Partizan pao na napadačima: Odrekao se petorice, doveo nespremnog Bajbeka, ima samo jedno klasično rešenje

Najekstremniji primer datira od 2013. Aleksandar Mitrović je prodat Anderlehtu, Marko Šćepović Olimpijakosu, iz Širaka je doveden Ismael Beko Fofana, ali se mučio, u međuvremenu je povređen Nemanja Kojić, pa je tadašnji trener Vuk Rašović pred kraj jesenjeg dela prvenstva morao u napad da prekomanduje Nikolu Ninkovića, ponekad Predraga Luku, a u poslednjem meču pred pauzu Čukaričkom kao „lažnog špica“ suprotstavio čak i – Miloša Jojića?!

U međuvremenu je bilo sličnih i ne toliko drastičnih primera, ali će eksperimentima morati da pribegne i Aleksandar Stanojević, jer je Partizanova uprava besmislenim odlukama suzila mogućnosti u napadu i sadašnjem šefu stručnog štaba ostavila jednu jedinu opciju po „knjizi“. Mladog Nikolu Štulića, koji redovno daje golove na terenima Omladinske lige Srbije, ali je procena nadređenih da je „zelen“ za takmičenje u Superligi.

Rupa u navali crno-belih pojavila se iznenadnom povredom Žana Kristofa Bajbeka, veče pred utakmicu sa Mačvom. Nekadašnjem članu Pari Sen Žermena stradala je zadnja loža i prema Stanojevićevim rečima za njega je prvi deo sezone gotov, a da je na terenu proveo samo 99 minuta. Što je alarmantno kako za Francuza, tako i za Parni valjak koji ionako ima problema na svakom delu terena. Strahuju u Humskoj 1 da će ih imati najviše u realizaciji u preostalih sedam utakmica do zimske pauze (šest u prvenstvu, jedna u kupu).

Pokušaji da se u špic prekomanduju Lazar Marković, Takuma Asano ili Filip Holender ništa konkretno nisu doneli Partizanu. Niko od njih nije centarfor, uglavnom se bolje snalaze po krilu, što dalje znači da će Stanojević ili morati da improvizije (samim tim i trpi) ili da veliku šansu ukaže Štuliću. A ništa od toga ne bi morao samo da crno-beli imaju sportskog direktora koji ne bi dopustio da u istom prelaznom roku ekipa ostane bez čak petorice napadača i(li) da se večito povređenom Bajbeku (takav bio i u PSŽ-u, Sent Etjenu, Peskari, Utrehtu) omogući alternativa.

Ovako, odgovornost rukovodilaca je što ekipa nema makar još jednog centarfora sposobnog da uskoči i zakrpi rupu. Umar Sadik je prodati Almeriji za manje novca nego što su u Humskoj pričali, Bojan Matić poslat na pozajmicu u Atromitos, još ranije Petar Gigić u Ujpešt, letos se Savo Milošević olako odrekao Nemanje Nikolića, kog su kasnije kupili Saudijci, dok je Đorđe Ivanović – nekad i on uskakao na mesto napadača – otišao u Olimpiju iz Ljubljane u zamenu za drugu ratu obeštećenja za Makija Banjaka!?

A doveden je – Bajbek! Toliko ga je nahvalio Ivica Iliev da se na osnovu reči bivšeg sportskog direktora (i dalje angažovanog u klubu) dalo pomisliti da je Žan Kristof čudo neviđeno. Možda čudo nekad i bude, ali neće se videti bar do proleća. Što otvara pitanje kojim kriterijumima su se ljudi u Partizanu vodili kad su ga angažovali u smiraj prelaznog roka. Za prvu utakmicu posle potpisa nije bio spreman, a ekipa je vapila za klasičnim napadačem u 163. večitom derbiju, protiv OFK Bačke je debitovao, u Nišu više puta širio ruke i gestikulirao ka saigračima nego što je ušao u šansu, da bi se pred Mačvu povredio.

Ništa novo. Pre dolaska u Humsku se čak 22 puta povređivao. Loža mu je stradala osmi put u karijeri. I tek sad dobijaju na značaju reči Željka Petrovića, saradnika Dika Advokata u Utrehtu (sad u Fajenordu) da je Žan Kristof Bajbek sjajan napadač, sklon povredama, te da „dve utakmice odigra, šest narednih ga nema“.

Baš tako će biti i Beogradu. Razlog: od svih klubova na svetu baš je Partizan odlučio da kupi igrača koji je poslednju zvaničnu utakmicu odigrao u martu, a od juna, kad se rastao sa Holanđanima, nije uspeo da nađe poslodavca sve do početka oktobra.

I to nešto govori. Malo o Žanu Kristofu Bajbeku, još više o Partizanu.