Neverovatna priča Uroša Nikolića: Lekari mu rekli da neće moći da potrči, ali posle dve i po godine se upornost isplatila

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Kada bismo hteli da kroz lični primer pokažemo šta znače pojmovi upornost i istrajnost, onda se nikako ne bi mogao zaobići slučaj Uroša Nikolića, novajlije u dresu Vojvodine. Karijeru koja je išla uzlaznom putnjom – iz Dinamo Minska otišao u Makabi Tel Aviv, koji je trebalo da bude odskočna daska za lige petice – presekla je povreda kolena. Situacija se poprilično iskomplikovala, pa mu je grupa svetskih lekara saopštila da neće moći više ni da potrči, a kamoli da se ubuduće profesionalno bavi fudbalom.

Ljubav prema „bubamari“ rodila se još dok je bio dečak, a kako kaže nikada nije maštao o nekoj slavi, već mu je samo bilo bitno jedno – da istrči na teren i igra fudbal. Upravo zato Nikoliću je bilo nezamislivo da se preda bez borbe i tek tako okači kopačke o klin. Na scenu je stupio Nikolićev karakter, sadržan u krilatici „ako nešto dovoljno želiš, samo je pitanje vremena kad će se to i ostvariti“. I ispostavilo se da su Uroševa istrajnost, volja i vera bile jače od stručnog mišljenja vrsnih lekara. Prešao je trnovit put, što se kaže preživeo Scilu i Haribdu, da bi nakon dve i po godine prvi put istrčao na teren jednog fudbalskog stadiona. A onda mu je, posle dve i po godine pauze, samo par minuta na travnatoj podlozi „Karađorđa“ bilo dovoljno da povratak na velika vrata kruniše pogotkom – zanimljivo protiv niškog Radničkog, u kojem je počeo karijeru – što je doživeo kao svojevrsnu nagradu za sve što je prošao u prethodnom periodu.

"Smatram da je taj gol nagrada za trud i za to što nisam odustao. Nije lako ni kad ne igraš mesec dana, a ne kad ne igraš tri godine, posebno u situaciji kad je bilo reči o tome da nikad više u životu neću moći da potrčim. Međutim, sticajem okolnosti, uz pomoć Marka Stojanovića (prim. aut. fitnes trener) i doktora Zorana Tocilja, vratio sam se. Ne još u neku top formu, ali je najbitnije da sam tu, da mogu da igram odnosno da radim ono što najviše volim", kaže na početku razgovora za Mozzart Sport novajlija u dresu Vojvodine Uroš Nikolić.

Dodaje da je o takvom povratku i maštao.

"Pričao sam pre utakmice da ću, ako uđem u igru, dati gol. To zna i dosta mojih prijatelja, stvarno je istina. Meni je to nekako izgledalo prilično jednostavno. Nisam se osećao nešto „teško“ na terenu, iako nisam igrao jako dugo. Jednostavno lopta mi se odbila u noge, šutirao sam i postigao pogodak".

Lale pregazile Real s Nišave: Baraj, Simić i Nikolić režirali pobedu

Povreda kolena došla je kao posledica velikog broja utakmica i naporne sezone u dresu Dinama iz Minska, iz kojeg je prešao u Makabi Tel Aviv. Nikolić se povredio dan pred veliki derbi sa Makabi Haifom.

"U Dinamo Minsku sam u jednoj sezoni odigrao jako veliki broj utakmica u periodu od januara do novembra. Sa Makabijem sam potpisao ugovor u avgustu, ali sam u decembru otišao za Tel Aviv, posle sezone. Imao sam nekih deset slobodnih dana i iz te sezone ušao opet u jak ritam. Mogao sam da igram tek 1. januara, kada je bio derbi sa Haifom i dan pred utakmicu sam se povredio, verovatno od premora, jer sam te godine odigrao sigurno 70 utakmica. Posle jednog šuta sam pokidao tetivu. Doktori su tada rekli da nije potrebna operacija...“

I pogrešili su...

