Stojković, Jugović, Mijatović (©MN Press)
Stojković, Jugović, Mijatović (©MN Press)

PRELAZZI: Bili smo jednom novembar

Vreme čitanja: 5min | ned. 14.11.21. | 14:01

A ova portugalska noć? Može li ona da nas ponovo vine u glupkastu, neodoljivu fantazmagoriju, po kojoj tamo dogodine u toplim krajevima kačimo makar četvrtfinale?

Ima ta divna pesma legendarnog nikšićkog pesnika, melanholika što je odjednom samo zaćutao i od tada se pojavljuje tek da znamo da je još tu (mada je umetnicima, biće, sigurno draže da se pojavljuju tako što ih slušaju, citiraju i vole?).

Ima ta divna pesma od koje ćemo ukrasti samo naslov, dobro, i setu i nostalgiju, i onu, umeju to i pesme i fudbal da vam urade, nadu koja se zaparloži negde u poslednjim stihovima, da ono što je bilo može biti opet, a da može biti i ono što nikad bilo nije.

Izabrane vesti

20.45: (1.80) Portugalija (3.40) Srbija (6.40)

"Bio sam jednom novembar", kaže Miladin Šobić, i znaš odmah kakav je taj mesec, kada se dan skrati, kada se zima uvuče u kosti – nije čudo što ga neki zovu "studeni" – kada je teško biti optimista.

Ali nije svaki novembar takav, bilo je onih koje pamtiš, pa nisi siguran, sada kada je još jedan sudbonosni novembarski sraz pred nama, da li je dobro što ga pamtiš ili ti je, svih ovih godina, bilo samo teže.

Jednom smo bili novembar, jednom je jesen ličila na velike snove, jednom je novembar bio takav da ti nije smetala ni kiša ni mraz ni mrak.

Sijala je i grejala te je lopta.

Dobro, ta prva utakmica, koja će se kasnije posmatrati kao preuranjeni vrhunac forme jedne čudesne generacije, jeste bila krajem oktobra – dvadesetdevetog, ko bi zaboravio – a "tek" je revanš odigran skoro u dan kada će ta nešto smanjena zemlja, pod drugim imenom i grbom no sa ponekim istim vinovnikom, ponovo ići na megdan sudbini.

Savezna Republika Jugoslavija (eh, baš lepo i zvučno ime) vratila je tad Mađare još jedno dvadeset godina unatrag, palo im je tih peštanskih oktobarskih 1:7 i beogradskih novembarskih 0:5 gore nego sovjetski tenkovi što su razjurili poslednju zlatnu generaciju.

A nije što je bilo s Mađarima, nego što nije bilo važno s kim je bilo.

Imali smo tog novembra utisak da bismo tukli i Brazil; i držalo nas je sve do leta i Mundijala. Zapravo, u jednoj od poslednjih pripremnih utakmica za Svetsko prvenstvo u Francuskoj dobili smo Nigeriju – onu sjajnu Nigeriju, u tom trenutku aktuelne olimpijske prvake – s 3:0 i bilo nam je malo, doslovno nam je taj novembar omogućio slatkaste vlažne snove da ćemo u letu koje je pred nama objediniti planetarne krune u košarci i fudbalu.

Svako ko je tada bio živ i svestan – a ko nije, da parafraziramo Napolitance, "ne zna šta je propustio" – mogao bi naizust, u svako doba dana i noći, da izdeklamuje sastav koji je dao 12 komada Mađarima, od čega će im sedam uvaliti čovek što će najvećem klubu na svetu vratiti evropsku krunu koliko za pola godine.

Kralj, Mirković, Đorović, Đukić, Jokanović, Brnović, Jugović, a onda ti usta budu puna kao da si se najeo slavskih kolača, kad zaređa: Miha, Dejo, Piksi, Mijat...

