Ponavljam sebi: Ostani budan! Jer, ako izgubim svest, ne znam da li ću preživeti

(od izveštača Mozzart Sporta sa Zlatibora)

Morali bismo baš dobro da zagrebemo da bismo pronašli sličan primer: kada za petnaestak dana bude krenula nova sezona, Zemun će Mladenu Živkoviću biti jubilarni, deseti različiti klub sa kojim će nastupati u Mozzart Bet Superligi.

Redom: Smederevo, Donji Srem, Novi Pazar, Radnički Niš, Rad, Mladost, Mačva, Napredak, Železničar Pančevo. Ukupno 125 nastupa u elitnom, plus preko 150 u drugom rangu srpskog fudbala.

Da je samo to, pa bi tema bilo na pretek, ali ne može razgovor sa 36-godišnjim golmanom da prođe bez onoga što je, nažalost, hajlajt njegove karijere, a to su dve stravične povrede baš u duelima sa beogradskim večitim rivalima - protiv Crvene zvezde je polomio sve što se može polomiti od kostiju na licu, čak je u jednom trenutku bio i životno ugrožen; protiv Partizana je polomio čašicu kolena, što je takođe iziskivalo dug, neizvestan i vrlo specifičan oporavak.

A, opet, u fokusu je nastupajuća sezona, povratnička za Zemun u društvu najboljih posle sedam godina. Zato, odatle i krećemo. Klub iz Gornje Varoši odigrao je već četiri kontrolne utakmice u vrlo neznatno promenjenom sastavu u odnosu na sezonu u kojoj je dominirao u Mozzart Bet Prvoj ligi. I, kako to obično biva, veći deo fudbalske javnosti nalepio mu je etiketu autsajdera...
“Ja to obožavam. Mnogo mi je drago kada sam u ulozi otpisanih. Ima stvari koje jesu specifične za nas. Klub je poslednjih godina tek počeo finansijski da staje na noge i mi budžetom ne možemo da pariramo ostalima u ligi. Zato smo negde ograničeni u dovođenju igrača. Znamo mi koji igrači vrede, znamo šta nama treba, ali zbog budžeta moramo da budemo pametni i ne smemo da pogrešimo, jer nemamo viška novca, pa svaka greška može da bude kobna. Moramo da dodevemo igrača koji odgovara po kvalitetu, koji će Zemun da gleda kao na odskočnu dasku, da pomogne i sebi u karijeri i klubu. Ako planira da uzme velike pare u Zemunu, to je pogrešna adresa. I najvažnije od svega, što nam je i dalo rezultat prošle sezone, jako nam je bitno kakve karaktere primamo u svlačionicu. Te ljudske selekcije se držimo, verujemo da će nas to načiniti da budemo konkurentni. Nije fraza, to sa budžetom nije za mene izgovor, da sad neko treba da nas žali. Zašto bi? Sport je jedina disciplina gde još David može da pobedi Golijata. Kad počne utakmica rezultat je uvek isti, a za konačan odgovaraju akteri na terenu. Ja sam ubeđen da Zemun neće biti epizodista, ekipa koja je, eto tako, ušla da malo vidi šta to ima u Superligi, pa da se vrati nazad. Kada bih tako razmišljao danas ne bih više igrao fudbal.”

Sastav je za sada, manje-više, isti kao prošle sezone, na čelu sa trenerom Milanom Kuljićem:
“On kao da je Nemac. Mnogo polaže na disciplinu, treninzi su mu taktički perfektni, ali je i jako otvoren i ima odličnu komunikaciju sa igračima. Jedini igrač koji je imao ozbiljniji uticaj na ekipu, a da je otišao, jeste Miloš Rošević. Dobio je ponudu Radničkog iz Niša kojoj Zemun nije mogao da parira, to je ljudski. Svi ostali nosioci su tu, otišli su igrači sa manjom minutažom, što je i normalno, jer da bi neko došao da pojača konkurenciju, neko najpre mora da ode.”

