Poraz koji otvara pitanja: Ako gradimo tim za 2028, vreme je za jasne odluke

Sergejevo povezivanje sa Mimovićem pokazalo je kako možemo da izađemo iz pritiska u fazi izgradnje napada, a ne samo da kružimo sa loptom. Naročito kada postoje igrači sposobni za kombinaciju u uskim prostorima. I u pojedinim momentima drugog poluvremena uspeli smo da iznesemo loptu na način koji nam je nedostajao u poslednje dve godine. To je ujedno i jasan pokazatelj namere selektora da se napadi grade od zadnje linije, kroz kontrolisani izlazak, kako bi se otvorio prostor za nastavak akcije u višim zonama terena.

Sve to nije bilo dovoljno da promeni tok utakmice, ali je jasno pokazalo jednu stvar. Određeni profili igrača menjaju sliku igre. Stankovićev raspon dodavanja i Sergejeva sposobnost igre u malom prostoru upravo su kvaliteti koji podignu nivo igre našeg veznog reda.

STATIČAN VEZNI RED

Tu dolazimo do problema koji nas prati već godinama, statičan tandem u sredini terena.

Plan Paunovića bio je da ugrozi Španiju iz tranzicije, pa se izbor konzervativnijeg veznog reda može razumeti. Ali ograničenja su brzo postala vidljiva. Ni Stanković, ni Gudelj nisu igrači koji prirodno donose dubinu kretanjem bez lopte.

Obojica su se često spuštala duboko kako bi stvorila brojčanu prednost u izgradnji napada. Problem je nastajao u narednoj fazi. Kada su obojica tako nisko, niko ne ostaje u sredini da pokupi drugu loptu i povuče tim unapred.

Zato se nameće logično pitanje: da li je zaista imalo smisla igrati sa dvojicom sličnih profila umesto sa jednim? I ako već biramo, zašto ne sa onim koji je trenutno u gotovo svim segmentima kompletniji, Aleksandrom Stankovićem?

ODBRANA POČINJE OD NAPADA

Bilo je faza u kojima je presing izgledao organizovano, ali kada smo se povukli u nižu zonu odbrane, problemi su brzo postali vidljivi.

Protiv protivnika ovakvog kvaliteta odbrana mora da funkcioniše kolektivno, sa jasnim zadacima i stalnim intenzitetom. Kada ste pod stalnim pritiskom i postoji razlika u kvalitetu, svaki igrač mora da zatvori svoju zonu i odradi svoj deo posla bez izuzetka.

To nije uvek bio slučaj. Prednji tandem nije uspevao da održi potreban intenzitet dovoljno dugo, što je Španiji u više navrata omogućilo prelak ulazak u centralne zone. Protiv jakih timova to je luksuz koji se kažnjava gotovo svaki put.

🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥

POTREBNI SU NAM IGRAČI KOJI DRIBLINGOM SKIDAJU PRITISAK

Još jedan problem bio je vrlo očigledan. To što je Strahinja Pavlović završio meč sa dva uspešna driblinga nije iznenađenje, jer je to deo njegovog stila. Ali, postaje problem kada četiri igrača po bokovima, Mimović, Terzić, Birmančević i Kostić, zajedno imaju samo dva pokušaja driblinga.

Na ovom nivou to jednostavno nije dovoljno. Bez igrača koji mogu da probiju liniju driblingom i izbace protivnika iz balansa, gotovo svaki izlazak iz pritiska postaje predvidiv i svodi se na borbu za opstanak.

Kao što smo već pisali u prethodnom tekstu, alternative postoje. Neke dolaze iz mlađih kategorija, poput Cvetkovića ili Popovića. Druge su u dijaspori, kao Maleš ili Bilbija. Tu su i igrači već prisutni u sistemu, poput Aleksandra Ćirkovića, koji je prošlog vikenda upravo takvim potezom pokazao koliko jedan uspešan dribling može da promeni tok napada.

