Poslednji YU kapiten Faruk Hadžibegić: Da smo ostali zajedno bili bismo evropski ili svetski prvaci

Sarajevo, opština Centar, Titova 82. Tu je sve počelo. Tu je rođen poslednji jugoslovenski kapiten, Faruk Hadžibegić. Tamošnje mahale bile su polazna tačka uspešne karijere koja će, nekih 30 godina kasnije, dostići vrhunac povezom na levoj ruci u dresu reprezentacije jedne velike države. Jugoslavije. Međutim, trebalo je zaslužiti da se dođe do toga. A krenulo je iz voljenog Sarajeva.

Odrastavši na Koševskom brdu, odmah pored stadiona Asim Ferhatović Hase, ljubav talentovanog dečaka prema fudbalskom klubu Sarajevo počela je intenzivnije da raste. Pogotovo nakon prvih treninga u bordo dresu.

“To je počelo, čini mi se, od rođenja. Moj otac je navijao za Sarajevo i čitava kuća je navijala za Sarajevo. U to vreme, stanovao sam blizu stadiona, na Koševskom brdu. Sećam se utakmice na Koševu, Sarajevo – Čelik, 1. aprila 1966. godine. Na poluvremenu je na velikom semaforu bio poziv za prijem u pionire Sarajeva, da dođemo na probu u ponedeljak. Sutradan otišao sa svojim kolegama da se probam tamo. U to vreme Mladen Stipić, Lala Živkov, Srboljub Markušević, Franko Lovrić su bili zaduženi za prijem. Prošao sam probu, imao sam devet godina i od tada je sve krenulo“, počinje Faruk Hadžibegić razgovor za Mozzart Sport.

Postepeno, kroz omladinske kategorije bio je standardan defanzivac i igrač za kojeg se znalo da će u budućnosti biti uspešan prvotimac. Tako je i bilo. U seniorskom timu proveo je devet godina, od 1976. do 1985, te upisao 241 utakmicu uz 25 golova. Rubrika za pohvalu.

“Prošao sam sve omladinske kategorije Sarajeva i bilo je fantastično igrati za prvi tim voljenog kluba. Sarajevo je meni sve dalo i ja sam davao sve za Sarajevo. Sa klubom sam igrao velike utakmice, trajao sam maksimalno dugo koliko se moglo u tom trenutku. Sarajevo je moj DNK, sa Sarajevom sam se rodio, sa njim ću i umreti i to je jedini klub kojeg istinski volim taman da igraju u najnižoj ligi. Tu ljubav su mi usadili roditelji, dodatno pojačali treneri i to je neraskidiv lanac. Ponosan sam što sam bio, ali bogami i ostao, deo kluba“.

NAMA JE SVAKI DAN BIO ANEGDOTA

Tim Sarajeva i 1981: Pašić, Handžić, Radeljaš, Vidaković, Ferhatović, Hadzibegić, Vujićević, Melić, Kapetanović, Hadžialagić, Janjoš (©MN Press)

Kroz devetogodišnji igrački mandat u bordo dresu, svlačionicu i zeleni teren delio je sa velikim brojem sjajnih fudbalera. O njihovim kvalitetima suvišno je govoriti, ali ono što stameni defanzivac izdvaja iz te generacije jeste atmosfera i jedinstvo koje je vladalo u svlačionici, što je na koncu i doprinelo dobrim rezultatima.

“Teško je da nekoga izdvojim. Većina nas je odrasla zajedno i stvarno smo se gledali ne samo kao saigrači nego kao pravi prijatelji. Čala Janjoš (Mehmed Janjoš prim.aut) bio je veliki zafrkant i pozitivac. Nijaz Ferhatović, Mirza Kapetanović, Davor Jozić, Zijo Švrakić... Sve su to divni momci. Slaviša Vukičević je bio veliki mangup. Imali smo fantastičan odnos i to je bio ključ uspeha.“

Uz dobru atmosferu, svakako idu i mnogobrojne zanimljive anegdote.  

“Nama je svaki dan bila anegdota. Mi smo konstantno smišljali neke smicalice jedni drugima i nešto što će zadržati duh u svlačionici. Evo primer, nama je bio trening u 10 sati, a svi smo u svlačionici bili u pola devet. Odmah se izmasiramo i spremimo i čekamo trenera. U tom periodu, igrali smo košarke. Svi su sedeli, a igrali smo Musemić i ja, protiv Čale Janjoša i Senada Merdanovića koje sam ja zvao: Otrovi. Najviši protiv najnižih. I svaki dan su svi dolazili da gledaju taj duel Musemić i ja, protiv Čale i Merdana. To je bio taj duh koji smo mi gajili i verujte mi da se snimi film o nama, ne bi bilo malo“.

