Pazarac sa više reprezentativnog staža od Adema Ljajića: Singapur slavi Fahrudina Mustafića

Rođen je u Novom Pazaru, gde i Adem Ljajić, samo deset godina ranije. Nije odigrao utakmica za reprezentaciju koliko nekadašnji as Partizana, Fjorentine, Rome, Intera, Torina i Bešiktaša, već - 40 više!

Efikasnost je slična, Adem je za gol u plusu - 9:8. Istina, nosili su dresove različitih nacionalnih timova. Ljajić je deceniju i malo preko bio adut Srbije, ako ne računamo pauzu između maja 2012. i marta 2014, nakon čuvenog "slučaja himna", dok je njegov stariji sugrađanin 13 leta slovio za uzdanicu Singapura.

"Iskreno, malo su me ljudi u mom gradu zaboravili. Otišao sam još početkom milenijuma, pre 24 godine", počinje Fahrudin Mustafić priču za Mozzart Sport.

Dobro, nije baš da su Pazarci što pomno prate najpopularniji sport zaboravili Fareta, koji je odigrao 87 mečeva za najjaču selekciju azijske države smeštene na jugu Malajskog poluostrva. Pogotovo ga se sećaju bivši saigrači, prijatelji iz detinjstva i treneri. Potenciraju njegove kvalitete - fudbalske i ljudske.

"Lepo je čuti da te svi hvale, ali trudim se da ostanem isti, korektan, da se ne promenim i uzoholim. Ja sam po prirodi skroman, ali napravio sam ime u Aziji, tako da o ostalim kontinentima nisam ni razmišljao. Ni o Evropi! Zvali su me iz Južne Koreje, uz konstantno interesovanje Tajlanđana ili ekipa iz Malezije. Kao stranac sam stekao poverenje, postao kapiten u klubu i reprezentaciji. To nije na lepe oči, zato što sam ih Pazara ili što imam moćnog daja (ujaka, prim.aut) ili midža (strica). To se zaslužuje radom i odnosom".

Pazarova "klasa '81" nije izazivala preteranu pažnju. Naslanjala se na godinu stariju, sa perjanicama Elvedinom Spahićem, Ivanom Jovanovićem, Ivanom Puzovićem i Enisom Poturovićem, a sva prateća godišta delovala su zanimljivije. Ipak, dva momka rođena 1981. napravila su velike karijere - Mustafić u Aziji, a Ersin Mehmedović u Rumuniji. Mehmedović je 2008/09. kod severoistočnih suseda osvojio titulu prvaka sa Unireom iz Urzičenija, čije je boje branio i u grupnoj fazi Lige šampiona.

Iz igračkih dana

"Trener Mensur Hamidović stavio me je da radim sa dve godine starijima. To mi je značilo, baš kao i mogućnost da kasnije kao neko ko se bori za minute u Novom Pazaru budem dvojno registrovan za Jošanicu. Danas kao da postoji neki loš mit o prelascima svršenih omladinaca u sada lokalnog srpskoligaša. To još bude velika degradacija. Uvek govorim koliko mi je pomogao period u Jošanici za neki dalji fudbalski put. Trenirao sam s Pazarom i bio na klupi za rezerve, a igrao utakmice za Jošanicu. Nije ta ekipa uopšte bila loša, naprotiv. Kao zonski prvaci izborili smo plasman u ondašnju Srpsku ligu Morava. Golman Slaviša Pop Radović, Denis Osmanović, Mirsad Ljajić, Vladan Čolović, moj vršnjak Mehmedović, Ivan Todorović, Nešo Drobnjak, Filip Profilović, Uroš Pantović, Senad Maradona Bajramović, Stane Sretenović, Saša Petrović...”, priseća se Mustafić i nastavlja u dahu:

“Igrali smo jednom prilikom trijagonalu sa Novim Pazarom i Rudarom iz Baljevca u okviru Memorijala Vladana Simića. Trener Izet Ljajić tražio je da igram za Jošanicu, a meni se svideo ambijent. Pobeđujemo, plus sve dobri momci. Dobijemo lagano Pazara pod vođstvom Envera Gusinca i Ljutva Bogućanina sa 3:0 za 45 minuta. Ma, totalna dominacija. Tamo muk, samo je moglo da se čuje 'šta ste se napalili'. Mnogo mi je značila Jošanica, ali sam debitovao i za Novi Pazar u tada veoma jakoj Drugoj ligi Srbije. Igrao sam protiv Mladosti u Lučanima, kad su neki stariji prvotimci štrajkovali i pazio na ubojitog napadača Zorana Đuraškovića. Dobio sam šansu i kad je gostovala Sloboda iz Užica, čuvao opasnog špica Dragana Pejića, koji je kasnije došao u Pazar."

KOPAČKE OD VLAGE PUNE VODE, KAO DA SAM ZAGAZIO U JOŠANICU

Nije prošlo mnogo vremena, a talentovani štoper i po potrebi defanzivni vezista napustio je porodičnu kuću. Otišao je baš daleko - u Singapur. Desilo se to za vreme zimske pauze u takmičarskoj 2001/02. Od Pazaraca je led na tom tlu probio Esad Šeftelija Sejdić, a potom su mu se pridružili Ljutvo Bogućanin i Hasan Plojović.

"Igrao je Fahrudin Aličković, pa Sead Muratović. Kratko su se zadržali Kenan Ragipović i Enes Buco Ćurkić. Ja mlad, vremena teška. Izbio je Singapur. Realno, ne možeš mnogo da izgubiš. S ovog aspekta, nisam u životu mogao da pomislim da ću tamo toliko da se zadržim. Pozvao me je Muratović u Tempnis rovers. Bio je klasa, mogao je mnogo više da uradi u fudbalu. Zadivio je ljude. I kad je nabacio malo više kilograma, igrao je dobro. Ja pre toga nisam bio najsigurniji gde je tačno Singapur, ali sam znao da je tamo stariji Sejdić. I sad se pominju njegove igre. Ostao je tamo da živi, ima restoran. Upoznali smo ga još kao kadeti Pazara, kad bi tokom prvenstvene pauze došao i trenirao. Pričali su 'eno ga Šeftelija, igra u Hong Kongu'. Tad je nastupao u toj zemlji. U Singapuru su na teren mogla četvorica stranaca i dvojica bonusa do 23 godine. Meni bitno da igram, a odlično što je postojala i razvojna ekipa. Otišao sam kao štoper, ubrzo dobio prekomandu na zadnjeg veznog. Tokom poslednje dve godine klupske karijere vratio sam se na štopera, da malo odmorim i prisetim se dana iz Jošanice. U reprezentaciji sam uvek igrao na sredini terena."

Klima u Singapuru predstavljala je veliki problem tokom prve dve, možda i tri godine.

"Mnogo mi je smetala vlažnost. Poluvreme, a već mrtav. Menjam sve, čak i kopačke. Pune su vode, kao da si zagazio u Jošanicu. Dehidrira čovek. Gubio sam između tri i pet litara tečnosti tokom utakmice. I njihova kuhinja me je mučila, povraćanja koliko hoćeš. Spasili su me lanci brze hrane. Fudbalski, ne računajući odvajanje od kuće sa 20 godina, nije bilo nikakvih smetnji. Uređen sistem, ne sekiraš se hoće li plata na vreme. Deca su se rodila tamo, a sa suprugom su se vratili u Novi Pazar posle korone. Ja sam trenutno po pola godine tamo i ovde. Tokom karijere sam dolazio zimi maksimalno na mesec dana. Sead Hadžibulić bio je sa mnom u Tempnisu. Ja ispratim ženu, decu i njega na aerodrom, pa se javim u reprezentaciju. Nije to lako", priznaje 44-godišnji Pazarac.

