Partizan ne može da se trka sa Vojvodinom na tržištu

Kao kada fudbaler postigne gol u prvom minutu utakmice i onda se divi sopstvenom remek-delu. Propušta šansu za šansom, smatrajući da je taj jedan pogodak dovoljan za pobedu. Statičan je, a prilike izmiču.

Tako poslednjih sedmica izgleda Danko Lazović u ulozi generalnog direktora Partizana. Doveo je Sašu Ilića na klupu i za to dobio apsolutno zasluženu naklonost javnosti – baš kao kada navijači aplaudiraju strelcu gola u ranoj fazi meča – a onda je jednostavno stao. To što je angažovao osveženja u liku petorice igrača (Aleks Zeković, Milan Aleksić, Erik Kojzek, Čaka Traore i Že) trenutno nije dovoljno. Nije, jer crno-beli još uvek nisu angažovali nijedno pojačanje za koje bi sa sigurnošću moglo da se tvrdi da će odmah drastično podići kvalitet tima.

A nisu nikoga ni prodali kako bi uopšte imali novac za ozbiljne kupovine, što budi veliku dozu opravdane nervoze među navijačima u osvit nove sezone. Naročito što je opšti stav svih zaljubljenika u fudbal da je timu iz Humske potrebno još barem pet kvalitetnih igrača, sposobnih da odmah prave razliku na terenu. Ako to na Topčiderskom brdu ne primećuju i ako misle da je postojeći kadar dovoljan, onda su u daleko većem problemu nego proletos, kada su prvenstvo završili na razočaravajućem trećem mestu na tabeli Mozzart Bet Superlige.

Bio je to alarm koji je morao da probudi čelnike, da ih ozbiljno razdrma i natera da krenu svim silama u jačanje ekipe, a ona zasad ne izgleda nimalo uverljivo. A vreme neumoljivo prolazi. U svetu u kome živi Danko Lazović, morali bi da postoje saradnici koji će mu sugerisati da hitno promeni pristup. Niti se može igrati samo sa mladim igračima, niti se sve može raditi isključivo po njegovom. Možda je nekada dobro čuti i drugačije mišljenje, pa čak i pogledati preko plota, u dvorište onih koji su na tabeli završili ispred.

Na primer, u Vojvodinu. Nema nikakvog smisla gledati ka Crvenoj zvezdi, jer joj Partizan trenutno ni po jednom jedinom segmentu ne može prići. A Novosađani su, opšta je ocena, daleko bolje pripremili i realizovali poslove u tekućem prelaznom roku.

(Star sport)

Poslednje informacije najbolje potvrđuju kako ko radi i razmišlja. Novosađani su sulivito krenuli po Silvestera Džaspera i za njega su ponudili Železničaru čak 1.800.000 evra. Istog tog igrača je pre dva meseca hteo upravo Partizan. I nije preduzeo nijedan jedini konkretan korak kojim bi tu akciju učinio izvodljivom. Tada su u Humskoj samozadovoljno govorili kako „igrač želi samo kod njih“, kao da je to jedini parametar koji odlučuje, potpuno zaboravljajući da je ekonomski faktor izuzetno važan.

Toliko važan da je pre Džaspera – koji će po svemu sudeći završiti na „Karađorđu“ odmah nakon dvomeča Železničara i Brage – Partizan na isti način ostao i bez Ifeta Đakovca. I njega su crno-beli žarko želeli, ali je nekadašnji motor TSC-a, posle epizode u Rusiji, izabrao, pazite sad – Vojvodinu! Istu tu Vojvodinu je pre dva leta izabrao i Lazar Romanić, iako je Partizan pokušavao da ga dovede tokom trenerskog mandata Aleksandra Stanojevića.

To su već tri direktna udarca koja je Vojvodina na tržištu zadala Partizanu, jasno se pozicionirajući iznad beogradskog kluba u kapitalnim poslovima. Sigurno je da postoji debeo razlog zašto igrači danas biraju Novi Sad pre Beograda i zašto su voljni da odu u klub koji ni po tradiciji, ni po navijačkoj bazi, ni po trofejima nije u rangu crno-belih.

