Osamdeset dana do Engleske – Orlovi i dalje u „odelu“ iz Lisabona

Brojevi su egzaktna stvar. A oni kažu sledeće: na poslednjih deset utakmica za reprezentaciju, Aleksandar Mitrović na čak osam nije bio strelac – mada je na te dve postigao ukupno pet pogodaka i to mu je bilo dovoljno da bude golgeter naše kvalifikacione grupe na putu ka Evropskom prvenstvu.

Od istih tih, poslednjih deset mečeva našeg nacionalnog tima, Dušan Vlahović zbog hroničnih povreda je propustio šest, ili tri od poslednjih pet okupljanja - a baš je juče prošlo okruglo godinu dana od njegovih poslednjih golova u dresu Orlova, u važnoj pobedi u Podgorici.

ČUDNE BROJKE ALEKSANDRA MITROVIĆA I DUŠANA VLAHOVIĆA

Pa ipak, sve i da se maksimalno potrudite, teško da ćete naći jednog jedinog navijača naše fudbalske reprezentacije koji ima mrvu sumnje da će upravo navalni deo tima biti glavni adut ovog leta u Nemačkoj. Neće tu veru pokolebati ni podatak da je Sergeju Milinkoviću Saviću pogodak na Kipru bio prvi za nacionalni tim još od Mundijala u Kataru, a da u istom tom periodu naši krilni bekovi Filip Kostić i Andrija Živković imaju, u statističkim kolonama igrajući za reprezentaciju, prvi nulu na poslednjih devet, drugi tek jednu asistenciju na prethodnih 13 utakmica.

Sa sjajnim Dušanom Tadićem iza svojih leđa, proradiće napadači Al Hilala i Juventusa kad bude bilo najvažnije, ostaće samo ona večita dilema mogu li bolje da funkcionišu u tandemu ili su produktivniji kada dele minutažu, a dobro je da se u tim vratio i Luka Jović. I da se, kao kapitenova alternativa, na Kipru konačno „pojavio“ i Lazar Samardžić.

Odbrana je naša rak rana (tu su brojke obeshrabrujuće – na poslednjih 16 mečeva, ovaj sa Kiprom je tek treći bez primljenog gola), o njoj se najčešće polemiše u javnosti – o njoj je, dakle, i ovde reč. Šta su početni postulati?

Da se selektor Dragan Stojković od samog početka svog mandata opredelio za formaciju sa trojicom u poslednjoj liniji (uz krajnje ofanzivno nastrojene krilne bekove) zbog toga što Srbija nema dovoljno kvalitetne klasične bekove, posebno na desnoj strani.

Da smo se na Svetskom prvenstvu uverili da, u tom sistemu, ne možemo da damo toliko golova koliko smo u stanju da ih primimo – postali smo tek treća reprezentacija u istoriji Mundijala, a prva u poslednjih pola veka koja je dala više od četiri gola, a nikoga nije pobedila u grupi.

I najzad, da se, čini se, stvorio nekakav konsenzus u javnosti da sistem sa četvoricom pozadi nije adekvatna alternativa, iako mu, ruku na srce, ni selektor, a još više okolnosti (čitaj: odsustvo Nedeljkovića i isključenje Gajića) nisu dali baš veliku šansu – 45 minuta u Budimpešti i dvadesetak u Moskvi.

ŠTOPERSKA LINIJA BEZ AUTOMATIZMA

Pa ako je tako, zanimljivo je pogledati gde smo danas sa širinom rostera na najosetljivijim pozicijama, nekih godinu i po dana posle Svetskog prvenstva. Govorimo o delu tima koji živi od automatizama, ali nijedna štoperska trojka, od Katara do danas, nije odigrala zajedno više od dve utakmice: po dva puta Piksijev izbor bili su Milenković, Gudelj i Pavlović; Veljković, Gudelj i Pavlović; odnosno Milenković, Veljković i Babić.

Odbrambena postava koja je odigrala najvažniju utakmicu na putu ka Mundijalu – onu u Lisabonu, a onda i sve tri u grupi u Kataru: Milenković – Veljković – Pavlović, bila je na okupu u statrnoj postavi samo jednom posle Svetskog prvenstva – ali opet u najvažnijem meču u prethodnom ciklusu, protiv Crne Gore u Beogradu.

Najčešće je, od Katara naovamo, šansu dobijao Strahinja Pavlović - osam puta, pa Nikola Milenković - sedam, Miloš Veljković i Nemanja Gudelj (kao centralni defanzivac) - po pet. Deluje da se ozbiljno nametnuo Srđan Babić, čak i kao strelac gola što nam je skinuo kamen sa srca protiv Bugara u Leskovcu, koji je četiri puta bio u prvoj postavi, koliko i Strahinja Eraković. Starter je još dva puta bio Erhan Mašović, selektor je hteo da vidi i Matiju Nastastića, ali se on nije odazvao za martovsku akciju. 

MOŽDA JE SRBIJI POTREBAN NEMANJA MATIĆ

A budući da je Stojković, i pored svih njihovih defanzivnih nedostataka, mesta uz aut liniju zacementirao Živkoviću i Kostiću, deluje da smo okrenuli pun krug od Lisabona, ali, kadrovski, u izboru poslednje linije u timu, ostali tamo gde smo i bili kada smo se nalazili na vrhuncu euforije. Uz slatke muke jedino na poziciji golmana.

Odbranu, naravno, ne čini samo jedna linija, a kad već u javnosti niko nije ni zagolicao kao temu za razmišljanje makar i teoretsku mogućnost za pokušaj povratka u nacionalni tim klupski preporođenog, a u reprezentaciji nekako nedorečenog Nemanje Matića, fudbalera sa najdužim stažom u ligama petice od aktivnih sadašnjih ili bivših reprezentativaca (Nemci su vratili Tonija Krosa i odmah mu poverili u ruke ključeve igre nacionalnog tima), i ovde se dolazi do nedvosmislenog zaključka da, u miksu onih koje je probao protiv Rusije i Kipra (Mijailović, Zdjelar) i onih koji su iz raznih razloga izostali sa poslednjeg okupljanja (Maksimović, Ilić, Grujić), Piksijev fokus će i dalje biti ka „lisabonskom“ tandemu Gudelj-Lukić.

Do okršaja sa Engleskom u Gelzenkirhenu ostalo je još okruglo 80 dana. Od pobede u Portugaliji prošlo je tačno 835. Tada je utakmicu počela sledeća postava: Rajković – Milenković, Pavlović, Veljković – Živković, Gudelj, Lukić, Kostić – SMS, Tadić – Vlahović. Mitrović je planski ušao u drugom poluvremenu, a onda je ušao i u istoriju.

Isprobavali smo u međuvremenu razne modne kombinacije, ali, obrni-okreni, „odelo“ nismo promenili. Još samo da se prisetimo kako smo tada lepo znali da ga nosimo.