Evo čega se sećam iz te jeseni: muke da nađeš satelitske kanale, školske ekskurzije kada ti se Beograd činio užurbanijim nego što možeš da podneseš, prvog (od mnogo kasnijih) slomljenog srca i neuspešnih pokušaja poezije, fiksnih telefona i laveža pasa u predgrađu...

I sve to se, verujte, dalo lako premostiti, sve to je delovalo kao nečiji veliki plan, sve je izgledalo kao da ima smisla i da će tek da ima smisla kada je selektor Santrač skočio tokom žreba; i kada smo nimalo strepeći uključili prenos iz Budimpešte i tamo je pre nego što smo se opasuljili već bilo 0:3; i kada su na punoj "Marakani" momci u onim neodoljivim dresovima s kragnama i peteljkama, predvođeni tipom sa brojem 10 na grudima i kapitenskom trakom oko ruke, Dragan Stojković, naravno, došli na žurku budućih svetskih prvaka.

Bio je to poslednji novembar koji je imao fudbalskog smisla.

Eh, neke druge reprezentacije su koristile ovaj mesec u naredne dve i po decenije da jačaju svoj fudbalski ego, da dobijaju baraže ili se spremaju za velika takmičenja, mi smo uglavnom u tim terminima igrali nevažne prijateljske utakmice...

Sem one tuge protiv Poljske, beše li makar dve hiljade izmučenih duša na stadionu, i one tužne kiše sa Škotskom pre samo godinu dana.

A ova portugalska noć? Može li ona da nas ponovo vine u glupkastu, neodoljivu fantazmagoriju, po kojoj tamo dogodine u toplim krajevima kačimo makar četvrtfinale? Ili će novembar nastaviti da bude mračan, ma ako propadnemo, nije šteta, neka se dan skrati na dva sata, nikakav problem.

Okej, već čujemo one koji su manje romantično i manje sanjalački nastrojeni, kako dobacuju iz zadnjih redova: jeste li vi, ljudi, normalni, kako poredite ono s Mađarima i ovo s Portugalijom. Oni nisu imali nikoga krštenog, mi smo imali sve i svja; jedino smisleno poređenje, rekli bi ovi mizantropi, bilo bi obrnuto, da smo mi mučena Mađarska a oni moćna SR Jugoslavija.

Na svakoj poziciji – sem na poziciji Tadića i na poziciji Vlahovića i Mitrovića – imaju igrače koji su kvalitetniji i/ili u boljoj formi od naših, sve im ide naruku, pa i želja Kristijana Ronalda za osvetom zbog onog fantomskog gola i one nimalo fantomske trake.

Postoji, ubaciće se oni racionalniji, postoji srećom i Plan B, ne treba očekivati da ćemo pobediti u Lisabonu, slegnuće ramenima pomirljivo, ali ima i taj baraž, pa eto, kome novembar nije drug, možda mu bude prijao mart, mart je ionako mesec u kojem se ovom narodu dešavaju neke velike stvari.

Ne nužno dobre, samo velike.

Ali ti se ne sećaju, ili su namerno zaboravili, da i u novembru može da bude proleće – bez obzira što Džoni tvrdi drugačije – i ne pamte koliko je bilo dobro kad smo ono jednom bili novembar.

Da nekad nije važno šta govori razum, posebno ako je čovek koji je realno – ništa loše danas o Santraču, samo činjenica – vodio onaj tim, sada tu da odvede ovaj tim, ime je različito i dresovi su različiti ali srce je isto, u novembarsku noć.

"Bio sam jednom novembar", počinje melanholični pesnik iz Nikšića.

"I danas je pola mene", završava to maleno remek-delo.

Pa eto, neka bude pola kao od novembra 1997, dovoljno je. A i nekako nam je, da znate, univerzum dužan jednu veliku pobedu.

To što bismo je mi iskoristili da se opet neosnovano ložimo da ćemo biti prvaci sveta, to je posle samo naša stvar.



tagovi

Orlovifudbalska reprezentacija SrbijePrelazziPredrag Mijatović

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara