Roman Abramovič kad je stigao u Čelsi (©Reuters)
Roman Abramovič kad je stigao u Čelsi (©Reuters)

PRELAZZI: Čelski iz Londongrada

Vreme čitanja: 6min | sre. 02.03.22. | 08:17

Kada se jednog dana Roman Abramovič stvarno povuče, ostaće i hiljadu, ma milion priča o onome što nije bilo, a što je tako lako moglo da bude. I samo jedna o onome što je bilo, o kojoj svako ima mišljenje i koju svako doživljava na svoj način…

Nekad se istorija, taman kao i sadašnjost i budućnost, pocepa na dva dela u samo jednom trenutku, desi se nešto posle čega nikad više ništa ne bude isto, jedna se stvarnost odvoji i nastavi nezadrživo da hita, a ona na drugom koloseku ostaje da je pojedu korov i zaborav...

I tako bude, i te se dve linije nikada ne sretnu, sve dok se ne desi još nešto zbog čega valja dunuti prašinu sa onoga što nije bilo, pa se zapitati da li je sve moglo i drugačije.

Izabrane vesti

To nešto je – zasad samo formalna, no kako je krenulo, možda i suštinska – abdikacija Romana Abramoviča sa čela svog Čelsija, tek pregršt meseci pre nego što će se navršiti dve decenije otkako je Čelsi postao Čelski, engleska prestonica Londongrad, a bobiji ispred Stamford Bridža nakrivili šubaru i zaigrali kazačok.

Bio je dovoljan, pričalo se kasnije, samo jedan gol (gol od milijardu funti, zvali su ga) pa da sve – ili makar ono što nas sada zanima, fudbal i sve oko fudbala – padne na plavo.

Taj gol postići će, negde u smiraj utakmice protiv Liverpula Žerara Ulijea, onog bizarnog i nesrećnog Liverpula sa Salifom Diaom i Brunom Šejruom, postići će ga Jesper Gronkjer, dečko rođen na Grenlandu, Čelsi će otići u Ligu šampiona i tog leta postati poželjna udavača za jednog đuvegiju sa krajnjeg istoka Azije, tamo gde se ovaj kontinent dodiruje sa Severnom Amerikom.

A bilo mu je vreme da se ženi, i to ne kažemo jer je u julu 2003, kada je stao na taj ludi i plavi fudbalski kamen, Roman Abramovič imao manje godina nego što ih vaš ponizni kolumnista duži danas, nego jer je takvo bilo vreme: bogati Rusi, naučili smo tada izraz oligarsi, imahu novca za pranje, pardon trošenje, a imahu, kao i čitava njihova zemlja u doba kada su se svi zaklinjali da ni hladni, a kamoli okrutni ratovi više postojati neće, i blagonaklonost moćnog finansijskog Sitija i vascele Britanije.

Dva su se događaja zbila u tom jednom danu, i oba na neki način još traju: Dejvid je Bekam potpisao za Real Madrid, a Roman je Abramovič stavio još skupoceniji potpis na vlasnički list u Fulam Roudu.

Kasnije su na videlo izašle razne priče, sem te da je pogodak Gronkjera odlučio gde će guverner Čukotke investirati, pardon trošiti svoj novac.

Frenk Lampard je svojevremeno svedočio da su mu u klubu rekli da je Čelsi pred bankrotom, u buli od 80.000.000 funti, da je doslovno pred gašenjem.

I krhkiju bi ruku spasa, a kamoli zagrljaj snažnog medveda sa istoka, prihvatili tada...

20.15: (9,00) Luton (4,90) Čelsi (1,40)

Čelsi je dotad imao više živopisnu nego veliku prošlost: bilo je u njoj mesta i za Petra Borotu i za Reja Vilkinsa, i za londonske pankere i za huligane osamdesetih, i za oca Nika Hornbija i za lorda Ričarda Atenboroa, ali ne baš za trofeje i uspehe: jedna titula, tri kupa i mnogo zabave na tribinama i oko njih.

Za našu generaciju – Romanovu i moju, eto koju – što je zakačila one prve, kudikamo stidljive godine Premijer lige, ovo poslednje je bilo presudno, i podrazumevalo je da će Čelsi u svoje redove, a time i u prvenstvo što je još učilo šta znači biti kosmopolita, dovesti neke od najspektakularnijih, mada ne nužno i aktuelnih vedeta svetskog fudbala.

Tako su jednog leta u paketu stigli Vijali i Di Mateo, da prave društvo Rudu Gulitu, i da svi skupa osvoje tada još neizmerno važni FA kup (a onda im se dogodine pridružio i Đanfranko Zola, pa jedne sezone čak i Pjerluiđi Kaziragi, u blago zaboravljenoj epizodi), i Gus Pojet i Tore Andre Flo i Džimi Flojd Haselbajnk...

Čelsi je bio u sredini tabele, ali je Čelsi bio žurka, klub dostojan grada koji nikada dotad nije imao prvaka Evrope i naučio da živi s tim i da udara razne brige na veselje. To je ovaj klub, uz Siti koji je kao magnetom privlačio sve sa viškom rublji u koferima, učinilo poželjnim; to je nateralo Romana Abramoviča – posle jedne posebno obilne večere sa tadašnjim selektorom Engleske Sven-Goranom Eriksenom – da upre prstom baš u njih i da naglavačke promeni engleski, britanski, evropski, svetski fudbal.