NA STADIONU 55.000, NJIH 54.800 NAVIJA ZA LIVERPUL

Onima što su pratili najjače evropske fudbalske lige, prva asocijacija na loptanje u Singapuru mogao bi da bude Džermejn Penant.

"Moj saigrač u Tempnisu. Kažeš samo Arsenal i Liverpul, dovoljno je. Pa, je li? Bilo je japanskih reprezentativaca u ligi, a do skoro je igrao Belgijanac Maksim Lestjen. Klub Briž, PSV, Đenova i Rubin su među njegovim ranijim klubovima. I sada je zvezda Bart Ramselar, nekada krilo PSV Ajndhovena i holandski reprezentativac. Konstano se povećava kvalitet lige."

Sa Karlom Ančelotijem

Kratka pauza i konstatacija:

"Problem je što generalno nisu sportska nacija, ne računajući badminton i stoni tenis. Tu je Singapur jak na svetskom nivou. Kod nas je stoni tenis uglavnom rekreacija, za badminton nisam ni znao da postoje takmičenja. Igrali smo to kao deca. Pokušavali su u Singapuru da naprave košarkašku ligu, nije išlo. Nemaju ni izraženu fudbalsku kulturu, iako je to sport broj jedan. Fanatici su jedino kad je u pitanju engleska Premijer liga. Onaj navija za Liverpul, ovaj za Mančester junajted ili Arsenal. Odmah se organizuju, na avion i pravac Ostrvo. Dođe Liverpul da odigra prijateljski meč sa reprezentacijom Singapura, na stadionu 55.000 gledalaca. Od toga 54.800 navija za Liverpul, a 200 za nas. Pevaju nacionalnu himnu, ali odleže tek kad krene 'You'll never walk alone'. Tamo su Kinezi, Malajci i Indijci, a engleski je službeni jezik."

Kad je Mustafić stigao, Tempnis se tek borio za mesto pod suncem.

"Kup smo odmah osvojili, ali nismo bili među najjačima u Singapuru. Završili smo kao šesti ili sedmi u prvenstvu, gde su glavnu reč vodili Houm junajted i SAFSA, odnosno sadašnji Voriorsi. Vojni i policijski klub, direktno finansiranje od države, dok je Tempnis držao privatni preduzetnik. Naš uspon kreće od 2004. Bio sam najbolji mladi igrač lige, uzeli smo duplu krunu, pa su mi ponudili pasoš. Bili smo kasnije i dva puta klupski šampioni Jugoistočne Azije."

KAPITEN REPREZENTACIJE

Za reprezentaciju je debitovao januara 2006. godine protiv Danske sa Mortenom Olsenom na klupi. Selektor Singapura bio je Radojko Avramović, "komšija" rodom iz Sjenice što se dokazao kao golman u čačanskom Borcu, pa branio za Rijeku, Koventri, OFK Beograd.

"Avramović je došao 2003, posle karijere na Arabijskom poluostrvu. U singapurskoj reprezentaciji mahom stariji igrači, hoće-neće stanje. Osvojio je titulu na nivou Jugoistočne Azije. Napravio čovek reformu. Prijateljska sa Danskom i moj debi završeni su porazom od 1:2. Potom smo otišli u Kuvajt na pripreme, uoči kvalifikacija za Azijski kup. Na startu dobijemo Irak sa 2:0. Senzacija! Irak za nas tada druga dimenzija, kontinentalna sila, iako je većini naših ljudi u to vreme bio najpoznatiji po ratu sa Iranom. Oni su posle toga prošli kvalifikacije i 2007. godine uzeli Azijski kup, ispred Saudijske Arabije, Južne Koreje i Japana. Od tada sam počeo još više da radim na sebi, da treniram još jače. Kapiten reprezentacije prvi put sam bio 2008. Radi, kako su zvali Avramovića, uvek je bio za mene. Nekih četiri ili pet godina sam nosio traku. Kondicioni u doba Avramovića bio je Aleksandar Boženko iz Beograda. Dugo je radio u Partizanu, pričao sam o njemu sa Bajrom Župićem. Pojačao nam je teretanu, baš smo se 'zategli'. Postali smo najozbiljnija fudbalska reprezentacija u tom regionu", konstatuje Mustafić.