"Pola godine sam bio na rehabilitaciji i na prvoj prijateljskoj utakmici sam već u petom minutu pokidao celu tetivu. Onda sam se operisao u Finskoj kod doktora Orave, koji je operisao i Dembelea iz Barse. Tada mi je rekao da je to trebalo da se operiše još pre pola godine. Opet sam bio na rehabilitaciji šest meseci. Vratio sam se na teren, a u Izraelu su veoma tvrdi tereni. Nastavio sam sa treninzima i počelo je da me muči koleno. Imao sam tipično skakačko ili trkačko koleno, koje su pokušavali da leče. U Barseloni sam bio kod doktora Kugata, koji je preporučio artroskopiju, ali odluka kluba i doktora je bila da se sanira injekcijama".

Bila je to još veća greška lekara, a onda mu je saopšteno da možda nikada više neće moći ni da potrči.

"Dali su mi šest injekcija u šest nedelja. Meni je tada veličina tetive bila 16 milimetara, a normalno je četiri... Izazvali su mehaničko oštećenje tetive. Možda su imali najbolju nameru, ali je to bilo nešto najgore za mene. Pokušavao sam potom da nađem neko drugo rešenje. Mnogo lekara mi je reklo da s takvom tetivom nikada više neću moći ni da potrčim i da tako nešto nisu videli u životu".

Morao je da pronađe alternativu, sticajem okolnosti započeo je tretman sa doktorom Zoranom Tociljom, pa je stvar krenula nabolje.

"Odbio sam njihov novi predlog da primim još nekoliko injekcija i otišao kod doktora Zorana Tocilja. Krenuo sam sa terapijama pod njegovim nadzorom čisto da bih sutradan mogao da trčim sa decom. Tocilj mi je rekao da mi ne može obećati ništa, ali da probamo i vidimo dokle ćemo stići. I eto, stigli smo do toga da dve i po godine kasnije odigram desetak minuta utakmice".

Retko ko bi bio toliko uporan, ali Uroš Nikolić je pokazao da je ključ u tome da nešto treba samo dovoljno da želiš.

"Iskreno, mnogo volim fudbal. Najlepši osećaj mi je da istrčim na teren da igram. Ni kao klinac kad sam počinjao da igram, nisam igrao zbog neke slave, već je samo bilo bitno da igram fudbal. Moj stav je bio da uradim sve što treba, samo da nekako nađem način da se ponovo vratim na teren. Verovao sam da to mogu. Ako nešto zacrtaš u glavi, onda je samo pitanje vremena kad ćeš to i ostvariti. Sa doktorom Tociljom sam počeo terapije, a onda celu rehabilitaciju sam radio s Markom Stojanovićem, koji je sad u klubu zadužen za fizičku spremu igrača".

Zašto je Vojvodina govorila „njet“ kad su Rusi hteli Veljka Simića

Nikolić je karijeru započeo u rodnom Nišu, a potom iz Radničkog prešao u omladince Partizana. Obično veliki broj naših fudbalera odigra nekoliko sezona u Srbiji, pa se onda preseli u inostranstvo, ali je kod Nikolića slučaj bio drugačiji, pa je odmah otišao u mađarski Videoton.

"To je bilo jedno dobro iskustvo. U Videotonu mi je trener bio Paulo Souza, koji je kao igrač osvojio dve vezane Lige šampiona, sa Juventusom, pa sa Borusijom Dortmund. Od njega sam naučio da treba živeti za fudbal, da to nije samo tih sat i po vremena na terenu. Iako mislim da je to bilo dobro iskustvo, smatram da sam prerano otišao u inostranstvo, nije lako kad odeš tako mlad, sa 17 godina“.

Vratio se u srpski fudbal, zadužio dres Jagodine, ali je nakon samo jedne sezone usledila nova avantura u inostranstvu – stanica Minsk.

