Odlazak Kena Bejtsa: Kad je Čelsi bio mali, on je dovodio velikane

Pre Romana Abramoviča, postojao je – on. U galeriji koloritnih vlasnika koje su imali klubovi iz Premijer lige, Ken Bejts bez dileme spada u jedne od najživopisnijih i najkontroverznijih ličnosti u istoriji engleskog fudbala. Ken je čovek koji je promenio istoriju Čelsija, a klub iz Londonda zvanično je objavio da je Bejts preminuo danas u 94. godini.

Ostaće upamćen kao čovek koji je na Stamford Bridž doneo glamur, dok je Čelsi još bio samo lokalnoi klub uz glavnog grada Engleske, on je dovodio velika imena. I doneo je trofeje. Priča između Bejtsa i Čelsija počela je 1982. godine. Klub je bio drugoligaš, na ivici bankrota i potpunog gašenja, Dug je bio oko 1.500.000 funti, a igrači i radna zajednica mesecima nisu primali plate.

Stamford Bridž je bio zapušten, tribine su se raspadale. Prethodna uprava je zbog dugova prodala udeo u zemljištu investitorima za nekretnine. Klub je bio u opasnosti da bude izbačen sa sopstvenog stadiona kako bi se na tom mestu gradili stambeni kompleksi. Bejts je sve preuzeo na sebe i kupio klub za simboličnu jednu funtu. Toliko je bila loša situacija.

Počeci su bili pakleno teški, rezultati na terenu loši, a Bejts je često ulazio u sukobe sa svima i nije se izvinjavao. Na kraju sezone 1982/83, opstanak u drugom rangu izboren je pobedom u poslednjem kolu protiv Boltona. To je bila prelomna tačka, da je ispao u treću ligu, Čelsi bi verovatno bankrotirao, trener Džon Nil je bio često osporavan i kritikovan, čak je vršen pritisak na Bejtsa da ga smeni, ali gazda je ostao nepokolebljiv. Sledeće sezone, sa jefitinim timom, Nil je vratio Plavce u elitni rang.

Samo dve godine kasnije, nastaje problem sa huliganima i tu Bejts ponovo stupa na scenu. Nasilje na tribinama je rasterivalo regularnu publiku, što je drastično smanjilo prihode od prodaje ulaznica. Ken je rešio da na stadion postavi električnu ogradu visoku tri metra sa jačinom od 12 volti kako ne bi bilo upada u teren od strane najekstremnijih navijača. Na kraju je veće Velikog Londona reagovalo i zbog bezbednosti sprečila da se u ogradi upali struja.

Istinski bum krenuo je početkom devedesetih, kad je čovek koji se obogatio na poslovima vađenja kamena, prozvodnje gotovog betona i u mlekarstvu, rešio da uloži znatno veći novac, kako bi od takozvanog “jo-jo kluba” napravio silu. Pre svih jakih transfera, izvojevao je najveću pravnu pobedu – vratio je Stamford Bridž u vlasništvo kluba. Građevinska kompanija “Marler Estates”, koja je posedovala zemljište bankrotirala je tokom ekonomske krize. Bejts koristi priliku, sklapa ugovor sa bankama i vraća vlasništvo nad Stamford Bridžom. Kako bi trajno osigurao stadion od budućih spekulanata, osniva udruženje navijača “Chelsea Pitch Owners” i prepisuje im vlasništvo nad imenom kluba i terenom.

Od tada više ništa neće biti isto. Sve je bilo spremno da se Engleska protrese, da se rodi nova sila. Za trenera je doveden Glen Hodl, a od igrača su stigli Rud Gulit, Dan Petresku i Mark Hjuz, Čelsi je napredovao korak po korak. U sezoni 1994/95 je došao do poluifinala Kupa pobednika Kupova (poraženi od Saragose), a godinu kasnije do polufinala FA Kupa (izbacio ih Fergijev Junajted posle preokreta).

Bejts je sa zadovoljstvom gledao kako Čelsi od ružnog pačeta postaje relevantan faktor. Zato još dublje zavlači ruku u džep. Direktno iz Serije A dolaze Đanluka Vijali, Đanfranko Zola i Roberto Di Mateo, šansu dobija talentovani bek Selestin Babajaro, a od Strazbura je kupljen Frank Lebef. Umesto Glena Hodla na klupu seda Rud Gulit kao svež penzioner, a rezultat svega – šesto mesto u Premijer ligi i trofej u FA Kupu.

Već sledeće sezone, Bejts troši još više, na Stamford Bridž dolaze Tore Andre Flo, Gus Pojet, Ed De Goj i Grem Le So. Čelsi je već tada postao kandidat za trofeje i klub na koji treba ozbiljno računati, a Ken čovek koji ne žali sredstva kako bi svoje čedo učinio još relevantnijm dok se istovremeno svađao sa vlasnicima drugih klubova, sopstvenim upravnim odborom, navijačima, medijima i Fudbalskim savezom. Koga briga, kad su do kraja njegovog mandata u klubu došli Marsel Desaji, Albert Ferer, Didije Dešan, Žorž Vea, Eidur Gudjonsen, Džimi Flojd Haselbajnk, Mario Stanić, Slaviša Jokanović, Jesper Gronkjer, Vilijam Galas, Frenk Lampard a pojavio se i Džon Teri.

Kad je leta 2003. godine napustio klub, Ken Bejts je bio njegov najuspešniji predsednik u istoriji – dva FA Kupa i po jedan Liga kup, Komjuniti šild, Kup pobednika Kupova i UEFA Super kup. Sve je izgledalo super, jedini problem i to veliki – rasli su dugovi. Kad je odlazio, narasli su na 80.000.000 funti, a nije mogao da ih plati.

Na kraju je spasao sebe i klub kad ga je prodao Romanu Abramoviču za 140.000.000 funti, međutim, jezičara kakva jeste, uzeo je Romana na zub. Njegove direktore nazvao je špijunima i prevarantima iz Sibira, dok je Abramoviča kritikovao da je bahat, dovodi plaćenike i da je na sraman način otpustio Klaudija Ranijerija posle sezone 2003/04. u kojoj je Čelsi došao do polufinala Lige šampiona i zvanja vicešampiona Engleske.

Uprkos svemu, koliko god Abramovič prešao igricu dovođenjem Žozea Murinja, još većim ulaganjima u igrački kadar, još većem broju osvojenih trofeja i činjenicom da je Čelsi pod njim postao jedna od najvećih sila u evropskom fudbalu – nikad ne treba zaboraviti da je sve krenulo od čoveka koji je klub kupio za jednu funtu. Nije bio šarmer, niti duhovit lik, ali će njegovo ime u almanasima Plavaca ostati debelo ugravirano ili kako je on to rekao:
“Stekao sam mnogo neprijatelja, ali sam nasmejao mnogo prijatelja. To će biti moj epitaf”.