Uprkos progresu, put do Svetskog prvenstva za Singapur deluje skoro kao nemoguća misija.

"Kad sam počeo da igram za reprezentaciju, imali smo tri runde predkvalifikacija. Tek tad je sledila grupna faza, što bi već bio veliki uspeh. Sad je sistem takmičenja malo promenjen. Da je nekad bilo ovako, mislim da smo mogli makar do Azijskog kupa. To nisam uspeo kao igrač, ali jesam kao član stručnog štaba reprezentacije. Uspeli smo prvi put da se kvalifikujemo za završni turnir, čiji će domaćin 2027. godine biti Saudijska Arabija. Obezbedili smo plasman sredinom novembra pobedom u Hong Kongu od 2:1. Ostalo je još gostovanje Indiji u martu, ali bez rezultatskog značaja. Sa 11 bodova iz pet utakmica, bez poraza, sigurno  smo prvi u C grupi."

“SAD SE NEĆKAŠ, A TI SI ME NALOŽIO...”

Prvi je pomoćnik selektoru Singapura Gevinu Liju.

"U Tempnisu sam 2018. godine završio igračku karijeru. Li mlad, bio je pomoćni trener. Naredne godine postaje prvi i uzima me za asistenta. Do prošlog maja vodili smo Tempnis, a sada smo tandem u reprezentaciji, gde je Li prethodno bio pomoćnik Japancu Cutomu Oguri. Ogura se vratio kući zbog porodičnih problema u vreme kad sam ja došao u Pazar na odmor i planirao od oktobra da u Srbiji krenem u priču oko profi licence. Kod nas sam A licencu zaslužio 2021, bila su po tri modula u Kragujevcu i Nišu. Završio sam zajedno sa Seadom Hadžibulićem. Elem, zvao me je Gevin, kojem sam godinama govorio šta znači nacionalna selekcija, kako je to sasvim drugi nivo i da je bolja jedna pobeda sa reprezentacijom od 100 klupskih. Li, koji inače zna sve naše psovke, rekao mi je da se nećkam u trenutku kad imamo priču, a da sam ga pre toga 'naložio'. Zaista mi je bilo žao da ispustim licencu, ali ispostavilo se da sadrži 12 modula po datumima određenim od strane FIFA. Nije mi to odgovaralo, pa sam prihvatio Lijevu ponudu. Čelni ljudi singapurskog fudbala dali su nam prozore u septembru i oktobru. Uveliko su trajale kvalifikacije za Azijski kup, a Singapur je tražio jako ime za selektora. Pominjao se Stiven Džerard, Španci Hesus Kasas i Feliks Sančes, koji je vodio Katar na Svetskom prvenstvu 2022. Rekao sam ženi da idem", u dahu zbori Mustafić.

Nije krenulo najbolje na prijateljskim utakmicama.

"Malezija sa gomilom naturalizovanih fudbalera iz Južne Amerike i poraz od 1:2, pa 1:1 sa Mjanmarom. Već počinju neki da zbog neiskustva sumnjaju u nas. Kvalifikacije su pred vratima, dolazi nam Indija. Vodimo 1:0, igrač više, dominacija, a onda kiks u 90. minutu i 1:1. Kao da smo izgubili, ali i dalje imamo šansu. Za pet dana ih dobijemo 2:1 u Indiji. Svelo se na duel protiv Hong Konga. Ko pobedi, ide na Azijski kup. Nerešen ishod značio bi da odlučuje mart i poslednje kolo. Savez nam je u međuvremenu produžio mandat za novembar. Slavili smo 2:1 u Hong Kongu pred 55.000 gledalaca, iako smo gubili. Pre toga prijateljska na Tajlandu i naša dobra partija u porazu od 2:3. Konačno je sve eksplodiralo i u Singapuru, doček na aerodromu! Savez nudi ugovore, ali sad i mi imamo neke uslove. Dogovorili smo se do leta 2027. Eto, napravili smo neverovatan uspeh. Inače, od marta planiram da krenem sa profi licencom u Singapuru."

