Podkast „2x45“: Đukić mi govorio da sam igrač za Mančester, Rade Dunjić pravi čovek za Zvezdu

Glava luda! To je prva reakcija svima koji poznaju Miloša Bosančića kada čuju njegovo ime.

Tomislav Sivić je rekao u podkastu „2x45“ da je Bosančić jedan od dvojice najtalentovanijih igrača koje je ikada trenirao, zajedno sa Ademom Ljajićem, a ispred Dušana Tadića, Miralema Sulejmanija... I dok su ostali napravili velike karijere, naš  gost u novoj epizodi podkasta nije ostvario ni deo svog potencijala.
„Ostvario sam pet odsto od onog koliko sam mogao. Moja glava nije mogla da prati moj talenat. Kad pričamo o talentu, ne o karijerama kako su tekle, uz mene su bili Adem Ljajić i posle Nemanja Radonjić“, kaže Bosančić.

Ali, negde je Miloš „skrenuo levo kod Lajkovca“ i toliki potencijal je ostao neiskorišćen.
„Sigurno da ima tu mojih grešaka, klinac si, željan svega, došao iz malog mesta u grad. Kad se setim kakve sam gluposti pravio... Ali, isto tako, ubeđen sam da nisam imao prave ljude oko sebe, koji bi me ispravno savetovali, ni trenere koji bi me usmeravali ka vrhunskom cilju“.

BATA ME MALTRETIRAO ZA MOJE DOBRO

Jedini ko je imao prave pedagoške mere i želeo da izvede mladu ludu glavu na pravi put bio je Bata Mirković u Partizanu.
„Bata mi je bio autoritet. Dok je bio u klubu, bio sam bubica. Jeste, kad god je mogla neka glupost da se napravi, ja sam je napravio. Ali, Bata me držao pod kontrolom, znao je da mi zavrne uvo, da me počupa, uhvati za vrat, ali sve to za moje dobro. Maltretirao me za moje dobro. Baš me voleo. Nažalost, bio je tu samo šest meseci“.

Još kao klinac Bosančić je bio poznat kao veliki šeret, povremeno šaljivdžija i preko mere, što je često znalo da mu se obije o glavu. Anegdota u kojima se pominje njegovo ime ne zna se broja, ali mnoge se vezuju za period dok je Miroslav Đukić bio trener Partizana.
„Đuka mi je rekao „Ti si igrač za Mančester, ali za mene nisi“. Zašto? Čačkao sam ga. Recimo, on sedi na lopti i priča igračima, a ja prođem, šutnem mu loptu, on padne. To su ružne stvari, priznajem, ali sve se dešavalo nakon što me sklanjao iz tima“.

Šta bi bilo kad bi bilo... Ali, kada je Bosančić imao 16 godina na adresu Partizana stigla je ponuda Čelsija za njega.
„Igrao sam za reprezentaciju dve prijateljske utakmice protiv Portugalije u Lisabonu. Skaut Čelsija je gledao mečeve i poslao u klub izveštaj da igrač sa brojem osam mora odmah da se dovede. Te nedelje stigla je u Partizan ponuda Čelsija od pola miliona evra i nastala je uzbuna. To je bio period kada je Abramovič došao u klub i kada se počelo sa tim sistemom da se dovode mladi igrači po svetu. Nenad Bjeković je pozvao mog oca i dogovor je bio da ostanem, da se razvijam u Partizanu“.

BIO SAM „MENTOL“ ŠTO SAM U ONOM MOMENTU DOŠAO U ZVEZDU

Miloš Bosančić spada u grupu malobrojnih igrača koji su nosili dres i Partizana i Zvezde. Iz ovog ugla gledano, iako za sebe kaže da je zvezdaš bio odmalena, ni njemu nije jasno zašto je iz Koreje, gde mu je sve bilo potaman, došao na Marakanu.
„Iz ekipe gde si zvezda, gde redovno primaš super pare, život je dobar, liga ti prija, dolazim u Zvezdu gde nema para, gde me svi vređaju i pitanje je šta će biti posle toga, jer imam 26 godina. Znači, ja sam mentol u tom momentu! Na silu sam došao u Zvezdu, bio je transparent navijača u fazonu „šta će nam ovaj čovek“. Ja sam tu nešto i igrao, u kakvoj smo bili situaciji nešto smo i iskrpili“.

Period na Tajlandu ne može da se preskoči.
„Godinu dana primao sam lovu, a osećao sam se kao na odmoru. Ono tamo nije za fudbal, nije mi ležalo. Izgubio sam godinu dana. S druge strane, u Bangkoku ne možeš da budeš normalan. Živeo sam sam u vili na tri sprata, sa bazenom. Van terena sam zabijao het-trikove, a na terenu – krompir“.

Za Jindriha Trpiškovskog, koji ga je vodio u Liberecu, Bosančić kaže da mu je najbolji trener u karijeri.
„A, radio je kao konobar pre toga“.

SOUČEK KOJI NIŠTA NE ZNA I BALVAN COUFAL

Seća se Bosančić susreta sa Tomasom Součekom i Vladimirom Coufalom u Liberecu.
„Trpišovski mi kaže: „Boske, dovodim ti ovog zadnjeg veznog, ništa ne zna, dobar je momak, trči, jak je, pomoći će ti, vrati ga u život, ali mislim da na njemu može mnogo para da se zaradi“. Dolazi Souček, dobar kao hleb. Kaže mu trener: „Igraš tu sa Bosketom, kad je frka, daj loptu samo njemu“. Ali, vidim ja dobar, bre, igrač. Sve smo išamarali tog proleća. Coufal je došao iz druge lige kada smo osvojili titulu. Smejali smo mu se, ko je ovaj čovek, balvan. A, on ćuti, radi, cepa, bio je tu i kada sam se posle vratio u Liberec“.

Osvrnuo se Bosančić i na situacije u Zvezdi i Partizanu.
„Zvezda mora više. Terza je tu deset godina. Po meni, sve ove Lige šampiona, titule – malo je. Moraš da napraviš neki iskorak. Nekako osećam kao da Terzino vreme polako prolazi. Mislim da treba da dođe neki novi, da to malo osveži. Na primer, Rade Dunjić, sa kojim sam drug, znam kakav je, posvećen 300 odsto u IMT-u. Znam da može da napravi iskorak sa Zvezdom, mislim da će tamo u budućnosti tako i biti. Što se tiče Partizana, da ima para ovi klinci što sada igraju bili bi negde po pozajmicama. Sve mi to deluje veštački. Kao da hoće litar i po da uguraju u litar“.

NE POMINJI MI LIVORNO

Partizan – Livorno. Vode crno-beli 1:0 i Miloš Bosančić ima zicer, izlazi sam na golmana, da reši utakmicu. Dribla golmana, koji mu odnosi loptu. Trenutak koji je možda simbol karijere Miloša Bosančića, svih propuštenih šansi.
„Uh, nemoj me to... Da sam dao taj gol, otišao bih u Romu za pet miliona evra. Milijardu puta sam gledao taj video. Bio je to momenat koji bi mi promenio karijeru“.