Poštena ekipa

Bilo je možda, po individualnom kvalitetu gledano, boljih sastava reprezentacije. Neko će reći da je bilo boljih i srpskih timova. Koji iz raznih razloga nisu uspeli da skinu to prokletstvo zvano „Evropsko prvenstvo“. Nešto od gore, bila to nebeska sila ili dron, nije im to dozvolilo od 2000. pa do juče.

Možda ovi momci sada ne igraju sjajno, od Katara su u velikom padu. Možda je zbog toga nacija ljuta na njih i ne priznaje im ni da je prolaz na EP kroz ovakvu grupu i sa pobedama samo nad Crnom Gorom i Litvanijom neki senzacionalni uspeh. Ali, ima nešto čime su ovi igrači, očigledno, zaslužili da im nebesa namignu i da baš oni budu ta ekipa koja će prvi put u istoriji sa imenom „Srbija“ na dresovima zaigrati na prvenstvu kontinenta.

A, jedan od razloga je sigurno i to što su – poštena ekipa. Ispravna. Jedan kroz jedan. Ovaj tim nema afere, nisu se za njega zalepile čak ni one fabrikovane tokom Katara. Ovaj tim nema trule jabuke, one koji će da se smeju zagrljeni sa drugima, a iza leđa ih opanjkavati na sva zvona. Ovaj tim nema nadmene, arogantne, koji će, onako nervozni, poručivati kako javnost, navijači, ne znaju ništa o fudbalu. I ne, nema ovaj tim „splavare“, one koji, kako bi rekao Dule Vujošević, čašćavaju svojim prisustvom.

Neverne Tome, a takvih je u Srbiji uvek mnogo, za svaki neuspeh fudbalera navode nezalaganje, netrčanje, ravnodušnost i tako redom. Optužujuju ih da ih nije briga, da ih dres najdražih boja nimalo ne zanima. Pljušte iste te kritike godinama, decenijama, po društvenim mrežima, forumima, komentarima i ovih dana. Možda su nekad i za nekog imale smisla. Ali, za ovaj sastav nisu na mestu.

Dovoljno je setiti se Katara. Koliko njih je otišlo povređeno i igralo na silu, na čistu želju. Mitrović je nosio „čizmu“ maltene do ulaska u avion. Sergej, a najčešće je on iz nekog razloga na tapetu navijača, dobio je u trećem minutu Mundijala takav „poklon“ od Kazemira da je ceo šampionat odigrao sa zglobom veličine rukometne lopte. Mučili su se i Vlahović, Kostić, Pavlović...

Niko ih nije abolirao onomad, niti to sad čini, zbog neuspeha u Kataru. Niti su se oni sami pravdali. I to im je i bila i ostala vrlina. Ovi momci ne jauču da ih neko dira, da ih javnost ne shvata na pravi način, da su potcenjeni... Nisu kukali ni kada je euforija drmala Srbiju pred Mundijal da im to smeta, da im tovari pritisak na leđa. Naprotiv, poručivali su da su srećni što najzad neko nešto veliko i od njih očekuje. Posle neuspeha, sami su poneli svoj krst.

Pa i sinoć se Dušan Tadić izvinjavao svima što je nacija ponovo morala da prolazi kroz stres da bi se dočekao plasman na veliko takmičenje. A, Dušan Vlahović je javno poručio da želi da Srbija najzad uradi nešto veliko, bitno, na velikoj sceni.

Ima Srbija dosta problema u igri, mnogo toga tu ne štima i o tome će se pričati i pisati. Nisu najbolji na svetu, ni u Evropi. I ko zna šta ih čeka, a i sve nas zajedno sa njima, od 14. juna do 14. jula sledeće godine. Ali, po svemu ostalom gledano, Orlovi su zaista jedna poštena ekipa. Pa su zbog toga, makar i ovako smušeni na terenu, zaslužili da baš oni skinu tu „EP kletvu“ i odlete za Nemačku.