Kruna devetogodišnjeg mandata u Sarajevu bila je svakako šampionska titula, osvojena 1984/1985 koju je malo ko tada očekivao. Pogotovo, zbog sezone pre te, kada je Sarajevo na jedvite jade izborilo opstanak u ligi.

“Da se malo našalim, ja njima kažem da nisu znali da igraju bez mene. Bio sam u vojsci godinu pre toga i vratio sam se čini mi se nekoliko kola pre kraja i jedva smo obezbedili opstanak. Sezona nakon toga, bili smo ubedljivo najbolji i to će svako da potvrdi. Imali smo kvalitet, jaku klupu, trenere odlične Mirsada Fazlagića i Boška Antića. Đurković je proglašen za golmana sezone. U odbrani tri reprezentativca Jozića, Kapetanovića i mene. Gore smo imali Musemića i Pašića takođe reprezentativce i u to vreme u takvoj konkurenciji osvojiti titulu nije bilo nimalo lako“.

Izdvojio je Faruk najdraže utakmice odigrane u bordo dresu.

“Izdvojio bih utakmicu posle te čuvene sezone, kada nas je Hajduk pozvao na turnir Trofej Marjana u Splitu, jer su mnogi tada govorili da mi nismo najbolji. Oni su nas pozvali upravo zbog toga, kako bi pokazali da su kvalitetniji od nas. U finalu smo se susreli s njima, pobedili ih i tada su prvi put priznali da smo zasluženo uzeli titulu i ta utakmica mi je bila kruna ili, ono što mi kažemo – biber po pilavu“.

U STAROJ JUGI SVAKO KOLO PET, ŠEST DERBIJA

Faruk Hadžibegić polaže diplomski na DIF-u (©MN Press)

Koliko je popularni Hadžija, kako su ga od milošte zvali, bio bitna karika u tadašnjem šampionskom timu, dovoljno govore reči njegovog saigrača iz te generacije Mirze Kapetanovića, koji je rekao: “Nakon jedne utakmice koju nismo pobedili, svi smo u svlačionici bili potonuli psihički, zajedno sa stručnim štabom i gubila se ta vera u titulu. Onda je Hadžija ustao, održao govor i nama i trenerima, na iznenađenje svih nas, što je zaista izazvalo pozitivnu reakciju“.

“Sećam se toga naravno. Ne mogu da se setim protiv koga smo igrali, ali znam da smo odigrali nerešeno, a protivnici nam se primakli. S obzirom da Sarajevo nije bilo velika četvorka, svi su se prepali da ćemo ispustiti prvo mesto, što je bilo i logično. Međutim, ja sam na tom sastanku ustao i održao govor svima, kao da sam u najmanju ruku predsednik kluba. Obećao sam titulu jer sam stvarno verovao u nas. To je bilo tako spontano i dobro je što su i treneri i saigrači to prihvatili i nije bilo sujete. Urodilo je plodom“.

Tadašnja liga bivše Jugoslavije bila je jedna od najjačih u Evropi. Osvojiti prvenstvo je bilo jako težak izazov, pogotovo kada to niko od vas ne očekuje, kao što je bio slučaj sa Sarajevom.

“U to vreme liga je bila takva da je svako kolo bilo po šet, šest derbija. Svugde je bilo teško igrati, gde god da ste išli, jer je svaki klub imao po nekoliko vrhunskih igrača. U Vardaru Ringov, zatim Vujović, Gudelj, Vulić u Hajduku, Zajec, Kranjčar, Mlinarić u Dinamu, Živković i pokojni Mance u Partizanu. Niste se mogli opustiti bukvalno nigde. Pa u Slobodi Šećerbegović, Kovačević, u Želji Škoro, Čapljić, Baljić. To je jedan od razloga što je Sarajevo ostalo budno svaki vikend, jer je svako svakoga mogao da pobedi“.

Otkrio je koje igrače je najmanje voleo da čuva.

“Nisam voleo da igram protiv Harisa Škore iz Želje. On je bio vrlo brz, pokretljiv, drzak, mangup. Vrhunski igrač. Tandem Dinama Cico Kranjčar i Cerin je bio strašno opasan. Više su mi odgovarali ovi teški i jaki napadači, sa kojima si morao fizički da se nosiš kao što su bili Mojaš Radonjić i Kustudić. Taj profil igrača mi je lakši bio, mada su bili vrhunski igrači. Pa naprimer, opasni su bili Fišer iz Borca (Muhamed Ibrahimbegović prim.aut) i pokojni Mehmed Buza iz Čelika. Uh, kakav je to mangup bio“.