Ranijeri s pojačanjima, tu su Glen Džonson, Demijen Daf, Vejn Bridž, Marko Ambrozio i ŽeremiRanijeri s pojačanjima, tu su Glen Džonson, Demijen Daf, Vejn Bridž, Marko Ambrozio i Žeremi

Svi znamo šta je bilo posle: i Ranijerijeva prva sezona i dolazak prvaka Evrope Žozea Murinja, i sve one titule i milioni i ostali treneri, a malo ih je bilo vrhunskih koji nisu zakačili barem pola godine staža na Stamfordu.

Svi znamo šta je danas fudbal, i ne možemo sve, bilo da vam se današnji fudbal sviđa ili ne, ne možemo sve svaliti na Romana Abramoviča, on je bio samo prvi, on je bio samo posledica, a ne uzrok.

Svi znamo i ovo: tada je rođen novi Čelsi.

Tada je istinski počela Premijer liga, ova koju znamo danas, sa kojom se ništa ne može meriti po uticaju i parama, ako to nije ista stvar.

Desilo bi se to i bez Čelsija, verovatno, pre nego kasnije, ali u danima kada je ionako otuđeni gazda – nije se odavno pojavljivao na stadionu, a izgleda da više nije tražio od menadžera ništa, pa ni to da dovode njemu mile igrače, poput Ševčenka otoič – rešio da sačuva klub od sebe i svog državljanstva, ne može mozak da ne odluta na onaj drugi kolosek, među onaj korov, u alternativnu prošlost koja je tako lako mogla da postane aktuelna budućnost.

Pa eto, šta bi bilo da Gronkjer nije zalomio Đimija Traorea u maju 2003? Šta bi bilo da je Čelsi ono što su danas komšije sa Krejven Kotidža, jedan veseli klub koji ponekad sklizne u Čempionšip, nekad se opruži preko svog gubera, nekad izađe u Evropu i iz nje brzo bude uklonjen?

Ili, ako su one priče s početka veka bile tačne, da je Čelsi Kena Bejtsa doživeo sudbinu Lidsa ili Portsmuta ili drugih nedomaćinski vođenih klubova, da je bankrotirao i završio tamo u bespućima trećeg i četvrtog ranga takmičenja, gde se tako lako sklizne i odakle se nikad, ako i tada, ne izvuče?

Jedno je sigurno: ne bi imao toliko navijača, ne bi i u Srbiji (doduše, kod nas se prvo pevalo ono “ko voli Čelzi...”) i u Rusiji i u Japanu i u Americi bilo onih koji su strepeli i nervirali se zbog finala Liga kupa skoro dve decenije kasnije. Ni onih drugih navijača koje ove prve prozivaju da su “plastični”...

Žoze Murinjo na promociji na Stamford Bridžu (©Reuters)Žoze Murinjo na promociji na Stamford Bridžu (©Reuters)

Šta bi bilo da Engleska nije videla Žozea Murinja na vrhuncu njegove karijere i njegove Posebnosti? Da se nije polakomio na mogućnost da napravi tim baš po svojoj meri (sve sa kontingentom svojih Portugalaca), možda bi i on završio među “Galaktikosima”, a onda bi se i La Liga drugačije razvijala.

Ne bi to svakako bila ista Engleska, a ni isti Murinjo...

Da se Abramovič okrenuo Totenhemu, kao što je bilo planirano u jednom trenutku, danas bi severni London izgledao drugačije i pitanje je da li bi na Vajt Hart Lejnu, starom ili novom i dalje bili kusur za fore o peharima; ili bi, što bi bio jednako izvestan scenario, ta Totenhemova kletva urekla čak i milijarde koje bi, pitajte samo Danijela Levija, otišle u vetar?

Ni Klaudio Ranijeri ne bi u tom alternativnom filmu verovatno dobio otkaz u Čelsiju, pa tako ne bi došao u priliku da mnogo kasnije napravi ono čudo sa Lesterom, a Venger i Ferguson bi se i dalje mrštili jedan na drugog, no to je već klepet krila mnogo većeg leptira na mnogo manjoj kugli zemaljskoj...

Nekad se istorija, taman kao i sadašnjost i budućnost, pocepa na dva dela u samo jednom trenutku, probudiš se jednog jutra i sve ono što ti se činilo nemoguće namah se dešava, a sve ono što je uvek bilo više nije.

Kada se jednog dana Roman Abramovič stvarno povuče, svojom ili tuđom voljom, ostaće i hiljadu, ma milion priča o onome što nije bilo, a što je tako lako moglo da bude.

I samo jedna o onome što je bilo, o kojoj svako ima mišljenje i koju svako doživljava na svoj način.

Priča o Čelskiju iz Londongrada, vesniku novog fudbala.


tagovi

Roman Abramovič

Obaveštavaj me

Čelsi

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara