Pikanterije Majkla Ovena: Sto Junajteda, zabranjeno viđanje sa porodicom i “hranljive materije”

Krajem devedesetih i početkom ovog veka, bukvalno nijedno veliko reprezentativno takmičenje nije moglo da prođe bez da se Engleska svrsta u red najvećih favorita. S obzirom na to koliko su velikih fudbalskih imena imali (Dejvid Bekam, Frenk Lampard, Stiven Džerard, Rio Ferdinand, Alan Širer, Sol Kembel i mnogi drugi), nisu napravili mnogo – na tri Mundijala, tri četvrtfinala. Uz ozbiljnu blamažu na EP 2000. godine kad su ispali u grupnoj fazi posle poraza od Rumunije u poslednjem kolu.

Možda više nemaju Bekama i Ferdinanda, ali javnost u Engleskoj ima ogromna očekivanja od predstojećeg Mundijala, kao i svaki put. Opet, tim Tomasa Tuhela će na sebi imati balast svih prethodnih generacija koje nisu uspevale da dobace dalje od četvrtfinala.

Ako je neko bio tu kad su se gutale gorke pilule, onda je to – Majkl Oven. Nekadašnji napadač Liverpula pojavio se na Mundijalu 1998. u Francuskoj kao senzacija Engleskog fudbala, a u razgovoru za Daily mail prisetio se iskustva iz reprezentacije.
“Skoro sam pao sa stolice kad sam čuo Rija Ferdinanda kako kaže da se nikad nije slagao sa Stivenom Džerardom. Tokom timskih večera imali smo sto na kojem su mogli da sede samo igrači Mančester junajteda. Da li zbog toga treba da mrzim te ljude? Naravno da ne. Naš problem nije bio ko gde sedi za stolom nego oblik tima na terenu”, rekao je Oven.

Čovek koji je za Englesku odigrao 89 mečeva i postigao 40 golova objasnio je šta je bio problem te generacije Gordi Albiona.
“Protiv najboljih selekcija na svetu dešavalo nam se da ne šutnemo ka golu. Pod Svenom Goranom Eriksonom smo imali utakmicu četvrtfinala SP 2002 protiv Brazila. (1:2). Poslednjih pola sata igrali smo sa igračem više, a nismo uspeli da stvorimo nijednu šansu. Bili smo ravna linija tokom skoro čitave utakmice. Jednostano, nismo bili dovoljno pametni. Neki ljudi će opet reći da to nije ništa, ali toliko puta sam sebe uhvatio kako kažem “Kako da ih pobedimo, tako su dobro postavljeni. Čak i moj gol za vođstvo bio je plod greške na koju sam bio spreman”.

Očigledno da Ovenu nije prijala formacija I stil igre koji je forsirao Erikson.
“Hajde da se pozabavimo time. Igrali smo na duge lopte. Ne zato što smo želeli, nego smo morali. Bili smo brojčano nadjačani u veznom redu sa krutom formacijom 4-4-2. Gol koji sam dao protiv Portugala na EP 2004. došao je posle ispuvavanja Dejvida Džejmsa. Svi su pričali kako Džerard i Lampard ne mogu da igraju zajedno, a ustvari, sve što smo radili protiv dobrih timova bilo je da lansiramo loptu ka Emilu Heskiju”

Za razliku od mnogih koji smatraju da je Engleska u periodu od 1998. do 2006. mogla da se okiti makar jednim trofejom na Mundijalima, Oven na sve gleda malo drugačije.
“Bili smo jaki, ali je uvek postojao neko jači od nas. Pogledajte Brazil. Oni su na bekovima imali Kafua i Roberta Karlosa, kod nas su to bili Deni Mils i Ešli Kol. Napred su im igrali Rivalo, Ronaldo i Ronaldinjo. U Engleskoj smo bili ja i Emil Heski. Jasno vam je o čemu govorim”.

Majkl posebno poštovanje ima pre nekadašnjem selektoru Gordi Albiona Glenu Hodlu. On je taj koji mu je među prvima dao šansu u nacionalnom timu, čak ga promovisao u startera, ali je imao svoje bubice.
“Glen je najpotcenjeniji fudbalski mozak koji je Engleska ikada imala. Uveren sam da bi pod njim došli do nekog trofeja. Mislim da sadašnja ekipa treba da igra u njegovoj formaciji 3-5-2. Ipak, sve što se dešavalo na SP 1998. bilo je – loše. Mobilni telefoni su nam bili zabranjeni, a Glenu je smetalo što igramo golf. Zabranio nam je da čitamo novine, gledamo televiziju, viđamo porodicu. Svi smo znali da moramo da jedemo pirinač, kuvani krompir i kuvanu piletinu. Nismo smeli da jedemo bolonjeze. Svaki obrok nam je bio isti. Naš lekar iz Francuske nam je davao “hranljive materije”, gutali smo pilule i uzimali kreatin. Bili smo podešeni na maksimum. Volim Glena, ali je preterivao sa disciplinom".

Turnir u Francuskoj ostao je upamćen po Ovenovom golu protiv Argentine, isključenju Dejvida Bekama i penal seriji posle koje su Gaučosi prošli dalje.
“Nikad nisam gledao nijednu utakmicu u kojoj sam igrao. Jedini gol koji sam video je baš taj protiv Argentine I to su me nagovorili da ga vidim. Ne znam ni da li su ga moja deca videla. Od svih trenutaka u karijeri, to je momenat koji ljudi najviše ističu. Gde god da putujem po svetu, zaustave me I kažu - “Sećam se tačno gde sam bio kad si postigao gol protiv Argentine”, smatra Oven.