Od najlepšeg fudbala na svetu do dekadencije na Euru

„Srbija mora da ide na Svetsko prvenstvo u Katar i mora da igra najlepši fudbal na svetu“, ponavljao je kao mantru, koju želi da usadi u glavu svima, Dragan Stojković kada je postao selektor reprezentacije.

I zbilja, Orlovi su odleteli u Katar i do tog polaska igrali atraktivan, napadački fudbal. Pobudili euforiju u narodu da mogu tamo nešto ozbiljno da urade.

Dve godine kasnije reprezentacija Srbije je odigrala katastrofalan turnir na Evropskom prvenstvu. To što su Orlovi prikazali u tri meča bila je totalna fudbalska dekadencija, bilo je to najjalovije i najdosadnije izdanje – uz Škotsku – od svih učesnika šampionata. Dovoljno je reći da je tim Dragana Stojkovića u utakmici koju je morao da dobije prvi šut u okvir gola imao desetak minuta pre kraja.

Nije do toga došlo preko noći. Reprezentacija Srbije je u velikom padu još od mundijalskog perioda. Ako je tada Stojković uspeo pojedincima da „proda“ priču kako su za slom na prvenstvu sveta krive samo povrede, sad se pokazalo da je malo više od toga.

U Kataru Srbija je izgledala kao zabavna divljina, pa su navijači makar mogli da vide pregršt golova, preokrete, vođstva protiv Kameruna i Švajcarske, uz gorko razočaranje na kraju. I posle svega su igrače aplauzom ispratili sa terena. U Nemačkoj srpski tim izgledao je kao isprepadano dete. Kao skup pojedinaca kojima je zli čarobnjak oduzeo ideju, maštu i naredio da se igra u rikverc non stop, gde je Rajković imao više dodira sa loptom nego Mitrović i Vlahović zajedno.

Ono što su Orlovi priredili za skoro 100.000 navijača u Gelzenkirhenu i Minhenu je bilo sramotno. Zvižduci i čaše koje su poletele ka igračima posle meča sa Danskom nisu za opravdanje, ali jesu razumiljivi. Kao nekada davno, u pozorištu, glumci su za lošu predstavu ispraćeni trulim paradajzom.

Ali, ništa tu nije slučajno. Reprezentacija Srbije je cele kvalifikacije za Evropsko prvenstvo odigrala očajno. U Nemačku su je odvele dve (igrački) tesne pobede nad Crnom Gorom, a izgubila je oba duela sa pobednikom grupe Mađarskom, dok nije dobila ni „fenjeraša“ Bugarsku. U jednoj od najslabijih grupa u istoriji kvalifikacija, Srbija se – provukla.

Kvalifikacije se igraju u dužem vremenskom intervalu od turnira, tako da ako se, recimo, u martu odigra lošije, može da se desi da u junu sve dođe na svoje mesto. Međutim, u igri Orlova nikakvog pomaka na bolje nije bilo. Štaviše, nakon trke za EP doživljena je katastrofa od Rusije u Moskvi (0:4), pa na jedvite jade upisana pobeda na Kipru (1:0). U zagrevanju za EP doživljen je poraz od Austrije (1:2), a onda upisana ubedljiva pobeda nad Švedskom (3:0), mada igra na terenu je bila sve samo ne odraz stanja na semaforu.

Kiseli osmeh kapitena Srbije: Ako pričaš iskreno, ispada da si ubio čoveka; zaslužio sam bolji tretman

Napadački fudbal? Neće biti - niko manje golova od Srbije

Peti put uzastopno kući posle prve faze

Golim okom se videlo da reprezentacija Srbije nema igru, nema jasnu strukturu, nema ni zamisao kako bi trebalo da igra. A, onda je došlo Evropskog prvenstvo i počele su Piksijeve čarolije u kojoj se ne zna da li se više pogubio on ili igrači. Zamisao je bila – uradi neočekivano. Zbuni sve, pa možda proradi. Jer, drugog objašnjenja za izbor igrača u sve tri utakmice – nema.

Srbija je protiv Danske izašla na teren sa idejom: „Hajde da prespavamo prvo poluvreme, da se pravimo mrtvi, pa ćemo u drugom da ih napadnemo sa svim ofanzivnim igračime koje smo poveli“. U toj potpunoj anarhiji po terenu u poslednjih pola sata falilo je samo da uđe Ratkov umesto Rajkovića. I naravno da se to nije isplatilo. Nije bilo ni blizu.

Slika i prilika celog srpskog nastupa na EP je bio šut Sergeja Milinkovića-Savića desetak minuta pre kraja. Kada je Italijan Zakanji morao da postigne gol za prolaz svog tima protiv Hrvatske, poslao je sa 16 metara loptu pod prečku, gde Livaković ni pogledom nije mogao da je isprati. A, kada je Sergej morao da postigne gol da bi poslao svoj tim u osminu finala, njegova lopta je jedva doskakutala do Šmajhela. Taj mlitavi udarac koji bi odbranio i pionir je simbol raspoznavanja izdanja reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu.

Najgore od svega je što smo se na šampionat kontinenta plasirali posle 24 godine. A, koliko sutra – ma već danas – niko se neće sećati nijednog jedinog detalja sa tri utakmice reprezentacije Srbije. Nijednog.

Eto dokle smo stigli od „najlepšeg fudbala na svetu“...