JAPAN USKORO NA NIVOU NAJJAČIH EVROPSKIH REPREZENTACIJA

Osvrnuo se na odnos snaga u Aziji.

"Ima odličnih reprezentacija, ali niko kao Japan. Predviđam da će za pet godina da budu na nivou najjačih evropskih selekcija. Ne može slučajno da da se na Svetskom prvenstvu dobije Nemačka ili Španija. Imaju najjaču ligu u Aziji ubedljivo, a nijedan iz te lige nije starter u nacionalnom timu. Imaju 50 igrača u evropskim ligama. To nije slučajno, već je stvar dugoročnog Sistema."

Osim sa Hadžibulićem, u Singapuru se intenzivno družio s još nekim fudbalerima.

"Popularni Hadži i ja se porodično posećujemo. Može da bude sjajan skaut. Uvek bi mi preporučio neke dobre igrače. Levi bek Miloš Zlatković bio je kod mene u Tempnisu, pa otišao u Vijetnam za super uslove. Ukazao mi je i na špica Borisa Kopitovića, krilo Armina Bošnjaka. Aleksandar Đurić iz Doboja ostao je u Singapuru i organizuje rad sa mladima u akademijama. Odličan čovek, nekada sjajan igrač. Bili smo cimeri, iako je 11 godina stariji od mene. Preporučio sam ga Tempnisu, a potom sam otišao u Indoneziju. Kazao bi mi u šali da sam ga doveo i pobegao. Baš smo prijatelji. Ensar Brunčević je odlično igrao za Balestje Kalsu. Nije zdravo koliko je to dobar momak. Veliki je radnik, odličan u prekidu defanzivno i ofanzivno. Nije lako igrati fudbal sa metar i 96 centimetra visine, pogotovo protiv malih i brzih ofanzivaca kakvi su mahom u Singapuru. Vidim se u Pazaru i sa Ragipovićem."

Ipak, nije klupski ostalo samo na Singapuru.

"Proveo sam sve sezone u Indoneziji. Poželeo sam malo da promenim sredinu, a tamo su se fudbaleri sa bilo kojim azijskim pasošem vodili kao domaći. Persija Džakarta, veliki klub, grad sa 20 miliona ljudi. E, da vidiš šta je gužva u saobraćaju! Samo je motora pet miliona! Pola sata pomeriš pola metra! Ovo kod nas u Pazaru kad dođe dijaspora prema tome je autoput! Liga je jača od singapurske. Druga godina Persela Lamongan i onda povratak u Singapur. Malo sam se i umorio, velika je Indonezija, mnogo se putuje, a supruga i ja čekali smo drugo dete. U Indoneziji su dva termina za utakmice, u 15.30 i 19.00 po lokalnom vremenu. Kad igraš u 15.30, sve gori. Kao da si u sauni, nema vetra, a stadion kapaciteta 110.000 mesta. Temperatura bude 35 stepeni, ali vlažnost ogromna i kao da je 50. Uvek je 50-60.000 ljudi na tribinama. Imali smo ludog fitnes trenera, tera te posle meča da džogiraš još 20 minuta, da se, kao, opustiš. Kako da se opustiš kad me možeš da hodaš, jedva stojiš na nogama. U Singapuru nema karantina, spavaš kući. U Indoneziji ideš po pet sati avionom na gostovanje, pa onda na sledeće najbliže. Po sedam dana si odsutan. Ako nisi oženjen, onda nije toliko strašno, ali ja gotovo da nisam viđao ženu i dete. Čim sam se vratio u Tempnis, uzeli smo prvenstvo 2011. godine, što smo ponovili sledeće dve sezone. Inače, stojim iza toga da kako radiš tako će ti se i vratiti. Moraš da istraješ. Dosta ljudi će da kaže da je moja priča nerealna, ali ja volim moju priču. Mlada ekipa Tempnisa, pa prvi tim, reprezentacija, zatim traka. Najviše nastupa za klub, najviše trofeja - ukupno 12. Pričam deci kako mi je uvek izazov bio da se zdravo takmičim", kaže Mustafić.

