Podignite zastave, klonite se lopova i prosjaka: Na Svetsko prvenstvo ide prestonica bandi i pirata

"Podignite zastave i klonite se lopova i prosjaka", tako glasi jedan od stihova pesme "Hoist the colours" iz filma "Pirati sa Kariba", koja u suštini predstavlja poruka kraljevima, carevima, vlastodršcima... Da običan narod, sirotinja, neće nikada umreti koliko god je ubijali i pokazivali gađenje ka njoj jer je oskudna materijalnim dobrima. E na Svetsko prvenstvo 2026. ide zemlja koja je u isto vreme prestonica bandi, pirata, revolucija i najtvrđih ljudi Kariba.

Ako ste gledali gorepomenuti film, znate šta je Tortuga, ostrvo razvrata, razbijenih noseva i čiste anarhije, upravo ona mitska teritorija gde su se lomile kosti i rađale legende. Ono pripada Haitiju. A reprezentacija Haitija, momci koji treniraju u uslovima koji se više graniče sa epskim nego sa realnim, postala je najneverovatnija priča kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, pošto su se kvalifikovali za svoje drugo u istoriji, a prvo od 1974. kada su jedini put bili deo najveće fudbalske pozornice.

Haiti su reprezentacija koja utakmice ne može da igra kod kuće. Port-o-Prens, glavni grad, zarobljen je pod kontrolom bandi koje drže oko 85 odsto grada, a nacionalni stadion je još 2021. godine pao u njihovu ruku. Od tada Haiti nije odigrao nijednu utakmicu pred svojim navijačima. Dom su im tuđe zemlje, trening-centri koji nisu njihovi, hoteli koje napuštaju pod policijskom pratnjom. I baš zato je njihov uspeh ovoliki: Haiti je, daleko od svoje teritorije i bez ijednog domaćeg terena, pobedom nad Nikaragvom 2:0 na neutralnom Kurasau i remijem Hondurasa protiv Kostarike, izborio drugo učešće na Svetskom prvenstvu u istoriji. Honduras i Kostarika ostali su kratkih rukava i neće učestvovati čak ni u Interkontinentalnom baražu.

Simbolika dana je bila više nego jeziva i veličanstvena. Igralo se 18. novembra, na godišnjicu bitke kod Vertijera, odlučujućeg trenutka u borbi protiv kolonizatora Francuske 1803. godine, posle čega je Haiti postao prva "crna" republika na svetu. Dva veka kasnije, na isti datum, Haiti je odbranio još jedan napad, ovaj put sportski, ali ne manje monumentalan. Strelci golova za pobedu nad Nikaragvom prethodne noći bili su Luisijus Dedson, član MLS ligaša Dalasa i igrač holnadskog drugoligaša Almerea Ruben Providens. Ipak, heroj tima je bez dileme jedini poznat igrač u evropskim okvirima (nažalost, navijačima Crvene zvezde posebno poznat), Frantzdi Pijero, sada centarfor atinskog AEK-a, a onog kobnog (po Zvezdu) avgusta 2022. Makabija iz Haife.

Put ove reprezentacije bio je dug i pun rana. Posle prvog pojavljivanja 1974, Haiti je upao u politički haos, diktature, stravične zemljotrese, siromaštvo i nasilje koje danas dostiže istorijski maksimum. Fudbal je bio poslednje što je moglo da se organizuje. Ipak, nacija se nije predala. Počela je da okuplja svoje sinove iz dijaspore, iz Francuske, Belgije, SAD-a, Kanade, Meksika, mladiće koji su rođeni daleko, ali su srcem pripadali zemlji svojih predaka. Tako su nastali Stubovi nove generacije: Dakens Nazon, napadač sa stavom i gardom,; pomenuti Frantzdi Pijero, snažni centarfor koji ruši odbrane; Derik Etijen, eksplozivno krilo iz MLS-a (član Toronta), Karlens Arkus, tvrdi bek, komandant defanzive, Ricardo Ade (igrač LDU-a iz Kita), pravi monolit u zadnjoj liniji za KONKAKAF nivo.

Selektor koji je sve to spojio je Argentinac Gabrijel Kalderon Pelegrino, čovek koji je Haitiju dao identitet modernog, agresivnog i disciplinovanog tima. Ova reprezentacija igra presing konstanto, trči i bori se kao da je rođena na palubi piratskog broda. A tu je i ona poetska strana Haitija, surova i prelepa u isto vreme, koju najtačnije opisuje pesma “Hoist the Colours” iz Pirata sa Kariba, himna svih potlačenih, prognanih i ukletih. Redovi „Thieves and beggars, never shall we die“ (lopovi i prosjaci, nikada nećemo umreti), zvuče kao da su ispisani za Haiti, naciju koju su pokušavali da slome kraljevi, carevi, diktatori, okupatori, zemljotresi, bande, ali koja uvek ustaje, uvek se bori, uvek, ako ništa drugo... Postoji.

©Reuters (Navijači Haitija slave plasman na Svetsko prvenstvo)

Ipak je Haiti i dalje zemlja koja je srušila Napoleona. Zemlja koja je iz okova ropstva izgradila sopstvenu republiku. Fudbaleri Haitija su proizvod tog nasleđa, momci koji treniraju na tuđem tlu, igraju pred praznim tribinama i nose na leđima težinu nacije koja odavno nije imala razloga za radost. I sada, posle pola veka, vraćaju se na Svetsko prvenstvo. Na najvišu scenu. Kao upozorenje i priča o otpornosti, kao dokaz da fudbal još uvek zna da bude najveći mit modernog sveta. Haiti ide na Mundijal kao najromantičnija, najdivljija i najhrabrija reprezentacija karipskog futbola, zemlja bandi, zemlja revolucije, zemlja Tortuge i pirata, zemlja koja je, uprkos svemu, odbila da umre.

