PET NA PET - DR NELE KARAJLIĆ: Da smo dobili Argentinu devedesete... Možda ne bi bilo rata?

Rubrika MOZZART Sporta „Pet na pet“ je bogatija za jednog odličnog muzičara, kompozitora, glumca i režisera. Ako kažemo da je rođen u Sarajevu,  pa još dodamo i da je pevač jedne rock and roll grupe i glumac serije Top lista nadrealista, svako će odmah shvatiti da je reč o Neletu Karajliću. Popularni pevač potiče iz lingvističke porodice jer mu je otac bio lingvista i profesor orijentalnih nauka na Univerzitetu u Sarajevu, pa je i on nakon završene srednje škole počeo da studira orijentalizam. Ali muzika je bila njegova preokupacija, tako da je sa studiranjem završio veoma brzo. Koncerti njegove grupe su uvek bili događaji za pamćenje jer je Neletov pristup masama bio izuzetno aktivan. Nije se libio da se penje po opremi koja je na pozornici, da se skida i skače u publiku, pa i da im pokazuje srednji prst. Zbog toga je bio jedan od kontroverznijih muzičara na našim prostorima.

Grupa Zabranjeno pušenje ostvarila je veliki uspeh, kao i popularna humoristička serija Top lista nadrealista koju je vodio upravo Nele Karajlić. Grupa Zabranjeno pušenje je prestala da postoji 1991. godine jer se Nele i Sejo razilaze, a naš gost posle toga s porodicom dolazi u Beograd. Dolaskom u prestonicu, muzikom se bavi rekreativno, a zatim odlučuje da organizuje koncert koji na njegovo iznenađenje kulminira trijumfalnim dočekom na Tašmajdanu. Beogradski odeljak Neletovog Zabranjenog pušenja se razvija uzlaznom linijom tako što je usledio veliki broj koncerata širom Jugoslavije, Makedonije, BiH, Slovenije. Potom je objavljen album Ja nisam odavle koji je verna publika sa nestrpljenjem očekivala. Popularni pevač je sarađivao i s rediteljem Emirom Kusturicom kroz njihovu zajedničku grupu pod nazivom The No Smoking Orchestra. Muzika, režija i gluma su Neleta pratile čitavog života, ali će čitaoci portala MOZZART Sport upravo u ovoj rubrici saznati kakav je njegov stav prema sportu i sportskim zbivanjima uopšte.

Da li ste svojevremeno trenirali neki sport i koji?

„Odrastao sam u vrijeme kada je svako treniranje bilo besplatno, kada je svako dijete trčalo za loptom, kada se nije gledalo ko nosi koje patike i kada je fudbal bila ljubav, a ne rat. Ja sam igrao sve sportove osim hokeja. Najviše sam volio fudbal, ali ga nisam trenirao jer sam bio lijen. Nažalost“, kaže za MOZZART Sport Nele Karajlić.

Ko vam je bio sportski uzor, idol, u tinejdžerskim danima?

„To je bilo uzbudljivo vrijeme, naših velikih uspjeha. Svaka godina donosila je novog idola, od Džaje, preko Moke Slavnića, Mirze Delibašića, Ivice Osima, do onih sportista o kojima se danas malo zna, a koji su u ona doba bili idoli cjele Jugoslavije. Osvajači zlata na Olimpijskim igrama u Montrealu Frgić i Petković, legendarni bokseri Marjan Beneš i Mate Parlov. Da sam danas klinac idol bi mi bio Novak Đoković. On je ipak najveći naš sportista svih vremena.“

Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

„Željezničar iz Sarajeva je klub za koji sam navijao dok nam se zemlja nije raspala. Bio je to mali, radnički klub osnovan pri željeznici Jugoslavije daleke 1921. godine. Moj dida bio je željezničar i preko njega sam počeo da navijam za Želju. Željo nikada nije imao nacionalni predznak, bio je radnički klub uvjek u sjeni većih klubova. Ipak, bili smo jednom prvaci Jugoslavije 1972. godine, a jednom smo došli do polufinala kupa UEFA 1985. godine.

Kada sam prešao u Beograd, zahvaljujući sinu, postao sam Grobar, ali jedan sam od onih koji se iskreno raduje pobjedi bilo kog srpskog kluba.“

Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

„Nažalost, mi smo mali narod, pa više pamtimo poraze od pobjeda, što je logično jer smo češće gubili nego dobijali. Stoga bi se osvrnuo na dva velika događaja. Prvi događaj je jedan poraz, i to onaj, na penale, od Argentine 1990. godine na Svjetskom prvenstvu u Italiji. Igrali smo četvrtfinale, bili bez jednog igrača skoro cjeli sat, protiv nas je igrao najbolji igrač svih vremena Dijego Maradona, a mi smo bili bolji i imali sijaset šansi. Na kraju, vodili smo i u penal seriji, da bi sa dva promašaja uzastopce ispali iz daljeg takmičenja. Ko zna šta bi bilo da smo prošli dalje? Forma nam je bila u usponu, a ispred nas su stajali Italjani, koji nisu bili čemu (u polufinalu su izgubili od Argentine) i Njemci od kojih smo već jednom izgubili, a zna se da je teško jednog rivala pobjediti dva puta na istom takmičenju. Da smo uzeli titulu... Možda ne bi bilo rata?

Drugi događaj je jedan triumf. To je bio Noletov prvi Vimbldon, kada je jeo travu. Ležao sam u bolnici, srce mi je htjelo iskočiti, ali su mi iskočile suze. Dobio je Nadala. Glatko.“

Životni i sportski moto?

„Stara kineska poslovica... Pad nije poraz. Poraz je kad odustaneš da pokušaš ponovo“, kao i uvek bio je vrlo interesantan sjajni Nele Karajlić.

Pišu: Nela i Đurđe Mečanin