PET NA PET - Nebojša Mandrapa: Olimpijski intervju s Noletom u Londonu, bio je poseban

Od šeste godine, kada mu je drugar Slobodan Pantić pokazao magazin Tempo, počeo je da živi i diše sport. Taj slučajni susret sa fotografijama stadiona, statistikama fudbalskih timova, intervjuima poznatih sportista u časopisu ga je toliko opčinio, da nije bilo moguće da ne počne i da trenira neki sport. Nebojša Mandrapa pratio je sport putem televizije i radija i neke od uzora imao u Majkl Džordanu, Hakim Olajdžuvonu, Skoti Pipenu… Kao dete sa Senjaka uvek je išao na utakmice obučen u dres Partizana, zajedno sa drugarima koji su navijali za Zvezdu. Voleleo bih da obratite pažnju na odgovor na treće pitanje jer Nebojša ističe da su svi voleli svoje klubove, ali nisu mrzeli one druge. Da je vladao kodeks poštovanja i uvažavanja, koji je vremenom nekako utihnuo. Za Vimbldon misli da je jedan od najlepših i najbolje organizovanih sportskih događaja na planeti.

Startujemo sa pitanjima…

1. Sa kojim sportom ste krenuli u te vode?

“Krenuo sam sa šotokan karateom, da bih nastavio da treniram kjokušin stil kod Momčila Ivaza Gange u Gornjem Voždovcu. Potom je usledio talas uspeha košarkaša sredinom devedesetih i ekspanzije NBA lige na ovim prostorima, pa sam krenuo da se bavim i košarkom, trenirajući u BASK – u, kod trenera kog smo zvali Barkli. Bio je to period detinjstva kada smo svi provodili po ceo dan na košarkaškom terenu u školskom dvorištu i družili se uz loptu. Kratak period sam trenirao i rukomet, ali je odluka trenera da me stavi na mesto pivota i uvede u dve uzastopne utakmice u jednom danu posle svega tri treninga pomogla da shvatim da to nije ono što sam zamišljao. To lutanje sa treninzima je prekinula ambicija da mi školski uspesi budu prioritet, a kako nisam mogao i sport i školu pojednako kvalitetno da guram, izabrao sam ono u čemu sam ipak bio mnogo bolji, a to je knjiga”.

2. Ko Vam je bio sportski uzor, idol, u tinejdžerskim danima?

“Dejan Tomašević je bio jedan od mojih uzora, jer dok sam igrao basket u školi uvek sam se trudio da ga oponašam u pokretima. Bio sam visok, i samim tim nekako dobar ispod koša, pa sam se identifikovao sa Dejanom. Danas, trideset godina kasnije, smo prijatelji, i na to sam jako ponosan. Život je zaista nekad nepredvidiv. Od ostalih, to je bio Majkl Džordan, Hakim Olajdžuvon, Dejvid Robinson, Skoti Pipen, Šon Kemp, cela ta generacija NBA zvezda. Od naših fudbalera, uzor mi je bio Predrag Mijatović, po svom karakteru na terenu, pobedničkom mentalitetu, uspesima, stilu, bio je prava zvezda za mene. Kada sam ga upoznao pre nekoliko godina na zajedničkom ručku u jednom restoranu bilo me je sramota da mu sve to kažem. Ali, shvatio sam da su svi ti idoli iz mog detinjstva obični ljudi, kao i mi, imaju svoje dobre i loše strane, i da nisu savršeni. To mi je pomoglo da sazrim i shvatim da vrhunski uspesi nisu rezervisani samo za pojedine, da nema privilegovanih, već da i mi možemo da ostvarimo maksimum ukoliko se trudimo, borimo, verujemo u sebe i imamo potrebnu dozu sreće”.

3. Klub koji nosite u navijačkom srcu?

“U srcu nosim Partizan, jer je moj deda Miodrag bio veliki navijač crno – belih i preneo mi je strast prema tim bojama. Od prvih uspomena pamtim da smo slušali utakmicu protiv Intera u decembru 1990. preko malog radija i poskakivali na svaku šansu naših fudbalera. Kasnije, kao dete sa Senjaka uvek sam išao na utakmice obučen u dres Partizana, zajedno sa drugarima koji su navijali za Zvezdu, mada je njih uvek bilo mnogo više. Voleli smo svoje klubove, ali nismo mrzeli one druge. Vladao je kodeks poštovanja i uvažavanja, koji je vremenom nekako utihnuo. Danas, međutim, poslovno mnogo više sarađujem sa ljudima koji vode Crvenu zvezdu i u fudbalu i u košarci, uživam da idem na Marakanu ili u Pionir, pomažem im u marketinškim i PR akcijama kada je to potrebno, jer suština sporta je u povezivanju ljudi i stvaranju nekih lepih i pozitivnih emocija”.

4. Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

“Ima ih više, teško je odabrati jedan. Ali, recimo da su to Olimpijske igre 2012. godine iz Londona, gde sam bio u ulozi sportskog novinara, kao jedan od najmlađih iz Srbije. Imao sam zadatak od glavnog urednika u Večernjim novostima, Manojla Manja Vukotića da uradim intervju sa Novakom Đokovićem, što nije bilo nimalo lako zbog Noletovih brojnih obaveza u Londonu. Ali, hvala Bogu, uspeo sam da to izvedem već prvog dana, kada smo se vozili u automobilu po centru grada, izlazili na poznatim lokacijama, slikali se, razgovarali o nekim sjajnim stvarima, i na kraju se oprostili na London bridge, gde su fanovi prepoznali Đokovića i krenuli da mu prilaze za autogram. Bilo je to sjajno iskustvo. Pamtiću te Igre zbog brojnih intervjua i angažmana, umesto po olimpijskom duhu kog, nažalost, uopšte nisam osetio. Osim toga, pamtim i teniski turnir na Vimbldonu, sa kog sam izveštavao sedam puta, i dalje mislim da je to jedan od najlepših i najbolje organizovanih sportskih takmičenja na planeti”.

5. Životni ili sportski moto?

“Uvek se trudi da budeš najbolja verzija sebe”.

Bonus pitanje za našeg gosta: Šta u MOZZARTU odigrati na utakmicama Vest Hem – Čelsi, Leće – Roma i Partizan – Mladost NS?

“Moji predlozi, u Engleskog UG3+, KI 2 na Vučicu i UG 0-2 na meč u Beogradu”, zaključuje partner u agenciji New Media Team i član PR tima Novaka Đokovića koji će sutra tipovati za Nurdor, nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka.

PIŠE: Đurđe Mečanin

[email protected]