(@MNPress)

Da li nam je liga danas jača ili slabija nego prethodnih godina?  
“Deluje mi da je liga drugačija. Ja to posmatram ovako. Kada mi neko kaže jača, ja pitam: ‘A, šta to znači’? Tvrdim, kad sam ja počinjao da igram fudbal, da su svi manji klubovi, a sećam se tog Borca iz Čačka, ili Hajduka iz Kule, imali po pet, šest strašnih individualaca. Danas to nije slučaj. Fudbal se promenio. Desetke su izumrle. Sve se svodi na brzinu, na dva brza krila, na ofanzivnu tranziciju, tako se igra. Ono što je možda za posmatrača sa strane učinilo da pomisli da je kvalitet fudbala viši je to što je kvalitet terena veći, to je ubrzalo igru, promenila se filozofija fudbala i možda je atraktivniji za gledanje. Ali, ako pogledamo realno, gde smo mi, a gde su drugi, to nam govore rezultati u Evropi. Možemo sada da se lažemo, ali zemlje u okruženju koje nisu mogle da nam pariraju su napredovale brže od nas. Ja se sećam sa Randičkim odemo na Maltu pobedimo sa četiri, pet golova razlike, a danas od koga ispadamo... To je osnovno pitanje kojim bi trebalo da se pozabave ljudi koji brinu o našem fudbalu.”

NEKAD BI TRENER OTKINUO GLAVU GOLMANU ZA PAS VEZNOM IGRAČU POD PRITISKOM

A golmanska scena u Mozzart Bet Superligi? Nema ih malo “dinosaurusa” među čuvarima mreže u našem šampionatu. Kuriozitet je da je naš sagovornik debitovao u elitnom rangu na utakmici Smederevo - Crvena zvezda (0:0) 14. avgusta 2010. godine, ušavši u igru u 15. minutu, a da je gol crveno-belih na tom meču čuvao Saša Stamenković...
“On je i dan danas jedan od kolovođa. Opet se vraćam na to kako se promenio fudbal i koliko se promenila uloga golmana. Kad sam ja počinjao, da golman uzme da zavuče loptu nogom svom veznom igraču pod pritiskom, pa trener bi mu otkinuo glavu čak i da je taj pas milimetarski precizan! A, danas je to osnovni proncip igre! Evo, kad pogledate i ovo Svetsko prvenstvo, ima mnogo iskusnih golmana u poznim godinama. Zašto? Ključ je u donošenju odluke. Odbrana gola se danas ne svodi na reakciju koliko na percepciju. Onaj sa većim iskustvom donosi bolje odluke. Fudbal se ubrzao, lopte su nikad brže, tereni takođe. Danas ne znači toliko brža reakcija mlađeg golmana, koliko pravilno čitanje igre iskusnijeg.”

Kad si već pomenuo Mundijal, ne možemo, a da ne pitamo za komentar penala koji je Samervilu zaustavio golman Maroka Bono. Odnosno, načina na koji je to uradio. Da li je to revolucija u golmanskom pristupu jedanaestercima?
“Znate kako, ja nikada nisam dobio priliku da se oprobam na najvišem nivou u fudbalu, a silno sam želeo. Niti sam imao idole, hteo sam samo da budem najbolja verzija sebe. Ali, imam prijatelje koji su taj nivo dostigli i koji mi prenose do kojih detalja je došla golmanska analiza. To običan navijač ne može ni da pojmi. Pokreti tela, očiju, položaj stopala. Šuter mora u jednom deliću sekunde, makar krajičkom oka, da pogleda mesto gde će da šutne. Neki igrači gledaju golmana, neki igrači ga ne gledaju uopšte, neki zastaju, neki ne. Sad nekome izgleda da je on to odbranio kao rukometni golman. On je video da je igrač prerano spustio glavu i to mu je omogućilo da krene ranije, a lopta mu je došla tu. Zašto bi se bacio, ako nema potrebe? To je jednostavno. Eto, to je neka moja analiza odbrane tog penala. Vrlo je realno da on to nijednom neće uraditi u sledećoj penal seriji, ali odveo je ekipu u osminu finala.”  

