Pitanje karaktera: Partizanu su potrebni Mirković, Krstajić, Lazović, Jovanović, Raća Petrović...
Vreme čitanja: 5min | sub. 04.03.23. | 10:01
Ovoga puta Ivica Iliev je u pravu
Prvi poraz pretrpeo je kad je poklekao pod pritiskom i bez obzira na oglašavanja ostao nemoćan u borbi da se istraje na poštovanju propozcija po kojima je derbi trebalo da se igra u četvrtak; drugi na terenu, jer je izgubio autogolom Slobodana Uroševića, a ne pogotkom Aleksa Viga; treći odsustvom karaktera.
Nažalost Grobara, to je današnji Partizan. Koliko navijače boli što je bezopasan van terena, što rukovodioci nisu u stanju da se izbore ni za ravnopravan tretman, toliko su kivni posle još jednog okršaja sa Crvenom zvezdom (0:1). Manje zbog loše igre, posebno u prvom poluvremenu, jer su na skromna izdanja u 2023. navikli, a više usled trenda koji sugeriše da ja ova ekipa (trenutno) psihološki toliko uzdrmana (matirana već u petom minutu) i da je služila maltene kao dekor u unapred pripremljenom slavlju sadašnjeg i budućeg šampiona.
Izabrane vesti
Takav zaključak se nametnuo već na početku utakmice. Malerozan autogol svakom može da se desi, ali reakcija ekipe – ili odsustvo iste – prilikom proslave Aleksa Viga je razlog što su pristalice crno-belih tužne. Argentinac je imitirao pucanje iz mitraljeza i niko od gostujućih fudbalera se nije našao da ga u tome spreči. Čak i kad se završila predstava desnog beka Zvezde izostala je reakcija partizanovaca, kao da se ništa nije desilo.
„Potreban vam je karakter, to donose domaći igrači, bune se prvi kad dolaze strani igrači, bune se, pričaju o njihovim kvalitetima... A trebalo bi da pođu od sebe. Kod gola igrač Zvezde, koji ne razume ni srpski fudbal, ni derbi, odlazi do Partizanove tribine i puca po navijačima, a nijedan igrač Partizana ne reaguje. Na kraju, najveći karakter imaju strani igrači, u svaku tuču su ulazili samo oni, gde je taj karakter naših momaka? To je ono što me boli i to je glavno pitanje koje mora da se reši za buduće godine. Bio sam u tom sistemu, znam kakve priče idu iz svlačionica, iz njihovih soba, a na kraju ništa od njih niko nije doneo“, precizirao je gostujući na TV Arena sport Ivica Iliev, bivši sportski direktor Parnog valjka.
I poentirao. S tim što je i delom odgovoran, pošto je i sam uticao ili formirao ekipu bez snažnog karaktera, u kojoj su tek tokom drugog poluvremena Bibars Natho i Rikardo Gomeš pojedinim reakcijama pokazali da im je stalo. Ostali maltene nisu postojali u derbiju. Ni fudbalski, ni karakterno. Izuzimajući kapitena Slobodana Uroševića malo ko od njih ima u krvi ono što je potrebno da bi se igrale velike utakmice. Dobri momci – da. Koliko god da je to vrednost (a jeste), za pobedu u derbiju je nekad potrebno biti i „namazan“.
Ovaj i ne samo ovaj, tim Partizana je godinama pravljen tako da mu nedostaje istinski vođa u svlačionici, karkaterni lider, osoba koju svi bespogovorno slušaju i čija se reč poštuje. Što ima dodirnih tačaka sa opredeljem sa vrha kluba da sve kontroliše, pa tako i svlačionicu i da u njoj, ne daj Bože, bude neko ko će dići glas. Bilo protiv dešavanja u klubu, sudija, stanja terena, rivala... Nije slučajno što su za vreme krakotrajnog trenerskog mandata Ivana Tomića Partizan napustili Miroslav Radović i Marko Jovanović, kao što nije slučajno što je njegov naslednik na klupi Marko Nikolić imao „hrtove“ na terenu u liku Uroša Đurđevića i Leonarda, što je rezultirao osvajanjem duple krune. Kasnije, kad je Nikolić otišao skoro da nijednom crno-beli nisu formirali grupu koja bi zajedničkim snagama branila interese, kad zagusti. Moderni fudbal nisu samo golovi i asistencije, u modernom fudbalu mora i da se pokaže ona stvar. To je detalj koji razliku prosečne ekipe od dobrih.
Zato je Iliev ovoga puta (Grobari se ne bi saglasili povodom oglašavanja pre neki dan) u pravu. Partizanu je potreban autoritet. Na terenu. Vođa! Mladen Krstajić iz perioda kad se vratio iz Nemačke i doslovce zavrtao uši po „Zemunelu“; Danko Lazović u poslednjem mandatu čiji prek pogled ponekad ledi krv; kumovi Raća Petrović i Marko Jovanović koji bi, kao Grobari do koske, što kažu njihovi saigrači „okačili nekog na čiviluk svlačionice“ u situaciji da tim zaostaje 16 bodova za liderom; Zoran Bata Mirković, onaj iz igračkih dana, da se unese u lice kolegi ili protivniku i tim činom pokrene Parni valjak...
To je profil ličnosti kakav je potreban Partizanu u narednom prelaznom roku. Znaju to dobro i Ivica Kralj kao sportski direktor i novi trener Igor Duljaj, sa nekim od pobrojanih su igrali i beležili rezultate vredne pomena, baš zbog čvrstine i odlučnosti pojedinaca. Na stotine je primera iz svetskog fudbala, jer nije slučajno Aleks Ferguson na terenu držao Roja Kina, svakako ne najboljeg, ali jednog od najuticajnijih fudbalera Mančester junajteda iz perioda dominacije engleskim fudbalom. Da ne pominjemo Nemanju Vidića...
Ova sezona je ionako izgubljena, međutim, pred Igorom Duljajem je nekoliko meseci priprema za narednu. Na tom putu će gledati da poboljša igru i utiče na drugačije reakcije, jer ono u petak je bilo suprotno najavama da se Partizan neće predati. Izgledalo je kao da čeka egzekuciju i odmah je sam sebi prekrastio muke. Ne krivicom trenera, jer je Duljaj prethodno odradio samo tri treninga sa ekipom i vidi se kako je ubijena u pojam, zbog čega je pred njim je delikatan zadatak da joj ojača karakter, a kasnije pronađe one koji su sposobni da se nose sa zahtevima velikog kluba
„Partizan je bio, jeste i postojaće uvek. Moramo da naučimo da živimo pod pritiskom, verujem u ovo što radim, u to nema sumnje. Znam da je igračima teško, jer čitaju, slušaju i gledaju... Rekao sam im da troše eneriju samo na stvari koje mogu da menjaju. Pritisak koji sam imao u Šahtjoru me je naučio da je važno da živiš pod njim“, pojasnio je naslednik Gordana Petrića.
Uz napomenu da se pitanje karaktera odnosi i na drugu stranu. Ako je Milan Borjan znao da uđe u kliln sa Sejdubom Sumom kad je Gvinejac pokazivao mišiće navijačima na severnoj tribini, onda bi kao kapiten Crvene zvezde trebalo da opomene novajliju da su neke reakcije neprimerene. Tako se ponašaju veliki igrači.