Šampionska titula sa voljenim klubom bila je odlična prilika da se probaju novi izazovi. Hadžibegić odlazi put Španije, tačnije u Betis.

“U to vreme potpisao sam novi ugovor sa Sarajevom, da igramo Ligu šampiona. Otišli smo na taj pomenuti turnir u Split i onda me Betis zovne da dođem kod njih. Pristao sam, ali sam imao potpisan ugovor sa Sarajevom. Tada me oni puste, jer su mislili da ću tražiti bolje uslove i da foliram da imam ponudu. Rekli su da mogu da se vratim ako ne nađem ništa, ali bez ikakvih naknada. Tako sam, uslovno rečeno, od bogatog čoveka u ponedeljak, od srede do nedelje bio najveći kokuz na svetu, jer sam bio na ledu i nisam znao šta će biti. U Betisu su mi dali zaista dobre uslove i ne žalim što sam potpisao za njih“.

Osvrnuo se Faruk malo i na taj period karijere.

“To je jako lep period mog života. Igrao sam fantastično, ostavio odličan utisak, navijači su me voleli i cenili. Igrao sam sa nekim fantastičnim igračima poput Argentinca Gabi Kalderona, zatim tu je bio reprezentativac Španije Hipolito Rinkon. Njih dvojica su bili zvezde ekipe. Završili smo peti dve godine uzastopno, osvojili smo neki Liga Kup, finale je bilo u Barseloni, sećam se. Dobra ekipa je bila.

Nakon toga, usledio je odlazak u Francusku, tačnije u Sošo, gde se zadržao sedam godina. Odigrao je 242 utakmice, a nakon toga kratko se otisnuo kratko u Tuluz, nakon čega je završio karijeru 1995. godine.

“Iz Betisa sam krenuo da se vratim u Sarajevo, međutim, sticajem okolnosti, Pari Sen Žermen je gledao Kalderona na jednoj utakmici, želeli su da ga kupe, a Sošo je tada tražio defanzivca na pozajmicu od Pari Sen Žermena. Parižani su im rekli da nemaju, ali da su videli jednoga dobrog u Betisu i da ga pogledaju. Ja sam im se dopao, ponudili su mi nešto što ne može da se odbije i tako umesto u Sarajevo, odem u Sošo. Tu sam se i kao igrač, a kasnije i kao trener, zadržao ukupno 13 godina. Jako lep period života, igrao sam sa sjajnim igračima, reprezentativcima Francuske u to vreme, a eto, kruna tog perioda je da mi je jedna od dve kćerke rođena u Sošou.“

OSIMOVO VEĆE STARACA

Sa Ivicom Osimom (©MN Press)

Da dobre igre ne budu samo na klupskom nivou, Hadžibegić se potrudio i u reprezentativnom dresu. Bio je neizostavni član reprezentacije Jugoslavije deset godina i upisao preko 60 utakmica za nacionalni tim. Kruna svega bila je kapitenska traka na ruci.

“U onakvoj konkurenciji čast je bila da igram toliko dugo u reprezentaciji. Menjali su se selektori igrači, ali eto, ja sam ostajao, znači da sam vredeo. Poslednji sam kapiten Jugoslavije, treći po broju nastupa u reprezentaciji. Jako lep period i to je kruna moje karijere. Suvenir koji čuvam u srcu i ostaje mi žal jedino što nismo ništa osvojili.“

Za vreme njegovog igračkog mandata u reprezentaciji Jugoslavije, svakako je neizostavna 1990. godina, kada je tadašnja reprezentacija bivše nam države, igrala četvrtfinale Svetskog prvenstva u Italiji.

“Kao prvo, imali smo strašan stručni štab na čelu sa Ivicom Osimom. Pa zamislite vi kada jedan Savićević ne igra, ili Pančev. Imena strašna. Na tom prvenstvu su nas svi respektovali i žalim što nismo duže ostali na okupu, jer sam ubeđen da bismo bili evropski ili svetski prvaci“.

Govori Hadžibegić o kvalitetu te generacije te o činjenici da su tadašnjeg selektora Ivicu Osima mnogi kritikovali zbog izbora pozivanih igrača ali i onih koji su igrali u pomenutom meču.