U dresu Radničkog iz Niša (@StarSport)

A, kad smo kod te igre nogom, kako ti tu stojiš? Kako si evoluirao tokom karijere?
“Da sam krenuo od malih nogu da igram nogom, ja bih danas bio savršen. Međutim, u momentu kada sam počinjao da se bavim fudbalom, kakva crna noga, mene su treneri učili povratna lopta, šut što dalje možeš. Međutim, čovek se uči dok je živ, stalno radi na sebi. Ja sam svoju igru nogom mnogo popravio. I popravljam je iz dana u dan. Pazite, nije cilj samo pogoditi igrača. Nego kog igrača, u kojoj situaciji i najvažnije je da ta lopta mora da bude brza. Balonku može svako da mu da, ali onda neće ostvariti prednost. Ali, šta mi je važno da kažem. Ja nijednom u karijeri nisam primio gol tako što sam pogrešio u dodavanju nogom. Ali, to nije zbog noge, nego zbog glave. Zbog pravilnog donošenja odluka. Nekad je šutnem u aut, u korner ako treba. Ali, gol nisam primio. Ako danas pogledate koliko golmana pravi brljotine, verujte da bi i mnogi vezni isto tako pogrešili da se od njih traži to što se traži od golmana, ta dodavanja na ivici žileta.”   

PRVI TRENER MI JE BIO HARMONIKAŠ

Karijera Mladena Živkovića toliko je bogata i raznovsrna da je teško preleteti samo njen seniorski deo, ali naš sagovornik ima zanimljivu priču i iz mlađih kategorija, odnosno sa svog baš najranijeg početka:
“To je neka sredina devedesetih godina, moj prvi klub VGSK iz Velikog Gradišta. U tom trenutku zona, četvrta liga. I, šta je najbitnije za jedno dete kada počinje? Dobar trener. Moj prvi trener Slavko, danas moj veliki prijatelj, bio je - harmonikaš! On je sjajan tip, ja ga obožavam, sve bi dao za fudbal, ali stalno se šalimo, da me je učio da sviram harmoniku, možda je nešto i mogao da me nauči. E sad, ja sam uvek bio veliki radnik, fanatik. Trening nisam propustio nikad. Ali, bio sam klasičan ‘divljak’ golman. Ničega se nisam plašio, glava na kopačku bez problema, ali tehnika nula. I sad, ja ne branim čak ni za kadete, branim ono kad treneru baš bude žao da ne pusti dete koje ne propušta nijedan trening. Ali, ekipa nema rezervnog golmana, a prvi golman pred prvo kolo povredi lakat, mora na operaciju. Ja pet dana pre 16. rođendana, nemam pravo da nastupim zbog godina, prvo kolo brani igrač, ja branim tek od drugog. Klinac jedan, bacam se, ali na tu divljinu ne mogu da mi daju gol i skrenem pažnju i posle godinu i po dana pozovu me Požarevac, pa Sloga Petrovac na Mlavi, Srpska liga. Pa se pojavi Smederevo, dovedu me da budem treći golman. Tek tu dolaziš do nekih trenera, počneš da učiš, da se razvijaš. Prekretnica je bila što sam u tom periodu u Velikom Gradištu sasvim slučajno upoznao Zorana Stojanovića, koji je bio trener u Čukaričkom, Vojvodini, Spartaku, dugo je radio u Kataru... I on je video tako jednog mladog momka koji ima neverovatnu volju i koji ništa ne zna. Nije on mene previše trenirao, ali mi je pokazao neke osnove bez kojih bih ja i dan danas ostao onaj ‘divljak’. Posle sam ja to nadograđivao. Postanem drugi golman u Smederevu, pa se namesti ta utakmica protiv Zvezde da se povredi prvi i da ja uđem i budem igrač utakmice i kola, odbranim deset zicera. Pa, opet na klupu i borba.”

U dresu Smedereva (@MNPress)

A, ta borba utoliko veća, zbog još jedne specifičnosti:
“Nikad u životu nisam imao menadžera! Mislim da mi je to čak i pomoglo. Ti kad nemaš nikoga iza sebe, posebno u srpskom fudbalu, svaka tvoja greška znači metlu. Ne samo sa gola, nego često i iz kluba. Nemaš privilegiju da te neko trpi i onda je svaka šansa kao borba za život. Znam, ako zeznem, sledeća prilika možda neće ni doći. Posebno to važi za golmane, jer ako postoji neko ko je ‘projekat kluba’, taj će da brani dok ga ne prodaju. Znate, ima deset igrača u polju i ako vrediš, čak i da ima neki ‘projekat’, trener će te negde uglaviti. A, gde da uglavi golmana? Samo jedan može na gol. Tako da ja, bez menadžera, nikad nisam mogao da zovem neki klub da bih tamo otišao. Mogli su samo mene da zovu.”

