PRELAZZI: “Enac!”

Prošlo je sigurno skoro četvrt veka otkako sam poslednji put učestvovao na takvoj utakmici, ali pamćenje je čudo: možda ne mogu da se setim neke vesti, pesme ili priče od juče, ali ovo, ovo pamtim jako dobro.

Neka livada iza škole u tom prigradskom naselju, neka hrpa zajapurenih dečaka u poznom pretpubertetskom dobu, četiri školske torbe kao golovi i taktika koja se svodila na to da kao muva bez glave juriš tamo gde je lopta. Ceo školski čas, a možda i duže. Ni znoj, ni upala mišića, ništa, samo glad za pobedom. Da mi je sad ta snaga...

Bilo bi svađa, naravno da bi bilo. Da li je lopta prešla preko “unutrašnje”, da li je bila previše visoka (ukoliko se, a mahom jeste, igralo na male goliće), da li je bio faul ili samo dobro staro remplovanje. Neko bi probao da prevari za rezultat, jedan lik bi, obično najgori fudbaler (taj sam) i najbolji matematičar (nisam!), bio zadužen za brojanje, ali bi bio i onaj jedan pošteni (eh, nisam ni taj) čijem bismo sudu svi verovali.

Samo oko jedne stvari nije bilo sumnje: svi smo dobro znali šta je “enac”.

Enac, čoveče. I sad nam je svima smešna ta reč, ali enac je bio enac, ne klasična ruka, ni slobodnjak ni penal, nešto između. Reč je, jedna od onih koju izgubiš iz vokabulara kad odrasteš i postaneš dosadan, verovatno nastala kvarenjem engleskog “hands”. (Oni još mlađi govorili su “maut” umesto “tajm-aut”, to je verovatno ista geneza?)

Pravila su bila jasna i unapred dogovorena, čak i ako su se razlikovala od kraja do kraja, od škole do škole, ma od ulice do ulice. Enac nije penal, enac je neka vrsta indirekta (jer “iz enca nema na gol!”), tri korne su bile penal pa su neki pokušavali da pretvore i u “tri enca penal”, samo što im nije išlo; u svakom slučaju, nije bilo vrdanja.

Enac je bio ono kad te lopta u šaku ili lakat pogodi nehotice, nisi robot niti obučen u ludačku košulju pa da ne mlataraš okolo, posebno u skoku ili već kakvom duelu. Enac je bio nenamerni kontakt, pa je kazna bila primerena. Zato i samo zato od enca nikako nije mogao da se stvori penal.

Penal Bruna Fernandeša pošto je utakmica okončana (©Reuters)

Intenzivno sam mislio, dok su Premijer ligom odjekivali (ne)zasluženi penali, kada je Bruno Fernandeš pucao s kreča posle kraja utakmice i potopio hrabri Brajton, kada je Njukasl zbog igranja rukom izjednačio toliko nezasluženo da je glas protiv ove blasfemije digao i Stiv Brus, dok je Čelsi slavio izjednačujući gol posle igranja rukom a Kristal Palas kažnjen jednom, ne i dva puta, zbog istog greha, dok su se sabirali golovi u prvih pet kola, mislio sam na to kako smo mi, dođavola, u petom osnovne u prigradskom naselju u nekoj tamo provinciji neke tamo zemlje znali šta je pošteno i kako je da se ne ogrešiš o ovu igru, a najbolja, najkvalitetnija, najspektakularnija liga na svetu to nikako da izvede?

Dobro, sve ovo možda će – držimo palčeve nadajući se da nije, valjda, i to neki prekršaj – biti nevažno, sećaćemo se prva tri kola Premijer lige i tog obilja penala samo kao greške, ukoliko se obistine najave da je Liga, u ime klubova, postigla dogovor sa sudijskom organizacijom da se više ne pridržavaju striktno onoga što su propisale birokrate, već da obrate pažnju da li su ruke bile u položaju koji je priličan položaju igrača i njegovoj “interakciji” s protivnikom.

Nisu sudije ni bile previše krive, za promenu; bila je to posledica i kombinacija VAR-a i pooštrenih kriterijuma, usled diktata onog bezličnog “Međunarodnog borda”, za sviranje (skoro) svakog dodira lopte i predela južnije od ramena. Toliko pooštrenih da je u prva tri kola svirano pet penala zbog igranja rukom. U 38 prošlogodišnjeg prvenstva, bilo ih je ukupno 19.