Mnoge stvari naučio je baveći se sportom.

"Što si veći igrač, bolji si čovek. Igrao sam 2008. godine protiv olimpijske reprezentacije Brazila. Ronaldinjo, Pato, Anderson, Diego, Tiago Silva, Marselo, Rafinja. To je najbolje ekipa protiv koje sam igrao, uz Liverpul iz 2009. Dovoljno je reći Ronaldinjo, šta tu ima više da se priča. Posle meča, oko njega obezbeđenja koliko hoćeš, a ja bih da se slikamo. Video je to, došao do mene, slikao sa mnom i mojim suprugom. Protiv Liverpula je bio oproštaj Ćavija Alonsa, koji je potom otišao u Real Madrid. Razmenili smo dresove."

GAĆINOVIĆ JE “IKS FAKTOR”

Novi Pazar su u najjačem srpskom rangu kao treneri vodili Izet Ljajić i Kenan Kolašinac. To je za sada to po pitanju lokalaca na užarenoj klupi.

"Volim da moja ekipa ima posed i da igru gradi kroz pas, da tako traži taj neki višak. Mnogo poštujem Pepa Gvardiolu. Omiljena formacija mi je 4-2-3-1. Razmišljam i da kao trener radim u Evropi, a posebno bih voleo da jednog dana vodim Novi Pazar. Kad sam u rodnom gradu sve pratim redovno, dok sam u Singapuru malo problem pravi vremenska razlika. Pogledam sažetke. Pazar je prošle sezone imao odličnu ekipu, sjajan prema napred sa Ademom Ljajićem, Rodnijem Antvijem, Aleksandrom Mesarovićem. Pozadi Slobodan Rubežić, u vezi neumorni Sead Islamović, levi bek Nemanja Miletić. Kad sam video koliko se tim promenio, očekivao sam da će biti borba za opstanak, ali je trener Vladimir Gaćinović očigledno ‘iks faktor’. Radi fenomenalno. Ispod na tabeli su Čukarički, kragujevački Radnički, TSC. Nema šta dalje da pričamo. Donosi neki mir i zna kako da spremi momke. Pričao sam često sa Brunčevićem na tu temu.”

Za kraj i kratak osvrt na stanje u srpskom elitnom rangu:

“U Mozzart Bet Superligi vidim dosta fizike i manjak kreacije. Dobro je to 'zategnuto', iza lopte. Izuzeo bih Crvenu zvezdu, koja je druga dimenzija za Srbiju. Voleo sam da gledam TSC u vreme Žarka Lazetića. Sad izuzetno cenim Radomira Kokovića, ne odustaje od svojih načela. Pratim ga od letnjih priprema. Inače, uvek u Srbiji ima dobre dece, u Pazaru je veoma interesantan Ahmed Hadžimujović. Žao mi je što ne izbacujemo više naših igrača. Odličan je bio Enver Alivodić, igrač i čovek. Ja sa Singapurom na pripremama u Srbiji, dok je on bio u BSK-u iz Borče. Družili smo se tih dana. Almedin Ziljkić je jedno vreme igrao na visokom nivou, ušao u reprezentaciju Bosne i Hercegovine, zatim Islamović", stavio je Fahrudin Mustafić tačku na razgovor za Mozzart Sport.