Ko je gledao Bosnu ili Poljsku veče ranije, mogao je jasno da vidi koliko su takvi profili važni. Igrači koji skidaju pritisak, stvaraju brojčanu prednost i iz individualne akcije prave šansu. Kerim Alajbegović (18) za Bosnu i Hercegovinu i Oskar Petuševski (17) za Poljsku bili su najbolji primeri.

PROJEKAT 2028

Time dolazimo do ključnog pitanja. Da li se pripremamo pre svega za Ligu nacija ili gradimo tim za Evropsko prvenstvo 2028?

Ako je dugoročni cilj 2028, onda uloga igrača koji su već u tridesetim godinama, a neki i iza svog vrhunca, mora da se sagleda vrlo konkretno. Iskustvo ima svoju vrednost, ali samo ako donosi stabilnost na terenu, sigurnost u organizaciji igre i jasna rešenja u zahtevnim momentima. U suprotnom, ono lako postaje teret za tim.

Ako želimo reprezentaciju sposobnu da raste iz ciklusa u ciklus, moraćemo da širimo prostor za igrače koji mogu da iznesu zahteve modernog fudbala, bez obzira na zasluge iz prethodnih godina. Fudbal danas traži brzinu u razmišljanju, kretanju i donošenju odluka. Reprezentacije koje predugo odlažu smenu generacija to na kraju gotovo uvek plate na terenu.

Baza talenata postoji.

Naša U19 reprezentacija trenutno je druga najvrednija u Evropi, a već je uspevala da pobedi i ubedljivo najskuplju selekciju, i to bez jednog od najvrednijih pojedinaca prema novim procenama, Vasilija Kostova, čija se vrednost procenjuje na 18 miliona evra. Naravno, tržišne vrednosti same po sebi ne znače mnogo. Ali ova generacija ne govori kroz brojke, već kroz rezultate koje je već ostvarila na terenu.

Pobede protiv Italije 2:0, Engleske 2:0, Turske 3:0, Portugala 2:0 i Austrije 3:2, kao i remi sa španske generacije sa Jamalom 1:1, nisu slučajnost. Bili su na korak od finala Evropskog prvenstva za igrače do 17 godina 2024. Godine. I to igrajući fudbal kakav retko viđamo u našim selekcijama.

Neki će reći da je to samo omladinski fudbal, i to jeste tačno. Ali upravo se na tom nivou razvijaju navike koje kasnije prave razliku na seniorskom nivou. Igrači koji su navikli da igraju zahtevne utakmice, da preuzimaju odgovornost i funkcionišu unutar jasne strukture, lakše prave prelaz kada dobiju priliku među seniorima. Ovi momci jesu budućnost, ali njihovo postepeno uvođenje ne bi trebalo posmatrati kao rizik, već kao logičan korak u razvoju tima.

DUG PUT JE PRED NAMA

Ipak, važno je ostati realan. Ovakve promene ne dolaze preko noći. Struktura igre, odnosi na terenu i jasno definisane uloge grade se kroz treninge, ali se proveravaju kroz utakmice protiv ozbiljnih protivnika. Paunović mora da vidi ko može da ispuni zahteve koje njegov model igre traži, posebno protiv timova koji te kažnjavaju za svaku grešku u pozicioniranju ili odluci.

A taj proces retko prolazi bez rezova. Izostavljanje iskusnih igrača sa dugim stažom u reprezentaciji nikada nije laka odluka, posebno kada su godinama nosili tim i igrali i kada nisu bili potpuno spremni. Ali reprezentacija ne može da se gradi na zaslugama iz prošlosti. Mora da se gradi na onome što igrači danas mogu da ponude na terenu.

Ako želimo tim sposoban da igra intenzivnije, kompaktnije i sa više ideje u posedu, onda odluke moraju pratiti taj cilj. To znači davati prostor igračima koji mogu da ispune takve zahteve, čak i kada to znači pomeranje ili oproštaj od nekih poznatih imena. Nije prijatno, ali je često jedini put ka napretku.

Piše: Kristijan PLAZONJA, fudbalski skaut i stručni konsultant Mozzart Sporta