"U Jagodini sam proveo godinu dana. I tada je bilo govora da ću možda doći u Vojvodinu, ali se neke stvari nisu pokolopile. Zatim sam otišao u Dinamo Minsk. Tamo sam igrao jako dobro, propustio sam možda ukupno pet utakmica u dve i po godine, koliko sam tamo proveo. Odigrali smo tada dosta dobrih utakmica i u Evropi. Posle toga sam imao i mnogo ponuda iz Rusije, ne bih da navodim klubove, ali ih je zaista bilo. Ipak, odlučio sam da odem u Makabi Tel Aviv, jer je to ofanzivna ekipa koja skoro svake godine igra neko evropsko takmičenje. Planirao sam da tamo odigram sezonu ili dve, a da onda jurim neku od liga „petice“. Međutim, desilo se to što se desilo..."

Muke s povredom udaljile su ga dve i po godine sa terena. Odlučio je da se opet vrati u srpski fudbal, ovog puta u Vojvodinu. Dve glavne ličnosti zbog kojih je zadužio opremu Lala su fitnes trener Marko Stojanović i trener Milan Rastavac, s kojima je Nikolić sarađivao odranije.

"Poklopilo se dosta toga, jer je Marko Stojanović u klubu. Na rehabilitaciji sam bio od oktobra i trenirao na svim terenima u Novom Sadu, a poslednji na kom sam trenirao bio je „Vujadin Boškov“. Takođe, sticajem okolnosti Mimu Rastavca znam jako dugo. Trenirao me je i u olimpijskoj reprezentaciji, a takođe dok je bio trener Radničkog iz Niša, ja sam bio u Jagodini, pa se govorilo da možda pređem u Niš. Međutim, imao sam tada tu ponudu iz inostranstva (prim. aut. Dinamo Minsk), koja mi je izgledala kao dobar izlaz da jurim nešto veće posle toga. Pitao me je da dođem da treniram da vidi u kakvom sam stanju. Odigrao sam s njima jedno poluvreme utakmice i potom odradio jedan jači trening. Nakon toga smo se dogovorili da oni pomognu meni, ali i da ja na neki način pomognem klubu".

I dalje Nikolić trenira po posebnom režimu, a očekuje da će u drugom delu sezone biti u svakodnevnom treningu sa saigračima.

"Bitno je da nemam dva jaka vezana dana treninga. Po svim principima rehabilitacije, u mom slučaju je važno da nemam više od tri veća opeterećenja u nedelji. Nadam se da ću posle priprema na zimu biti u nekom jačem ritmu, a možda i u svakodnevnom treningu sa ekipom. Zadovoljan sam i znam da je to jedini način da bih opet mogao da budem na terenu. To je proces koji mora tako da teče i nemoguće je raditi nešto drugačije".

Optimizam je nešto što ga krasi, pa Nikolić veruje da će se uskoro i u Novom Sadu igrati grupna faza nekog evropskog takmičenja.

"Ambicije sa klubom su mi da izborimo što bolje mesto na tabeli i da igramo Evropu. Imamo jako dobru ekipu i mislim da postoji šansa da zaigramo i u grupnoj fazi nekog evropskog takmičenja. Dobra je konkurencija i ona podiže ekipu. Trebaće nam još malo vremena da se svi uigramo. Smatram da će posle ove sezone ekipa biti još bolja i nastaviti da raste".

A i na ličnom planu takođe gaji visoke ambicije i veruje da će dospeti do top 11 Mozzart Bet Superlige.

"Lični cilj je da budem konstantan, što je najbitnije odnosno da budem stalno na terenu. Prva polusezona manje-više, ali želim da u drugom delu sezone dođem do idealnih 11 Mozzart Bet Superlige. Ako se sve poklopi i ako budem zdrav, smatram da to mogu ostvariti", optimistično zaključuje razgovor Vošin vezista Uroš Nikolić, iza čijeg se imena krije ova neverovatna priča.