Zapravo je sve bilo egzemplar onoga kad poznaješ pravila, ali ne znaš igru. Kao genijalni mladi matematičar koji ne može da nađe posao jer mu socijalna inteligencija, uz svo znanje, teži trećem korenu iz 80; kao čovek koji napamet nabuba Ustav pa misli da sebe može da brani na sudu umesto pravog advokata – bilo je to, nadamo se da je “bilo” pa zato stavljamo sve u perfekat, bilo je to negiranje duha sporta.

Malo je dosadno više pričati o njemu, ali VAR jeste doprineo svemu, sada je moguće iz svih uglova i na usporenom snimku utvrditi da lopta, da, jeste takla tamo gde ne sme. No u pokušaju da razreše nedoumice i jednom za svagda kažu šta je enac, pardon penal, a šta nije, šta znači “povećava površinu tela” a šta “neprirodan položaj”, napravili su jedan ćušpajz koji je mogao samo da nervira svakoga ko voli fudbal.

VAR je tako, umesto da bude korektiv, postao tek još jedno pomagalo za donošenje kontroverznih ili izravno pogrešnih odluka. Neko je negde rekao da je VAR odraz našeg vremena, društvenih mreža na kojima su svi podeljeni u tabore i ubeđeni da su u pravu i niko nikad nikome nije promenio mišljenje.

Ali valjda su se i društvene mreže složile da ovi penali ne idu u korist duhu igre?

Ono što smo mi što smo pre koju deceniju vikali “Enac!” znali, a što se negde u prevodu izgubilo, jeste da kazna ne sme da bude neproporcionalno veća od greha.

Momenat odluke na Vajt Hart Lejnu (©Reuters)

Ukoliko ukradeš žvaku, ne bi trebalo da ti odseku šaku; ukoliko igraš namerno rukom, kao Luis Suarez, naravno da ćeš šetati; ali ako na roglju šesnaesterca, daleko od težišta igre, daleko od gol-šanse, u skoku i okrenut leđima, možda malo i gurnut – kao što se, uprkos svemu u šta nas ubeđuju pravilnici, desilo Eriku Dajeru, koji će, doduše, već dva-tri dana nakon toga napraviti nešto mnogo zanimljivije – sasvim slučajno, najslučajnije, očešeš fudbal domalim prstom, ne bi trebalo to da bude najbolja, gotovo nepromašiva prilika za rivala, a to penal jeste.

Zato se i zove “najstroža kazna”...

Da se sve dešavalo na igralištu iza škole, lako bismo se dogovorili da je to, zaboga, “enac”, i da je indirektan udarac (“Nema u gol!”) sasvim dovoljna reperkusija i na tome bi se završilo. Ovako, Žoze Murinjo je ostao bez tri boda, Slaven Bilić je ostao bez tri boda, Karlo Anćeloti je došao do tri boda, Ole Gunar Solskjer je došao do tri boda posle sudijskog zvižduka...

Da pravilo nije navrat-nanos ublaženo, ne i promenjeno, doslovno bi se u četvrtom kolu Premijer lige izgubila potreba za bilo kakvom taktikom. Umesto crtanja akcija, postavki i nameštanja prekida, svaki bi trener mogao da kaže pulenima da se manu šutiranja na gol i da umesto toga gađaju ruke odbrambenih igrača...

Ako je jedna dobra stvar bila u svemu, bila je to ujedinjenost u zgroženosti apsolutno svakog menadžera (iskusni Roj Hodžson sažeo je to u “Ne želim ni da profitiram od toga!”) i verovatno svakog gledaoca, sem onih raspoloženih za trolovanje, bolesno pedantnih ili još bolesnije privrženih zakonima, čak i ako su ti zakoni praktično anticivilizacijski...

Dobro, lepo je i to što smo se mi neki zbog ove nepravde i grozote setili bezbrižnih vremena kada hrpa zajapurenih pretpubertetlija možda nije mogla da se dogovori šta je gol, koji je rezultat i da li je bila mitska “unutrašnja”, ali znali smo dobro šta može, a šta ne sme da se desi kada nekog slučajno napuca lopta u ruku, pa se iz mase začuje ta magična, iskvarena, samo naša reč:

“Enac!”

PIŠE: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta