Od štopera do gruzijskog kralja golova: Poljaci pitaju u Srbiji za mene, niko nema informaciju

Karijera Zorana Marušića je mnogima u Srbiji enigma. Nikad nije igrao za Partizan, Crvenu zvezdu ili Vojvodinu. Put je morao da krči preko Prve lige Srbije u dresu Sloge iz rodnog Kraljeva. Umesto da tamo trese mreže, što i danas radi, Zoran je morao da čuva protivničke napadače – igrao je štopera, čak i defanzivnog veznog.

Procvetao je kada je promenio poziciju, a do toga je došlo sasvim slučajno. Povreda saigrača usmerila mu je karijeru i otvorila nove vidike. Više nije imao problem sa samopouzdanjem.

Iako je u srpskom fudbalu ostao nedorečen i nije se dokazao, skoro ni za čim ne žali. Jedna želja mu je uskraćena...

„U Slogi sam igrao sa Nemanjom Miletićem, popularnim „Ćelavim“. Nas dvojica smo bili štoperski tandem. Partizan se interesovao za mene, ali Sloga nije htela da me pusti. Bio sam mlad, želeo sam da se preselim u Humsku i kad se to nije desilo, krenula je psihička kriza. Bukvalno sam terao loptu u aut, samo da me izbace iz ekipe. Spletom okolnosti, desi se povreda nekog saigrača. Otvorilo se da počnem kao polušpic i postigao sam dva gola. Od tad je krenula moja promena pozicija. Igrao sam štopera, zadnjeg veznog i polušpica. Jedino nisam bio golman“, priseća se početaka Zoran Marušić u razgovoru za Mozzart Sport.

Da li ti sada kad si napadač, pomaže to što si ranije bio defanzivac? U smislu toga da znaš kako štoper razmišlja.

„Bilo mi je teško u početku da prepoznam kako neki štoper igra, više je bilo improvizacije. Koristio sam brzinu, skok, snagu. Više sam razumeo zbog čega napadači ne vole da im štoper „nakači na ramena“. Više mi je odgovaralo da budem ispred njega, da ga držim na distanci“.

Jesi imao problem sa realizacijom na početku, ipak si pomeren dve linije napred?

„Naprotiv, osvežilo me. U mlađim kategorijama su me koristili kao štopera jer su smatrali da zbog brzine, protivnici ne mogu da mi pobegnu. Nisu razmišljali o tome da me iskoriste u napadu. Sve se promenilo od kad sam promenio poziciju, probudila mi se glad za golovima. Do tog momenta sam imao problema sa samopouzdanjem, mislio sam da ne mogu“.

Kad si počeo standardno da igraš špica?

„Kad sam došao u Belorusiju, 2019. godine. Do tada mi je pozicija polušpica bila najofanzvinija koju sam igrao. Belorusija je bila pun pogodak. Došao sam u Neman iz Grodna i od tada do danas nijednom nisam postigao manje od deset golova.

Sledeća stanica Gruzija i Dinamo Tbilisi, tamo si dva puta bio najbolji strelac lige. Nije loše za nekoga ko je sedam godina ranije igrao u poslednjoj liniji?

„Gruzija mi je savršeno legla. Bio sam veoma prijatno iznenađen njihovim načinom rada i koliko su profesionalni. Dinamo trenutno nije u dobroj situaciji, ali to je klub koji uvek ima najviše ambicije, šta god da se dešava. Kad je tako, onda je i vama lakše da se uklopite. U Srbiji se malo znalo o Gruziji, sve dok nisu napravili ovaj rezultat na Evropskom prvenstvu. Izuzev Hviče Kvarachelije, ljudima nisu poznati njihovi ostali igrači. Ali verujte mi, imaju mnogo mladih igrača za koje će se tek čuti. Teško je porediti njihov elitni rang sa našom Prvom ligom. Oni vole da grade igru od golmana, sve ekipe se trude da igraju napadački. Naša liga je fizički jača, mnogo je duela i više se vodi računa o odbrani svog gola. Takav je i Uzbekistan“.

Kad smo već kod Uzbekistana – i tamo si vrlo efikasan, kako u prvom mandatu, tako i sada. Izgleda da ti i ta sredina prija?

„Nije bitno u kom si timu, bitno je kakve su ambicije. Ako igrate u ekipi koja nema ozbiljne ciljeve, onda će i vama biti teže da postižete golove. Imao sam sreće da i u Navbahoru i sad u Nasafu, postoje ambicije da se pravi nešto ozbiljno. Da sam bio u nekoj maloj sredini, gde je jedina namera da se opstane u ligi, čisto sumnjam da bi bio ovoliko efikasan".

Šta je to sa srpskim igračima u Uzbekistanu, ima vas čak 13 i najbrojnija ste kolonija stranaca?

"Uzbekistanci vole naš srpski mentalitet, zato što smo uvek spremni da idemo do kraja, ako treba i da se svađamo. Nikad nam nije svejedno, borci smo za šta god. Znamo svi šta je Dragan Ćeran napravio, sa mnom je i Marko Stanojević koji već šest godina igra u Uzbekistanu. Obojica su otvorili vrata našim igračima, u smislu dolaska u Uzbekistan. Stalno su ih predlagali čelnicima klubova, nekad čak i učestvovali u njihovim transferima. Uzbekistanci su mnogo drugačijo od nas. Neću da kažem da su lenji, ali uvek im treba neko ko će da ih motiviše i stavi im do znanja svojim primerom šta treba da se radi".

Često si imao probleme sa povredama dok si bio mlađi, da li misliš da je to uticalo na tvoj razvoj?

„Smatram da nije, ja ustvari nikad u karijeri nisam imao težu povredu. Stvar je u tome što sam u Slogi igrao i za omladince i za prvi tim, a niko nije vodio računa o tome koliko se trošim kakve posledice to može da ima na duže staze. Kad sam napunio 21-22 godine, imao sam nekoliko povreda i svi u klubu su mislili da sam podložan povredama, a nisu znali zbog čega se to dešavalo. Naravno, klub uvek gleda da vas maksimalno forsira kako bi imao korist od vas. To je sad iza mene, bitno je da nikad nisam duže odsustvovao sa terena”.

Dok ste bili u Slogi, saigrač ti je bio nekadašnji povremeni reprezentativac Boban Dmitrović?

“Baš lepo iskustvo sam imao sa njim. Mnogo toga naučio. Samo njegovo prisustvo i to što je pričao sa nama je bilo neprocenjivo. Uticao je na naše ponašanje kako na terenu, tako i van njega. U vreme kad je on bio tu, mi smo bili prvi na tabeli u Prvoj ligi. Pad je usledio najviše zbog toga što klub nije imao ambicije da radi ozbiljnije. Na kraju su Borac i Mladost Lučani ušli”.

Da li si zadovoljan onim što si napravio u karijeri, posle svega što si prošao i da li žališ za nečim?

"Ne mogu da budem nezadovoljan. Da sam hteo bolje, možda i ne bi bilo tako, pogotovo ako pogledamo sa koje pozicije sam krenuo. Nisam se dokazao u našem fudbalu, mada mene srpski fudbal slabo i zna. Kad sam bio u Gruziji, postojalo je interesovanje iz Poljske za mene i kad su pitali ljude u Srbiji za mene - niko nije mogao da im pruži konkretnu informaciju. Ponavljam, nema mesta nezadovoljstvu, u karijeri sam napravio možda i više nego što sam mislio. Imam tek 31 godinu, vremena da se dokažem u još nekoj sredini, koliko mi to godine dozvoljavaju", završio je Marušić.