Partizan naučio kako se šutiraju penali

Nije imao ništa, dobio je sve. Nijednog trenutka za 210 minuta dvomeča sa Sabahom Partizan nije imao prolaz, ali se plej-ofa vrednog plasmana u grupnu fazu Lige konferencije domogao uskom, skoro kozjom stazom. Penalima. Ostaće revanš sa predstavnikom Azerbejžana zaveden kao prvi u istoriji u kome su se crno-beli posle dva gola zaostatka u gostima domogli narednog kola evropskog takmičenja, ali će se pre svega pamtiti po seriji posle produžetaka. Odabiru izvođača, načinu na koji su pucali, u konačnici i odbrani Aleksandra Jovanovića.

Sve je u tim, generalno stresnim, trenucima izgledalo savršeno za crno-bele. Energija sa tribina, zajedništvo na terenu, mirnoća prilikom udaraca sa bele tačke... Zato se i desilo da drugi put u dve godine prođe jedanaestercima. Kao protiv Sočija u trenerskom mandatu Aleksandra Stanojevića, kad je jedan od junaka bio Nemanja Stevanović, tako i u okršaju sa klubom osnovanim pre šest godina. Za potvrdu da je naučio da puca penale.

Oni su mu bili bolna tačka u poslednje vreme, što na domaćoj, što na međunarodnoj sceni. Primera radi, još protiv Zaglebja je na strani 2016. zaustavljen u prvom kvalifikacionom kolu za Ligu Evrope, jer ih je očajno izvodio; u Nišu 2020. ostao bez pehara Kupa Srbije kad ga je nadmudrila Vojvodina; godinu kasnije isto mu se desilo na stadionu „Rajko Mitić“ pošto je poklekao pred Crvenom zvezdom; da bude crnje postarao se na terenu prvoligaša, Radničkog iz Sremske Mitrovice u prvom kolu kupa minule sezone.

Nije baš za pohvalu, pa još tih negativnih 0:2 iz predgrađa Bakua, te spremnost dela javnosti da ga sačeka na „nož“, stvorili su ambijent u kome bi malo kome bilo prijatno, jer je evropska sezona visila o koncu. A onda se ispostavilo da je svih pet izvođača bilo precizno. Četvorica baš uverljiva, jer su Jusifa Imanova svi prevarili tako da gostujući čuvar mreže nije pogodio ni stranu, a kad je to učinio Nemanji Nikoliću ispostavilo se da je udarac bio dovoljno precizan, uz to i snažan. Neuhvatljiv.

Nathova stotka: I dalje Tatko, koji igra tri godine bez prave zamene

Posebno impresivno deluje podatak da su četvorica izvođača penala bili rezervisti. U velikom broju slučajeva treneri veruju starterima i(li) kapitenu, ali je Igor Duljaj – sa izuzetkom levog beka Nikole Antića – izabrao rezerviste i ta rešenja su se ispostavila korisnim. Bez obzira na delimičan strah na tribinama, kako će se snaći Andrija Pavlović (debi ove sezone), Nemanja Nikolić (uglavnom ulazi s klupe), Aldu Kalulu (još ga ne ide) i Samed Baždar (prethodna tri meča nije ni ulazio), a svi su pokazali odlučnost. Baš kao što mu je demonstrirao i Aleksandar Jovanović, u konačnom zbiru junak meča (uz Mateusa Saldanju), sposoban da odbrani udarce Namiku Alaskarovu (dvaput, s tim da se jednom računalo) i potvrdi da je Duljaj u pravu što nije menjao golmana. Bez obzira na šaputanja saradnika.

„Ljudi, ne brinite. Mi imamo golmana, oni nemaju“, hrabrio je pristalice crno-belih u loži na istočnoj tirbini nekadašnji vezista Parnog valjka Saša Marković, sada adut OFK Beograda.

Uspeh je utoliko značajniji što je ostvaren bez prvog penaldžije, Bibarsa Natha, zamenjenog u 82. minutu, nepreciznog na otvaranju sezone u Bačkoj Topoli, a sigurnog u preokretu protiv ničkog Radničkog.

Kad je reč o penal serijama u 21. veku, Partizanu je bela tačka nekad baš takva, jer je sa nje dvaput prolazio u Ligu šampiona i to na gostovanjima (u Njukaslu 2003. i Briselu 2010); nekad crna, pošto ga je zaustavljala u predvorju elite kad je naspram njega bila Armedija (2005. u Beogradu), da bi se iste godine, posle smene trenera i velikih potresa u klubu to odrazilo na eliminaciju od Timoka u osmini finala Kupa Srbije i Crne Gore.

Ako ništa drugo, Partizan je u međuvremenu naučio da šutira penale. Makar kod kuće. Svih devet, protiv Sočija i Sabaha, pucao je bez greške.