“Po meni trener je uvek upravu. Zna šta sprema i zna koji igrač koliko može doprineti. Uloga Ivice Osima je u to vreme bila jako teška, vi ste od tih svih imena mogli sastaviti dve strašne reprezentacije. Prosinečki je bio rezerva, Šuker je bio rezerva, a svi znamo kakvi su oni bili igrači. Zamislite kakva je konkurencija bila. Ivici je bilo teško, ali dobro je što je konkurencija bila jaka. Bili smo zaista dobra družina. Sećam se da je Ivica Osim odredio nas četvoricu Safet Sušić, Zlatko Vujović, Tomo Ivković i ja da zastupamo igrače. Zvao nas je Veće staraca i mi smo razgovarali o svim problemima grupe, ekipe, itd. Bili smo spona između ekipe i stručnog štaba“.

Prisetio se Hadžibegić i zanimljivih anegdota sa tog prvenstva u Italiji.

“Naprimer, Safet Sušić je jako voleo da jede krastavce. On je njih naručivao šta god bilo na ručku. A često smo znali i da mu ih pošećerimo. Zlatko Vujović je vodio računa o svemu, voleo da se sređuje i da sve bude cakum-pakum. Znali smo da mu sakrijemo kopačke pa dođe na teren bez njih, što inače njemu ne bi moglo nikada da se desi. Ludeo je zbog toga.“

Mundijal u Italiji nije krenuo baš najbolje za Jugoslaviju. Poraz na startu od Nemačke (4:1) uzdrmao je tim. Ipak, pobede u naredna dva susreta grupne faze, prvo Kolumbija (1:0), a zatim Ujedinjeni Arapski Emirati (4:1), vratile su poljuljano samopouzdanje u svlačionicu i donele plasman u osminu finala. Tamo je čekala zahuktala Španija. Zubizareta, Sančiz, Butragenjo, Salinas. Protivnik za respekt. A onda, Piksijev trenutak magije.

“Dva vrhunska poteza, dva vrhunska gola od vrhunskog igrača. Mi smo gubili 1:0, a onda je Piksi prvo iz slobodnog udarca, a onda u 16 metara lažnjakom poslao po burek celu špansku odbranu i dao gol. Sećam se tada slavlja kod klupe. Naježim se i dan danas. A taj gol? To je mogao samo Piksi.“

PENAL KOJI JE POSTAO MIT

Reprezentacija Jugoslavije na Mundijalu u Italiji (©MN Press)

Samopouzdanje je naraslo do neba. Osetio se tračak nade širom države da Jugoslavija može mnogo. Ipak, u četvrtfinalu čekala je Argentina. Predvođena Dijegom Armandom Maradonom. U to vreme, ikonom italijanskog, argentinskog i svetskog fudbala. Rešenje za njega Ivica Osim video je u pouzdanom defanzivnom veznom Refiku Šabanadžoviću. Ipak, nakon pola sata Šabanadžović dobija drugi žuti karton, a ostatak tima ostaje prepušten na milost i nemilost argentinskim velemajstorima. Očekivalo se tada da će protivnik lako rešiti meč, ali zajedništvo koje je krasilo tadašnji tim uspelo je izdržati do penala. A onda...

“Mi smo igrali protiv Maradone, Kaniđe, Buručage, vrhunska ekipa. Bilo je jako teško igrati, 42 stepena, a mi nakon pola sata igre sa igračem manje ostali. Maradonu su inače trebala dvojica da čuvaju, a mi u tom trenutku imamo igrača manje. Međutim, kolektivni duh koji smo imali nas je držao, a čak smo imali i odlične šanse preko Sušića i Savićevića. Međutim, došli su penali. Promašio je Maradona, a kod nas Piksi i Brnović i poslednji ja. Taj penal je ostao moj pečat i mnogi su tada govorili da se zbog tog penala raspala Jugoslavija. Ne verujem u to, mada znam nekad da se šalim da sam bio uzrok toga. Bilo mi je jako teško. Taj penal me prati i dan danas i svi ga spominju. Ko me god negde prepozna, odmah mi to pomene.“

Promašeni penal protiv Argentine spominje se i dan danas. Između ostalog, bio je inspiracija da italijanski novinar Điđi Riva napiše knjigu “Posljednji Farukov penal“. I ne samo to.

