Kralj je stavio krunu, Dijego dobio društvo na fudbalskom Olimpu

Ko je najveći svih vremena? Kao da je to uopšte važno. Lionel Mesi je celog života govorio da je to Dijego Maradona. Da li bi večeras rekao drugačije? Teško... Jer, kao što se moglo čuti od Argentinaca u Dohi tokom Mundijala: El Pibe je nešto više od fudbala.

Ako nije najveći, mada će armija fudbalskih fanova sa svih meridijana večeras reći da je to postao, a ono je Lionel Mesi stao na taj Olimp rame uz rame sa Maradonom. Dobro, neka bude i sa Peleom.

Kakav je samo ovo kraj reprezentativne karijere za čoveka koji skoro dve decenije ruši rekorde, pomera granice fudbala, diže milione ljudi na noge novim čarobnim potezima. Pošteno je reći da nije bilo previše onih, osim poslovično večitih optimista iz Argentine, koji su verovali da će u 35. godini Mesi ostvariti taj poslednji, ali najveći san.

Ovaj tim Argentine kada se Lionel izvuče iz njega, ne deluje nimalo šampionski. Osim Anhela di Marije, naravno, čoveka koji je rešio i Kup Amerike i doneo Gaučosima i taj veliki trofej. Mesi je nosio na svojim ramenima velika očekivanja 50.000.000 zemljaka, koji rezonuju po motivu „Titula ili ništa“, nosio je ceo tim isto onoliko koliko je cela ekipa trčala i ginula za njega dok je plavo-bela „desetka“ štekovala snagu da kada mu dođe lopta rascepa odbranu Francuske na atome i molekule.

Samo treba zamisliti kakav je to bio pritisak na leđima najboljeg na svetu, treba pomisliti šta li se njemu vrzmalo u glavi kada je izgubio prvi meč od Arabije, kada je Holandija od 0:2 došla do 2:2, kada je Francuska uporno odbijala da „umre“ na terenu, pa delovalo da su plavo-beli ostali bez daha, da su gotovi, da padaju u ambis...

Fudbalski kralj je večeras osvojio poslednju, ali najveću krunu, jedinu pravu koja mu je nedostajala u karijeri. Ono što mu je falilo pa da u domovini, gde su ga i pre ovog trofeja, gledali kao u boga, zaista postane Bog. Isto onoliko koliko je to Maradona.

Poslednji put je Argentina bila na tronu 1986. kada joj je pehar doneo Dijego. Posle 36 godina plavo-bela zastava ponoso je na fudbalskom tronu. Podigao je tamo Mesi. Bio je najsjajnija zvezda tima u svakoj utakmici, od prve do poslednje. I finale je začinio sa dva gola pre penala, a onda i sigurnim pogotkom sa bele tačke u penal seriji. Nije zakazao kada je najteže.

I zato večeras ostaje celoj planeti da se pokloni novom, krunisanom kralju fudbala. Kakav poslednji ples! I Dijego aplaudira negde gore sa neba.