolena visoko, da ti kukovi budu pravi. Pogledajte samo Kilijana Embapea. Trči na prednjem delu stopala, kolena uvek visoko. I rad ruku je vrlo bitan. Ima tih sitnih detalja koji dosta utiču.

Ima i ljudi koji jednostavno pričaju šta misle, a ne šta svi drugi pričaju. I tako i treba da bude.