Ali, bogme su te zvali...  
“Jesu. Eto, posle Smedereva Donji Srem, gde sam brzo video da mogu da dubim na glavi, šansu neću dobiti, i onda se pojavio Černomorec. Ali, proba. Ja uzmem ranac i pravo u Bugarsku - na probu! Posle je tamo bilo super, imao sam dugoročan ugovor, ali je klub upao u finansijske poteškoće, sve se raspalo, bio sam na velikom gubitku. Onda Novi Pazar, možda i najlepši period u karijeri. Ja sam tamo uživao. Ti ljudi dole su mi zauvek u srcu. Nigde u životu nisam stekao više prijatelja van fudbala nego tamo. Čak i na tu situaciju kada sam mogao da izgubim život, ja gledam kao na srećnu okolnost. Da sam zapravo sačuvao život i da nemam nikakve posledice.”

OPERACIJA TRAJALA PET I PO SATI

Zvuči fatalistički, ali moglo je tada da se desi da ni danas, ni bilo kada, ne vodimo ovaj razgovor...
“Apsolutno svega se sećam, svakog detalja, kao juče da je bilo. Svestan sam bio i da sam u životnoj opasnosti. U glavi mi je samo bilo da ne smem ni na sekund da izgubim svest, jer onda verovatno neću preživeti. Sebi sam sve vreme ponavljao: ‘Ostani budan, ostani budan’... To je takav udarac sa Sikimićem bio, mojim drugom i saigračem još iz Smedereva, bukvalno kao da me je brzi voz udario. Polomljene su mi bile sve kosti koje mogu da se polome na glavi, čitava orbita oko oka, jagodična kost, gornja vilica, samo donja nije. Imao sam sreće kad mi je slomljena ta orbitalna kost, delić se zavukao između očnog živca. Bukvalno su milimetri odlučili da ne ostanem slep zauvek. Doktor je rekao da nisam svestan koliko sam sreće imao. Operacija u Beogradu trajala je pet i po sati.”

Igrom sudbine, tačno četiri godine kasnije, baš na debiju na golu Napretka, u duelu sa Partizanom - novi prelom:
“To je trebalo da bude baš lepa priča. Napredak je veliki klub, Kruševac lep grad. Krenula je da se gradi dobra priča, dobra ekipa. I prvo kolo, u sudaru sa Lazarom Markovićem ja polomim čašicu kolena na pola. Ne ligament, nego čašicu. Treba da uđem u oporavak, niko od doktora ne zna kako se od toga oporavlja. Tražili smo nekoga sa tom povredom, nismo mogli da ga nađemo. Čak mi je rađena neka drugačija, da kažem zastarela vrsta operacije. Išao sam kod pet dokrtora i svi su mi tvrdili da više nikada neću moći da se bavim fudbalom. Ajde, fudbal za fudbal, ali ja sam tada dobio ćerku, zaledio sam se kad sam pomislio da nikad neću moći za njom da potrčim.”

Trenutak posle preloma noge (@StarSport)

Oporavak je bio epski:
“Radio sam ga kod Vladimira Čepzanovića, to je čovek koji je jako dugo radio u Rusiji, Italiji. I on je pronašao nekog Portugalca koji je sedam, osam godina ranije imao sličnu povredu, ali mi je otvoreno rekao: ‘Možemo da probamo, ništa ti ne garantujem.’ Taj oporavak je bio ludački, trajao je pet meseci, radio sam ludačke vežbe preko granice bola za vraćanje funkcionalnosti kolena, u koje sam tada imao ugrađene žice. Ali, ja sam mnogo toga radio i ne slušajući doktora. Da je znao, mislim da bi mi lupio šamar. Ja sam počeo da se bacam, ne znajući šta me čeka, ali sam u glavi bio presekao da ću da guram, pa ako pukne - puklo je. U jednom trenutku nisam znao da li sam na putu za oporavak ili za invalidska kolica, koliko je bolelo. Ali, da sam odustao, shvatio bih to kao veliki lični poraz. Shvatio sam tada da je ljudsko telo kameleon koji se prilagođava na najrazličitije situacije. Vremenom je prestajalo da boli, i ja poslednjih pet godina nisam trening propustio.”