“Taj penal je postao mit i ostaće dok je god fudbala na ovim prostorima, verujte mi. Knjiga od mog prijatelja novinara Điđija Rive je prevedena na nekoliko svetskih jezika, snimljen je i dokumentarni film Al Džazire: Poslednji Farukov penal. Zahvalan sam im zbog toga bez obzira što se radi o promašaju, jer ta reprezentacija zaslužuje da se o njoj govori mlađim naraštajima i da bar nešto ostane u amanet“.

Reprezentaciju Jugoslavije tada su činile sve same vedete. Stojković, Sušić , Savičević, Vujović. Vrhunska ekipa. Kapiten Faruk Hadžibegić. Velika stvar.

“Vidite, priznanje je uopšte igrati i poznavati te sve ljude, a kamoli biti im kapiten u tom periodu. Bili smo poštovani na svakom stadionu i u državi i van nje. To su suveniri koji se ne zaboravljaju. Pa i dan danas ljudi žale za tim periodom.“

Faruk Hadžibegić, čovek je koji pleni pozitivnim duhom, liderstvom, odgovornošću, disciplinom. Osobine koje je cenio svaki trener, o čemu najbolje govori podatak da je u svakom klubu u kom je bio, računajući i reprezentaciju, bio kapiten. Podatak za pohvalu.

“Ja sam uvek bio takav. Imam to čulo odgovornosti, discipline i pobedničkog duha koji gajim oduvek. Nema protivnika koga sam se bojao niti tima za kojeg sam mislio da ga ne možemo pobediti. Takav sam i sada kao trener. Jednostavno, imam taj pobednički mentalitet koji mi je pomogao bezbroj puta u karijeri i drago mi je što su to saigrači i javnost znali da cene“.

Prosinečki, Pančev, Hadžibegić

Preko 60 utakmica za nacionalni tim, podatak je kojim se retko ko može pohvaliti. Pogotovo, kada se uzme u obzir veliki broj kvalitetnih igrača koji su tada mogli da nastupaju za reprezentaciju. Međutim, došlo je vreme da se kaže zbogom reprezentaciji.

“To je bilo nakon meča protiv Holandije u Amsterdamu kada smo izgubili 2:0. Bio sam kapiten. Tada je krenulo sa neredima u državi i ja sam nazvao Ivicu Osima i pokojnog Miljanića i rekao da više neću igrati za reprezentaciju. Sva ta situacija me je potresla i odstupio sam od reprezentacije teška srca. Napravljena je neka selekcija koja je otišla u Dansku na Evropsko prvenstvo jer smo se već ranije kvalifikovali, ali su nas u međuvremenu UEFA i FIFA suspendovale. Možda je i moj odlazak to inicirao, ne znam. Sa sportske strane mi je žao, ali je to bio logičan potez“.

Proslavljeni defanzivac napravio je paralelu između tadašnjeg i sadašnjeg fudbala.

“Ne može se porediti definitivno. Fudbal na našim prostorima je jako mnogo izgubio kvalitet u odnosu na onaj koji smo imali pre rata. Tada smo bili među najboljima u svetu, a danas nas nema među 20 u Evropi. Uslovi su drugačiji, drugačije se radi u klubovima. Sve je drugačije“.

Kao i u prethodnim intervjuima, isto smo pitali i Faruka Hadžibegića. Koliko bi on danas vredio u ovom vremenu abnormalnih cena?!

“Sigurno bih bio na visokoj ceni, kada vidim ovo danas. Međutim, ja to sve gledam drugačije, jer sav taj novac ne vredi koliko moje uspomene na taj igrački period. A kada već pričamo o tome, ako Nejmar danas vredi 200.000.000, ja bih, bez dileme, sav taj novac dao Baki Sliškoviću u to vreme. Baka je bio čudo od igrača, verujte mi.“

Kao i u igračkom periodu, i u trenerskom poslu Faruk Hadžibegić i danas važi za mirnog, disciplinovanog, odgovornog čoveka. Trenutno je bez angažmana, a poslednji je imao na selektorskoj klupi Crne Gore.

“Ja sam u Crnoj Gori bio određen period koliko smo se dogovorili, sa određenim zadatkom i ciljem koji sam uspeo da ostvarim. Otišli smo u grupu B Lige Nacija. Time sam zadovoljan, rastali smo na korektan način. Sada sam na tržištu, odmaram uz porodicu i čekam novu ponudu. Biće je sigurno, ali ne žuri mi se. Ja sam srećan čovek i optimista sam, tako da ne brinem za budućnost“, završava razgovor sagovornik Mozzart Sporta i poslednji kapiten Jugoslavije Faruk Hadžibegić.

Piše: Marko TEŠANOVIĆ