Život na Haitiju je hronika siromaštva, borbe i preživljavanja, ali i neuništivog duha koji je poslednjih decenija testiran više nego u gotovo bilo kojoj zemlji na svetu. Nema načina da se priča o savremenom Haitiju, a da se ne pomene najtragičniji događaj u njihovoj novijoj istoriji, zemljotres iz januara 2010. To je bio trenutak kada je zemlja već puna rana doživela još jedan udarac koji joj je promenio sve, pa i fudbal, način života, infrastrukturu, društvo, čak i mentalitet čitave nacije.

U samo 35 sekundi, 12. januara 2010, Port-o-Prens je sravnjen sa zemljom. Razorni potres pogodio je najnaseljeniji deo države, u kojem je živelo skoro 40 odsto populacije. Procene su da je poginulo između 250.000 i 300.000 ljudi, a više od 1.000.000 ostalo je bez doma. Izbrisani su putevi, škole, bolnice, ministarstva, čitave četvrti. Nestali su mostovi, polomljen je svaki sistem koji je i pre toga bio na ivici postojanja. Nije taj zemljotres srušio samo zgrade, to je bio zemljotres koji je srušio državu.

©AFP

Posle tog trenutka, život na Haitiju nikada nije postao „normalan“. Umesto toga, zemlja je utonula u dugogodišnju humanitarnu krizu. Ulične četvrti u Port-o-Prensu postale su improvizovana skloništa, a deca su odrasla u šatorima i ruševinama. Epidemija kolere, koja je usledila nakon zemljotresa, dodatno je razorila već ranjenu populaciju. Pomoć koja je stizala iz sveta bila je često nedovoljna ili pogrešno raspoređena, što je stvorilo duboko razočaranje, nepoverenje i osećaj da je Haiti ostavljen sam sebi.

Na sve to nadovezale su se političke krize, siromaštvo i, poslednjih godina, potpuni raspad javne bezbednosti. Nakon ubistva predsednika Žovenela Moiza 2021, već krhka država se raspala još jednom. Bande su preuzele kontrolu nad ogromnim delovima grada, pa i infrastrukturom. Danas, gotovo 85 odsto Port-o-Prensa kontrolišu paranaoružane grupe. U tim delovima život je surov, ponekad granica između civilnog stanovanja i ratne zone gotovo da ne postoji. Naoružane bande naplaćuju „porez“ stanovništvu, kontrolišu puteve, kidnapuju ljude, zatvaraju pristupe luci, skladištima hrane i goriva. Većina porodica živi u siromaštvu, a hiljade dece ne ide u školu jer su putanje do škola previše opasne.

Ipak, postoji utisak da Haiti nikada nije izgubio neke vrednosti. Ljudi se drže zajedno. Igra se fudbal i na najopasnijim ulicama. Peče se hrana na uličnim šporetima, deca se kupaju u improvizovanim kadama, pesma i ples se čuju i tamo gde se misli da nema mesta za radost.

©AFP

Zemljotres iz 2010. nije samo tragedija, on je oblikovao generaciju. Današnja reprezentacija Haitija sastoji se od igrača koji su tad bili deca, tinejdžeri ili vrlo mladi ljudi. Mnogi od njih izgubili su domove, rođake, prijatelje. Zbog toga igraju sa nečim što se retko viđa, sa energijom i ponosom koji dolazi iz dubina ličnog iskustva. Na neki način, svaki njihov trk za loptom je gest pobune i dokaz da zemlja koju su rušili potresi, zavere i bande i dalje ima glas.

Plasman Haitija na Svetsko prvenstvo zato nije samo sportski uspeh. To je povratak naroda koji je preživeo svaku vrstu sloma. To je vapaj zemlje koja traži da je čuju. Trenutak kada svet opet gleda u naciju koja je davno, 1803. na jučerašnji datum bila simbol slobode, a danas, posle svega, ponovo diže zastave kao država koja nema mir, ali odiše drugim vrednostima.

I zato će Haiti na Svetskom prvenstvu biti više od reprezentacije. To će biti tim koji nosi bol zemlje, njenu istoriju, rane i njenu neverovatnu snagu. Tim koji je izašao iz ruševina, kroz dim, bande i beznađe, da bi, makar jednom, makar na mesec dana, pokazao svetu da postoji priča jača od svega što pokušava da ih slomi.

KVALIFIKACIJE ZA SP – CENTRALNA AMERIKA (POSLEDNJE KOLO)

Sreda:

Kostarika - Honduras 0:0

Jamajka - Kurasao 0:0

Panama - El Salvador 3:0 (2:0)
/Blekman 17, Dejvis pen 45+4, Puma 85/

Trinidad i Tobago - Bermuda 2:1 (1:0)
/Henri 9, Džejms 66 - Taker 60/

Gvatemala – Surinam 3:1 (0:0)
/Lom 49, Eskobar 57, Santis 65 - Samajoa ag 90+3/

Haiti – Nikaragva 2:0 (2:0)
/Dedson 9, Providens 45+1/