Klubovi su se nizali, uspomene gomilale...
“U Nišu mi je bilo prelepo. Izborili smo istorijski plasman u Evropu. U Lučanima takođe jedno divno iskustvo. Gospodin Neško Milovanović to drži sve ustrojeno po nekom svom režimu. Prepoznatljiv je po svom shvatanju fudbala, ali i fanatizmu, jer taj čovek je, verujte, 24 časa na stadionu, sakuplja tu decu iz zapadne Srbije, razvija omladinsku školu. Želim mu sve najbolje, zaista.”

AMBICIJE KLUBA ISPRED VISINE UGOVORA

Ulazak u Superligu sa Zemunom nije prva promocija u karijeri Mladena Živkovića. Isto je uradio sa Železničarom iz Pančeva, a nakon toga umalo i sa Mladošču GAT, koja je zastala na poslednjem koraku, u baražu protiv Napretka. I, mada je iz tih klubova odlazio pod čudnim okolnostima, o tome ne želi ovom prilikom. “Pamti samo srećne dane”.
“Posle te povrede u Napretku, desi se nešto logično. Ljudi počnu da sumnjaju. Da li ja to mogu. I ja bih možda sumnjao na njihovom mestu. Ako doktori kažu da neću moći više da branim, koji će to predsednik ili trener da rizikuje. Tako da o Superligi tada nisam mogao da razmišljam, ali javio se Želja iz Pančeva. Klub koji je jedva ostao u Prvoj ligi, ali je imao ogromne ambicije. A, meni je to uvek bilo presudno. Evo jedne anegdote kad sam dolazio u Zemun, ja na pregovorima sa čelnim ljudima ne pominjem moj ugovor. Pitam ih samo jedno: ‘Imate li vi ambiciju da uđete u Superligu?’ A, oni: ‘Pa mi sigurno želimo...’ Ček, ček. Nemojte to ‘mi želimo’. Svi žele. Imate li ambiciju? Ako nemate, da ne dolazim. Meni je potreban motiv. Sportski direktor je moj prijatelj, igrali smo zajedno. Neću da dolazim, a da ne budem na sto posto. Znam da tu ne mogu da se obogatim. Dakle, treba mi motiv. I oni kažu: ‘Dobro, imamo ambiciju, samo nemoj o tome javno da pričaš. A šta ćemo za ugovor?’ U ugovor stavite nešto što van ne opterećuje. Tako je bilo i u Pančevu. Motiv mi je bio da dokažem da ja još to mogu, a i to što je klub jurio plasman u elitu, koji smo i ostvarili.”   

Uz Bugarsku, jedino inostrano iskustvo, ono u Norveškoj, trajalo je jedva mesec dana. Šta se tamo desilo?
“Ha, ha. Tamo odlazim posle Niša. Kakva avantura. Mene su upozoravali da su Norvežani hladni, nepristupačni prema strancima. Ali, nisam mogao ni da zamislim šta me čeka. Klub Mjondalen. Elitni rang. Ja dolazim, niko sa mnom ne razgovara. Svi u klubu znaju engleski, a trener sastanke drži na norveškom. Nekoliko puta mu skrenem pažnju, on mi kaže da ne brinem. Pazite, ja jedini u svlačionici nemam pojma o čemu se priča. Ne znam kako ljudi brane prekide. Izlazim na prvu prijateljsku utakmicu, vidim oni nemaju igrača ni na petercu, ni na prvoj stativi kod kornera. Ludilo. I tu sam ušao u neku diskomunikaciju sa trenerom, nismo bili na istim talasnim dužinama i oni su mi posle mesec dana saopštili da me on ne želi. Pa je bilo natezanja oko ugovora koji smo potpisali. A, žao mi je, jer tamo se igra fudbal koji ja zovem ‘prelivanje’. Svi idu napred, pa svi nazad, pada mnogo golova i mislim da bih imao priliku da se istaknem, jer golmani imaju dosta posla. Ali, očito mi je suđena Srbija i Mozzart Bet Superliga.”

A tamo, kroz samo dve nedelje, u nove pobede. Sa desetim različitim klubom. Raritet!