Pipo došao na Trg čudesa i vratio elitu posle 34 godine: Žive sećanja na Čola, Vijerija i "Don" Lukezija

Fudbalski svet voli velike povratke, a sledeće sezone jedan takav doći će iz srca Toskane. Piza, klub sa ne tako siromašnom, iako često zanemarenom istorijom, posle 34 godine ponovo će igrati u Seriji A! Predvođeni trenerom Filipom Inzagijem, fudbaleri Pize ispisali su istoriju, učinivši da se čuvena "Arena Garibaldi" ponovo spremi za dolazak najvećih italijanskih ekipa. Iako su u nedelju poraženi na gostovanju u Bariju (0:1), to nije pokvarilo slavlje. Ključan trenutak stigao je sa drugog terena – Specija je izgubila od Ređane sa 1:2, čime je postalo jasno: Piza je matematički osigurala plasman u Seriju A, i to tri kola pre kraja! Nakon što je Sasuolo ranije potvrdio svoje mesto u eliti, Piza mu se sada pridružuje i vraća među najbolje – tamo gde, istorijski gledano, pripada.

Kada se svojevremeneo Fabricio Lukezi pojavio na čelu Pize, izgledalo je kao da je Don Lukezi iz filma "Kum III" odlučio da se okuša u vođenju fudbalskog kluba. Kao što je filmski Don preko svoje "Imobilijare" kompanije pleo mreže sumnjivih investicija i zamalo uništio čitavo korporativno carstvo, tako je i Fabricio Lukezi kroz neodgovorno upravljanje, finansijske malverzacije i neplaćene obaveze uspeo da dovede Pizu na ivicu gašenja. Plate su kasnile, stadion je propadao, a dugovi su rasli kao korov posle kiše. U takvom scenariju, ni kosi toranj ne bi dugo opstao, a kamoli jedan fudbalski klub. Srećom po Pizu, prava porodica Korado, a ne neka filmska mafija, uspela je da klub izvuče iz kandži bankrota i započne put obnove koji je kulminirao jučerašnjim povratkom u Seriju A.

Za širu fudbalsku publiku, Piza možda nije najsjajnije ime italijanskog fudbala, ali njena prošlost daleko je od siromašne. Baš u Pizi su svoje prve evropske korake načinile neke od najvećih legendi modernog fudbala. Dijegu "Čolu" Simeoneu, skoro deceniju i po jednom od najcenjenijih trenera sveta, prvi evropski klub u igračkoj karijeri bila je upravo Piza. U sezoni 1990/91, mladi Argentinac je stigao sa druge strane Atlantika da zaigra na Apeninima. Danas ga svet poznaje kao neumoljivog stratega Atletiko Madrida, ali Dijego Simeone je svoje prve evropske korake napravio daleko od svetlosti velikih stadiona. U leto 1990. godine, sa samo 20 godina, stigao je u Pizu, direktno iz argentinskog Velez Sarsfielda, kao deo ambicioznog projekta tadašnjeg kluba.

Za mladu verziju Simeonea, Piza je bila škola života: taktički zahtevna Serija A, tvrde defanzivne postavke, brutalne bitke na sredini terena. Njegov borbeni karakter, neumorna trka i borbenost brzo su ga učinili prepoznatljivim u ekipi koja se grčevito borila za opstanak. U sezoni 1990/91, Simeone je odigrao 31 utakmicu i postigao 2 gola – nije bio zvezda, ali je bio ratnik, čovek za prljave poslove u sredini terena. Ipak, ni Čolova energija nije bila dovoljna da spasi Pizu: te sezone ispali su iz Serije A, završivši na 16. mestu od 18 klubova. Ali ta godina u Toskani za Simeonea je bila neprocenjivo iskustvo – naučio je evropski fudbal iznutra, upoznao čuvenu italijansku defanzivnu disciplinu, i stekao karakteristike koje će ga kasnije učiniti legendom kao igrača, a još više kao trenera.

U mnogo čemu, Simeoneovo vreme u Pizi bilo je ono što će definisati celokupan njegov budući stil: pragmatičan, čvrst, žilav, nikada potcenjenjivački nastrojen. Bio je deo tima koji nije imao velike zvezde, ali je grizao svaki minut – baš kao što će i njegov Atletiko Madrid kasnije biti poznat. Za Pizu, Čolo je bio samo mladi Argentinac pun besa i energije. Za Simeonea, Piza je predstavljala vrata u svet u kome će kasnije ostaviti neizbrisiv trag.

