Posle četiri i po godine trebalo je da Orlovi lete terenom

To je nešto što se kosi sa svim fudbalskim zakonitostima. Svaki trener na svetu otkako je počela da se šutira krpenjača najviše traži jednu stvar - vreme. Da oni koji su ga tu postavili imaju dovoljno strpljenja da ga puste da svoje zamisli pretoči u delo na terenu. Dragan Stojković je to vreme imao. Dugo smo tražili kontinuitet u reprezentaciji, a Piksijev mandat je trajao četiri i po godine, tri kvalifikaciona ciklusa, što niko na toj klupi nije dočekao od Ivice Osima na ovamo.

Vreme je imao. Okosnicu tima tokom celog selektorskog mandata je imao. Aposlutnu podršku je do Katara imao. I kako se desilo da Orlovi danas izgledaju kao potpuno raznet tim, koji nema osnovne mehanizme u igri, to nikom na ovom svetu nije jasno. Igrao se deseti minut utakmice sa Albanijom kada se debitant Aleksandar Stanković spustio da preuzme loptu pored trojice štopera i onda je stajao s njom i gledao šta da radi, jer nije imao ispred sebe nijedno rešenje. I to se nastavilo tokom cele utakmice. Tako je bilo i prethodno protiv Engleske, protiv Albanije u Tirani, pa i protiv Letonije u Rigi. Srpski tim, jednostavno, ne zna šta da radi s loptom i onda nije ni čudo što jedva može neku šansu da stvori, dok je, evo, gol postao misaona imenica. Pogotovo na terenu od testa u Leskovcu.

Činjenica je da je individualni kvalitet srpskog tima vremenom opadao i to postalo baš upadljivo kada su se povukli Tadić i SMS. Ali, do tada je Srbija već trebalo da ima ozbiljne sisteme i uigrane varijante na terenu, da se makar zna kuda i kako lopta treba da ide, pa bi i ta tranzicija lakše i bezbolnije prošla. Ima i po imenima slabijih timova od srpskog, pa makar znaju šta treba da rade na terenu.

Novi selektor kad dođe neće imati mnogo toga ostavljenog u amanet. Igra srpske reprezentacije je potpuno nestala, nema je ni u tragovima i mora da se stvara od početka.