Taj razlog je čisto ekonomski. Vojvodina u ovom momentu daje više. I nudi stabilnost, makar trenutnu. Možda sve to sa strane izgleda previše agresivno, ponekad i neukusno, često i čisto populistički, ali u euforiji koju kreira predsednik Dragoljub Zbiljić došlo se do toga da igrači biraju Vojvodinu, a ne Humsku. Juče Romanić i Đakovac, sutra Džasper, a prekosutra, dok se Danko Lazović okrene, možda i još neko ko je mogao i morao da pomogne Partizanu. Rizik? Da! Ali ko u biznisu i fudbalu ne preuzme rizik, gotovo da nema nikakvu šansu da uspe.

Čak i ako ima mišljenja da je sve ovo u Novom Sadu kratkog daha, tako se pričalo i pretprošlog, pa i prošlog leta. Vojvodina je u međuvremenu porasla i sada je u prilici da izdvaja novac koji je Partizanu nezamisliv. Dosad su Novosađani potrošili 4.300.000 evra, verovatno će kupiti Silvestera Džaspera za 1.800.000 i ostaće im prostora za još jedno kapitalno pojačanje, pošto im je budžet za dovođenje igrača navodno projektovan na oko 7.000.000 evra.

Partizan je, s druge strane, potrošio skromnih 2.150.000 evra, gde je gro otpao na otkup ugovora Dembe Seka. Neuporedivo.

Na kraju krajeva, simptomatično je da je Vojvodina vratila bivšeg kapitena Dejana Zukića, dok je Partizan u poslednja tri prelazna roka svaki put bezuspešno pokušavao da vrati nekog od dokazanih bivših asova. Niko se nije odazvao, osim Saše Zdjelara koji je povratničku misiju završio posle samo nekoliko meseci. Kao što postoji jasan razlog zašto niko neće nazad u Humsku, tako postoji razlog i zašto se klub rastao sa Zdjelarom poe samo nekoliko meseci. Isto tako, valja istaći da je nešto ranije Vojvodina upornošću vratila i Slobodana Medojevića, dok Partizan fudbalera takve veličine, težine i uticaja na svlačionicu – jednostavno nema. I to je hronično ilustrativno.

Kada se tome doda i poražavajuća činjenica da crno-beli za vreme mandata sadašnje uprave nisu doveli nijednog jedinog igrača iz Mozzart Bet Superlige osim golmana Marka Miloševića (kome je pritom ugovor sa Radničkim iz Kragujevca već bio istekao pre selidbe u Beograd), postaje jasno da u klubu nešto ne štima. Ili figure na šahovskoj tabli nisu dobro postavljene, ili se konstantno vuku pogrešni potezi, pa zato i ne čudi što je Partizan maltene u pat-poziciji.

Umesto da se otvori ka tržištu i pažljivo gradi mostove, Danko Lazović sve više deluje kao funkcioner koji se začaurio u sopstvenim idejama, misleći da može sve sam. Nijedno pravo pojačanje neće samo od sebe osvanuti na pragu stadiona u Humskoj, osim ako se svi strukture u klubu svojski ne potrude da stvore uslove da neki ozbiljan fudbaler uopšte poželi da obuče crno-beli dres.

Problemi su i više nego uočljivi, a kako je krenulo, tek će ih biti. Neko pod hitno mora da počne da ih rešava jer se gomilaju i unose nervozu kako među navijače, tako i među članove stručnog štaba koji nemaju predstavu kako će tim izgledati u predstojećoj sezoni. A ona je tu, odmah iza ugla, dok ekipa i dalje nije ni blizu formirana. Tenzija je opravdana i zato svaki naredni potez, a još više izostanak onog konkretnog, opravdano stvara ogromnu dimenziju bojazni.