A, sada da pođemo i malo dalje. Kristijan "Bobo" Vijeri, kasnije zvezda Intera, Lacija i reprezentacije Italije, nosio je dres Pize na početku svoje profesionalne karijere. Dunga, vođa brazilske reprezentacije koja je osvojila Mundijal 1994, takođe je prvi evropski klub pronašao upravo u Pizi. Vim Kift, šampion Evrope sa Holandijom 1988. godine, svoje golgeterske sposobnosti pokazivao je na travi Arene Garibaldi krajem osamdesetih. Marko Tardeli, šampion sveta sa Italijom 1982, takođe je u mladim danima nosio crno-plavi dres. Čak je i Leonardo Bonući, kasnije stub Juventusa i reprezentacije, kratko nosio boje Pize tokom pozajmice 2009. godine, pre nego što je eksplodirao na velikoj sceni. Malo koji klub izvan velikih italijanskih gradova može da se pohvali ovakvim nizom imena u svojoj istoriji.

Na klupi ovog preporoda sedi Filipo Inzagi. Posle godina u kojima je tražio pravu priliku da pokaže svoj trenerski dar, Inzagi je u Pizi pronašao svoj dom. Sledeće sezone, Piza će igrati protiv najboljih: Intera, Milana, Juventusa, Rome, Napolija. Neki će ih dočekati kao autsajdere. Ali oni koji znaju istoriju, znaće da ovaj klub ima tradiciju da iz svojih redova stvara legende.

A, Pizu su na ivicu finansijskog kolapsa doveli prethodni vlasnici – grupa investitora okupljena oko kluba u periodu između 2014. i 2016. godine. Najpoznatije ime među njima bio je Fabricio Lukezi, tadašnji sportski direktor i faktički glavno lice rukovodstva. Lukezi je bivši direktor Rome, Fiorentine i Empolija, ali u Pizi je njegova uprava bila katastrofalna. Klub je imao ogromne dugove prema igračima i zaposlenima, plate nisu isplaćivane mesecima, nisu plaćali poreze i doprinose, stadion "Arena Garibaldi" je bio pred zatvaranjem zbog bezbednosnih problema. Situacija je eskalirala u leto 2016, kad su igrači Pize štrajkovali, a navijači su okupirali stadion zahtevajući odlazak uprave. Piza je tada bila pred izbacivanjem iz lige i mogućim gašenjem kluba zbog finansijskog kraha!

Piza se nije vratila u Seriju A zahvaljujući nekom investitorskom bumu ili spektakularnim ulaganjima kakva viđamo u drugim klubovima (kao što su recimo Monca sa Berluskonijem ili Parma sa američkim fondovima).
Njihov povratak je rezultat strpljive, planske izgradnje kluba tokom poslednjih 5-6 godina. Klub od 2016. godine vodi Đenaro Korado, italijanski biznismen, koji je preuzeo Pizu dok je bila u trećoj ligi (Serie C) i spasio je od finansijskog kolapsa. Tada je klub bio pred gašenjem! Korado i njegova porodica su ulagali, ali umereno i struktuirano – ulagali su u infrastrukturu, stadion, akademiju i dovođenje perspektivnih igrača, a ne u skupa, zvučna imena.

Piza je imala solidnu finansijsku osnovu, ali bez ekstravagancije. Budžet im je bio srednji za Seriju B. Najveće "pojačanje" ove sezone bilo im je Filipo Inzagi, koga su uspeli da ubede da preuzme tim. Uz njega su doveli nekoliko iskusnih igrača iz Serije B i nižih Serija A klubova, ali bez "velikih bombi". Njihova ekipa je bila kompaktna, ratnička, pravi "Inzagijev" odraz. Najbolji strelac tima bio je sa 13 golova Mateo Tramoni, momak koji je u klubu od leta 2022. kada je plaćen Kaljariju 3.000.000 evra, dok je sedam pogodaka dao Aleksander Lind doveden za sličnu sumu novca prošle godine iz danskog Silkeborga.

Nakon više od tri decenije, Piza ponovo dolazi na velika vrata. Sa sobom nosi sećanje na prošlost, ponos sadašnjosti i, možda, obećanje nove epohe. Jer tamo gde je jednom sve počelo za Simeonea, Vijerija, Dungu i Tardelija – nova priča tek treba da se napiše.